Između raketa i geopolitičkih interesa

Eskalacija sukoba između Hamasa i Izraela, oktobra prošle godine, označila je početak nove krize na Bliskom istoku, koja je celi region odvela u tešku humanitarnu krizu. Sve je počelo u Gazi. Izrael je nakon Hamasovog napada, koji je rezultirao otmicom i odvođenjem više od hiljadu talaca, započeo intenzivne kopnene, pomorske i vazdušne napade na Pojas Gaze; prema palestinskim izvorima, poginulo je više od četrdeset hiljada civila, među kojima i veliki broj dece.

Ovaj sukob skrenuo je pažnju na kompleksnost i krhkost globalnih sistema koji bi trebalo da garantuju sigurnost, pravo na samoodbranu i zaštitu ljudskih prava. Uprkos postojanju međunarodnih zakona i uspostavljenih mehanizama, njihova efektivna primena često nailazi na brojne prepreke, što je posebno evidentno u kontekstu trenutnih sukoba Izraela sa arapskim svetom.

Dok međunarodni akteri odlučno apeluju da se hitno prekine vatra, broj civilnih žrtava u regionu eksponencijalno raste, a nedostatak konkretnih mera onemogućava pronalaženje efikasnih rešenja.

KORENI SUKOBA

Do krvoprolića nije došlo iznenada; njegovi koreni se oslanjaju na istorijska i teritorijalna pitanja, kao i na složenu mrežu političkih i verskih odnosa nerešenih više decenija. Naime, kada je uspostavljena država Izrael 1948. godine, došlo je do raseljavanja i proterivanja palestinskog stanovništva, čime je izazvan početak Prvog arapsko-izraelskog rata, u kom su okolne arapske države napale novonastalu državu Izrael. Nakon tog rata, Izrael je zauzeo veći deo teritorije nego što mu je dodeljeno Planom UN-a, ali Pojas Gaze i Zapadna obala nisu potpali pod izraelsku kontrolu. Situacija se promenila 1967. godine tokom Šestodnevnog rata. Tada Izrael zauzima Zapadnu obalu, Pojas Gaze i Istočni Jerusalim. Ove teritorije postaće ključna žarišta izraelsko-palestinskog sukoba.

Palestinsko nezadovoljstvo dovelo je do Prve i Druge intifade (ustanka). Prva je trajala od 1987. do 1993. i predstavljala je ustanak Palestinaca sa masovnim protestima i sukobima, a Druga je izbila nakon neuspelih pregovora o uspostavljanju trajnog mira i stvaranju palestinske države na samitu u Kemp Dejvidu, što je dovelo do eskalacije nasilja i dublje polarizacije, odnosno uspona Hamasa i povećanja unutrašnjih tenzija unutar palestinskih teritorija.

Do novog preokreta dolazi 2007. godine kada Hamas, nakon sukoba sa rivalskom palestinskom frakcijom Fatah, preuzima kontrolu nad Pojasom Gaze, čime postaje ključni akter u izraelsko-palestinskom sukobu. Izrael i mnoge zapadne države označavaju Hamas kao terorističku organizaciju. Sukobi između izraelskih snaga i Hamasa pogoršali su humanitarnu situaciju i dodatno zaoštrili tenzije u regionu.

foto: ap

ESKALACIJA I HUMANITARNA KRIZA

Tokom poslednjih godinu dana ovaj sukob je eskalirao do najvećih vojnih akcija u nekoliko decenija. Hamas je 7. oktobra 2023. godine izveo iznenadni napad na Izrael koji je uključio oružani upad na muzički festival u blizini granice sa Gazom. Militanti su otvorili vatru na okupljene civile usmrtivši desetine ljudi, a mnogi su kidnapovani i odvedeni u Gazu.

Ovo je izazvalo brzu i snažnu reakciju izraelskih oružanih snaga, koje su pokrenule intenzivne vazdušne i kopnene operacije nad Pojasom Gaze. Proklamovani cilj ovih akcija bio je neutralisanje vojne infrastrukture Hamasa, a desničarski premijer Izraela Benjamin Netanjahu izjavio je da će “operacije trajati sve dok Hamas ne bude eliminisan”.

Istovremeno, usled intenzivnih bombardovanja i granatiranja, stanovništvo u Gazi trpi ogromne gubitke. Pojas Gaze je pod blokadom, a skoro 42.000 civila izgubilo je živote. Ogroman broj stanovnika je raseljen, dok mnogi nemaju pristup osnovnim potrepštinama kao što su struja, voda i hrana. Nedostatak hrane i vode dovodi do širenja bolesti povezanih s lošim higijenskim uslovima, dok pothranjenost, posebno među decom, postaje sve ozbiljniji problem. Bolnice su preopterećene i nemaju kapacitete da adekvatno brinu o svim ranjenim civilima. Nedostatak medicinske opreme dodatno komplikuje situaciju.

