Istorijska koalicija

Za „Vreme“ iz Bona

Prošlog petka u malenoj pokrajini Tiringiji na istoku Nemačke (2,2 miliona stanovnika) posle dva meseca natezanja i koalicione matematike konačno je za pokrajinskog premijera izabran levičar Bodo Ramelov. To je prvi put nakon ujedinjenja zemlje da stranka Levica (Die Linke), naslednica državne partije Nemačke Demokratske Republike (NDR), daje jednog pokrajinskog premijera. Izbor Ramelova izazvao je buru u Nemačkoj.

Na pokrajinskim izborima u septembru Levica je u Tiringiji osvojila 28 odsto glasova – više su dobili jedino demohrišćani (CDU) koji će ipak, nakon 24 godine na vlasti, morati da sednu u opozicione klupe. Ključna je bila odluka tirinških socijaldemokrata (SPD) da posle istorijskog izbornog fijaska sa 12 odsto glasova podrži Levicu, a ne kao do sada CDU sa kojim vlada na saveznom nivou. Socijaldemokrate su o toj „istorijskoj“ odluci pitale i svoje članove, a oni su impresivnom većinom od 70 odsto aminovali koaliciju sa Levicom. Priključili su se i Zeleni i tako je nova vladajuća ekipa skrpila 46 poslaničkih mandata, samo jedan više od opozicije.

SENKE ŠTAZIJA: Nedeljama se vodila diskusija da li je Levica uopšte zrela da preuzme vođstvo, da li je dovoljno integrisana u svenemačku demokratiju ili je i dalje tek naslednica istočnonemačke Partije socijalističkog jedinstva (SED). Levica je, doduše, već na vlasti u Brandenburgu, a bili su i u lokalnim vladama u Meklenburgu i Berlinu – ali samo kao mlađi partner socijaldemokrata.

Izbor Ramelova za šefa tirinške vlade nikako se nije dopao predsedniku Nemačke Joahimu Gauku. On je rekao da stranka zbog svoje prošlosti nije dostojna glasova birača, a kamoli vlasti. Simbolična funkcija predsednika svakako je nadpartijska, ali ne mora da bude vanpartijska – tako je barem zaključio Ustavni sud, kada je Gauk svojevremeno stranku neonacista označio „šarlatanima“. Ipak, u slučaju Levice istup predsednika, teologa i borca za ljudska prava poreklom sa istoka zemlje ostavio je gorak ukus, jer se desio tokom koalicionih pregovora.

Koalicija levičara, socijaldemokrata i Zelenih u Tiringiji ubrzo je proglašena za demokratski eksperiment. S jedne strane, vlada radoznalost da li će Levica uspeti da se otrese prilepljenog imidža i da ume da se ponaša na političkoj sceni. Sa druge strane, postoji velika skepsa što 25 godina nakon pada Berlinskog zida na čelo jedne pokrajinske vlade stupa naslednica Partije socijalističkog jedinstva“, piše „Zidojče cajtung“.

LICEMERJE: Nemačka debatna kultura i ovu raspravu je odvela u malo blesavom pravcu: više se nije pričalo o konkretnim ljudima, zločinima ili današnjem programu Levice, nego samo o tome da li NDR-u treba prilepiti epitet države nepravde, čemu se opire savezno rukovodstvo Levice. Oni radije govore o tome da je Istočna Nemačka bila država u kojoj se dešavala golema nepravda.

Bodo Ramelov sa tim nije imao problem – da bi obezbedio većinu, on je NDR označio kao državu nepravde već u preambuli koalicionog ugovora. Obećao je i „dosledno i nemilosrdno suočavanje sa svakodnevnom diktaturom“ u Istočnoj Nemačkoj, te da u pokrajinsku vladu neće uvoditi članove stranke koji su u Istočnoj Nemačkoj sarađivali sa zloglasnim Štazijem. Obećanja Ramelova, rođenog na zapadu Nemačke, zvuče verodostojno.

Demohrišćani su krenuli u medijsku ofanzivu i sa pozicije moralnih čistunaca kritikuju formiranje leve vlade u Tiringiji kao „sramotu za ujedinjenu Nemačku“. Međutim, do 1989. istočni CDU je bio rame uz rame sa režimskim SED-om. Licemerje je primetio i nemački javni servis ARD, koji se inače ne odlikuje oštrim kritikama vlasti. „Demohrišćanski plačljivci besramno ignorišu neslavnu istočnonemačku prošlost svoje partije. (…) Beskrupulozno predvode kanonadu moralisanja. Kao da je zaboravljeno kako je CDU, dok ga je predvodio legendarni kancelar-ujedinitelj Helmut Kol, posle ujedinjenja ležerno sebi pripojio i CDU sa istoka Nemačke sa sve njegovom imovinom, iako ta stranka teško da je bila bolja od SED-a“, piše u komentaru na portalu nemačke televizije.