Nova faza sukoba započela je aktivnim uključivanjem regionalnih aktera – Irana i Hezbolaha. Hezbolah, libanska šiitska organizacija koja uživa podršku Irana, jedan je od glavnih protivnika Izraela – osnovan kao reakcija na izraelsku invaziju Libana, trenutno ima važnu ulogu u libanskoj politici i kontroliše znatan deo južnog Libana.

Trenutni sukobi u Gazi i Libanu odražavaju širenje regionalnog konflikta, pri čemu Iran igra sve važniju ulogu kao centralni akter.

Krajem septembra 2024. godine izraelska vojska izvela je atentat na vođu Hezbolaha Hasana Nasralaha i to je dovelo do naglog intenziviranja sukoba u regionu. Operacija je bila integralni deo izraelske strategije u borbi protiv Hezbolaha, odn. kako se Netanjahu izrazio, “eliminacija Nasralaha deo je šire strategije koja teži ka trajnoj stabilnosti u regionu, uprkos rastućim tenzijama”.

Jedan od ključnih incidenata u sukobu dogodio se 17. i 18. septembra 2024. godine kada su, usled sajber napada, hiljade uređaja i radio-stanica koje su koristili borci Hezbolaha istovremeno eksplodirale, što je dovelo do smrtnog ishoda za 42 osobe i većeg broja žrtava. Smatra se da su napad koordinisali izraelski Mosad i vojska, čime je ozbiljno narušena sposobnost Hezbolaha da komunicira i upravlja svojim snagama. Izrael nije zvanično priznao odgovornost za ovaj napad.

Kao odgovor na izraelske vojne akcije u Libanu, Iran je lansirao rakete na Izrael, čime je dodatno povećan rizik za regionalno širenje konflikta. Hezbolah je, s druge strane, učestvovao u sukobu ispaljujući rakete iz Libana na severni deo Izraela.

Prema izveštaju Bi-Bi-Sija, Revolucionarna garda Irana (IRGC) opisala je napad na Izrael kao “u skladu sa legitimnim pravom nacije na odbranu”. Kako se navodi, operacija predstavlja reakciju na izraelski vazdušni udar na južna predgrađa Bejruta gde su stradali lider Hezbolaha Hasan Nasralah i brigadni general Abas Nilforušan, operativni komandant Kuds snaga, ogranka IRGC-a zaduženog za inostrane operacije.

Ovi događaji ostavili su duboke tragove na obe strane konflikta i osvetlili urgentnu potrebu da se pronađu trajna rešenja kako bi se zaštitilo civilno stanovništvo i sprečilo dalje nasilje. Sukob sada preti da zahvati čitav region, uz rastuće tenzije između Irana, Izraela i libanskih frakcija. Pokušaji međunarodnih aktera da posreduju u postizanju mira do sada nisu doneli rezultate, dok svaka strana u sukobu nastavlja sa vojnim akcijama produbljujući patnju civila u ratnim zonama.

ODGOVOR MEĐUNARODNE ZAJEDNICE

Podrška koju velike sile pružaju različitim stranama u aktuelnom sukobu nije samo stvar strateških savezništava, već oslikava širu geopolitičku dinamiku. Zvanična retorika o miru i stabilnosti deluje prazno jer izostaju konkretni koraci koji bi te ciljeve realizovali. Cena ovog rata meri se hiljadama civila zarobljenih između raketa i geopolitičkih interesa, dok retorika o humanitarnim vrednostima bledi, a međunarodna zajednica ostaje podeljena.

Evropska unija poziva na prekid vatre i dostavljanje hitne humanitarne pomoći, dok Sjedinjene Američke Države pokušavaju da balansiraju između podrške Izraelu i pritisaka međunarodne zajednice da preduzmu aktivniju ulogu u posredovanju. Sa druge strane, Ujedinjene nacije, čija bi uloga trebalo da bude ključna u rešavanju međunarodnih sukoba, deluju kao nemoćni posmatrač u izraelsko-palestinskom konfliktu. Iako redovno izveštavaju o civilnim žrtvama, humanitarnoj krizi i kršenju ljudskih prava, njihove rezolucije i mirovni napori ostaju bez stvarnog uticaja na terenu. Jedan od glavnih razloga za to je struktura Saveta bezbednosti, koja omogućava velikim silama da koriste pravo veta i tako često blokiraju rezolucije i onemogućavaju postizanje zajedničkih rešenja. Dok UN pružaju humanitarnu pomoć Palestincima i pokušavaju da posreduju u pregovorima, njihov uticaj na političke i vojne aktere ostaje ograničen.

Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš u više navrata apelovao je da se hitno zaustavi nasilje između Izraela i Hamasa pozivajući obe strane da poštuju međunarodno humanitarno pravo. Izrazio je duboku zabrinutost zbog civilnih žrtava, posebno žena i dece, i insistirao da se hitno omogući humanitarni pristup oblastima pogođenim sukobom, poput Pojasa Gaze.

Međutim, Gutereš se suočava sa ograničenim mogućnostima UN-a. Iako UN mogu izdavati saopštenja i pozive na mirovne pregovore, često ostaju nemoćne u sprovođenju konkretnih akcija. Ovaj nedostatak akcije otkriva nedoslednost međunarodne zajednice, dok ta organizacija postaje simbol slabosti sistema namenjenog zaštiti civila i u ovom slučaju ne uspeva da ispuni svoju osnovnu funkciju. Neslaganja među ključnim međunarodnim akterima i nedostatak jedinstvenog pristupa podrivaju svaki pokušaj koordinisanih akcija čineći odgovor UN neadekvatnim u suočavanju sa krizom ovoga obima.

DALJE PERSPEKTIVE

Prema trenutnoj situaciji, čini se da se konačno razrešenje i kraj sukoba ne naziru u bliskoj budućnosti. Ako Iran i Hezbolah povećaju svoje učešće, moglo bi doći do regionalnog sukoba koji bi uključivao i druge regionalne aktere pritisnute da zauzmu strane. Ovo bi verovatno vodilo dodatnom mešanju zemalja i velikih sila u konflikt, što bi još više zakomplikovalo situaciju.

Globalni akteri i međunarodna zajednica pokušavaju da obuzdaju nasilje kroz diplomatske pritiske i pozive na pregovore. Međutim, ako se uzme za primer Evropska unija, unutar koje postoje različiti pristupi među državama članicama, to otežava usvajanje jedinstvene i efikasne politike prema sukobu. Ova neusklađenost stavova unutar Evropske unije dodatno smanjuje uticaj međunarodnih napora da se situacija stabilizuje.

Bez stvarne političke volje i konkretnih koraka, postizanje dugotrajnog primirja čini se malo verovatnim. Čak i u slučaju privremenog prekida vatre, sukob bi ostao nerešen jer se ključni uzroci konflikta, poput teritorijalnih sporova, izbegličkog pitanja i statusa Jerusalima ne rešavaju adekvatno.

Humanitarna situacija u Gazi može se dalje pogoršati sa rastom broja izbeglica i ogromnim pritiskom na međunarodnu pomoć. Bez međunarodnog konsenzusa i stvarnih napora za obnovu mira, region bi mogao ostati zarobljen u ciklusu nasilja koji neprestano proizvodi nove tenzije i žrtve.

Ako se trenutna dinamika sukoba nastavi, ono čega se najviše treba pribojavati nije samo regionalna eskalacija, već dublja, dugotrajna destabilizacija Bliskog istoka. Iran i Hezbolah su već uvučeni u sukob, a dalje uključivanje regionalnih sila i aktera stvorilo bi opasnu kombinaciju. Najviše zabrinjava to što međunarodni akteri, koji bi trebalo da budu posrednici, umesto toga balansiraju između svojih interesa i povremenih “zabrinutosti” za ljudska prava, stvarajući utisak da mirovni napori predstavljaju samo privid.

Dok se globalni akteri bore za prevlast, civili – pre svega Palestinci – najviše su pogođeni i zarobljeni u vrtlogu nasilja, nesigurnosti i nemoći. Velike sile balansiranjem između svojih političkih interesa svode civilne žrtve na apstraktne brojeve u izveštajima međunarodnih organizacija.

Svaka vojna akcija donosi nove talase destrukcije, dok stvarna politička volja za mir izostaje – svet kao da se letargično pomirio s neizbežnošću rata. Osećaj egzistencijalne ugroženosti, prisutan na svim stranama ovog sukoba, postaje temelj na kojem se grade sve drastičnije i destruktivnije akcije. Bez koordinisanog i hitnog međunarodnog odgovora, ovaj sukob će se dalje širiti i uvlačiti još više aktera u regionalni sukob koji preti globalnoj stabilnosti i životima brojnih civila na ugroženom području.