ZAMORČE: Lako je prozreti bojazan demohrišćana – ukoliko se SPD i Levica nekako pogode i na nacionalnom nivou, demohrišćanima se smeši duži boravak u opoziciji. Jer, sami teško da mogu do apsolutne većine, a njihovi omiljeni partneri Liberali tavore ispod cenzusa bez izgleda da isplivaju. Ostaje im još sveže formirana Alternativa za Nemačku, partija protivnika evra, koja je u međuvremenu privukla nezadovoljnike svih boja, notorne desničare pa čak i neonaciste. Tako je Alternativa upravo u Tiringiji dobila čak 11 odsto podrške, u kampanji su mahom govorili o borbi protiv „prekograničnog kriminaliteta“.

Za sada stranke Unije potpuno odbacuju mogućnost saradnje, ali moguće je da će ih tektonska pomeranja partijske scene primorati na flert sa desnijim od njih. U tom pravcu svedoči i jedan izveštaj dobro obaveštenog „Špigela“, koji kaže da su u Tiringiji ove dve konzervativne stranke dogovorile da podrže zajedničkog kandidata i da je blagoslov dala lično kancelarka Angela Merkel. Neprikosnovena kancelarka je inače u utorak dobila novi mandat na čelu demohrišćana.

Berlinski dnevnik „Tages špigel“ već nazire i taktiku kancelarke i njenih saradnika pred sledeće opšte izbore: „Remetilački potencijal Levice u evropskoj i spoljnoj politici ovim ne postaje veći – uprkos upozorenjima Angele Merkel. Ali ulazak socijaldemokrata u crveno-crveno-zelenu koaliciju sada kancelarkini demohrišćani koriste kako bi predstavili sebe kao jedinu političku snagu centra. Ne treba mnogo mašte da se pretpostavi da će konzervativci u sledećoj izbornoj kampanji 2017. plašiti birače mogućnošću crveno-crveno-zelene savezne vlade. Jer, većina Nemaca ipak ne bi volela taj eksperiment.“

Ishod iz Tiringije nije neprijatan samo Merkelovoj. I šef socijaldemokrata Zigmar Gabrijel se istovremeno i mršti i smeška. On je zapravo – makar javno – savetovao partijske drugove iz Tiringije da nikako ne ulaze u koaliciju sa Levicom. Sa druge strane, u razvoju biračkog raspoloženja u toj pokrajini Gabrijel sigurno vidi i sliku cele Nemačke. Naime, iz takozvanih velikih koalicija sa demohrišćanima, SPD je redovno izlazio slabiji nego što je bio. Uz to, Gabrijelova ambicija je da već nakon narednih izbora postane kancelar.

CRVENI I CRVENI: Međutim, da li su programske i ideološke razlike SPD-a i Levice premostive na saveznom nivou? Tamo gde se ne radi o izgradnji vrtića i škola, nego o socijalnoj politici, ratu u Ukrajini i na Bliskom istoku? I u aktuelnom sazivu Bundestaga postoji teoretska crveno-crveno-zelena većina, ali nju niko ozbiljno nije ni razmatrao. Neke socijaldemokrate kažu da u Levici paralelno žive dve nezvanične frakcije – jedna sa kojom može da se razgovara i druga sa kojom ne može.

Utisak je da će, ukoliko dve crvene partije krenu jedna prema drugoj, veće korake ipak morati da pravi Levica. Stranka jeste dobila novo lice – u partijskom vrhu su mlade dame britkog jezika poput Katje Kiping, Sare Vagenkneht ili Sevim Dagdelen – ali u pozadini i dalje deluje kruta struja, nespremna na bilo kakav kompromis.

Za sada ova partija zagovara istupanje iz NATO-a, protivi se izvozu oružja i svakom vojnom mešanju – čak i isporuci vojne opreme Jezidima koji su po Sindžaru bežali od džihadističkih noževa. Najpopularniji levičar Gregor Gizi, šef poslaničkog kluba, u jednom momentu je podržao naoružavanje Kurda da bi već u sledećem, kada je iz krajnjeg levog krila partije poletelo drvlje i kamenje, revidirao stav.

Među levičarima ima i oduševljenih Putinovih fanova, u poslaničkom klubu je i nekoliko osvedočenih antisemita (jedna žena je u znak „podrške“ Palestincima nosila šal sa mapom Bliskog istoka – bez Izraela). Na Jutjubu je hit snimak na kojem se vidi kako dvojica antijevrejskih novinara vijaju Gizija skupštinskim hodnicima i psuju ga sve do toaleta. Te novinare su pozvali neki poslanici Levice, ljuti što je Gizi odbio da ode na jedan „protestni skup“ protiv Izraela. Incident je kršten kao „Toaletgejt“.

Uspeh Boda Ramelova u Tiringiji, pokrajini u kojoj je 1919. proglašena Vajmarska republika, mogao bi zaista da ispiše istoriju. Ne bi bilo prvi put da uspeh jednog realnog političara čitavu njegovu stranku učini konstruktivnijom, piše „Zidojče cajtung“: „Moguće je da će rastući uticaj pragmatičnog premijera Tiringije otupiti oštre ćoškove levičara na saveznom nivou. Onda bi i savezna Levica jednom stekla koalicioni potencijal. Ramelovljev izbor raspaljuje političke fantazije.“