JEDAN USTAV, DVA DOSIJEA I TRI ZABRINUTA PRIJATEljA: Ovo bi otprilike bile glavne teme međunarodne politike najvrelijeg jula u poslednjem veku, s tim što je fokus na skandalima kroz koje prolazi međunarodna trojka Buš–Bler–Berluskoni. Trojica lidera u svojim zemljama trenutno uživaju najniži rejting od kada su na funkciji. Naročito su Buš i Bler na udarima opozicije i javnosti i to otkad je u Iraku utihnulo teško oružje, a razlozi su prikrivanje istine o uslovima pod kojima se ušlo u rat i uopšte očajni rezultati okupacije. S druge strane, italijanski premijer Silvio Berluskoni, najslabija karika ove alijanse, predmet je afera već deset godina – istina nešto drugačije prirode (uglavnom sumnje o finansijskom kriminalu i korupciji), ali njega nimalo ne brinu napadi celokupne svetske štampe ni zgražavanje ozbiljnih političara.
Nedavna Berluskonijeva razmena uvreda sa nemačkim političarima otkrila je svu delikatnost ravnoteže Evropske unije. Jer, dovoljno je nekoliko gafova i brljavih izjava da se upropasti godinama pletena mreža diplomatskih odnosa. Temperamentni italijanski premijer, iznerviran napadima nemačkih levičara koji su ga na njegovoj inauguraciji prozivali zbog brojnih sudskih istraga, odgovorio je upoređujući ih sa nacistima. Kasnije je tvrdio da uvreda nije bila uperena protiv nemačkog naroda (usput, najbrojniji turisti u Italiji i najveći trgovinski partner), da bi se izvinjavao pa povlačio izvinjenje, ali je jaz između Italije i Nemačke ostao dubok. Zato uopšte ne čudi što je Gerhard Šreder otkazao svoje tradicionalno letovanje na italijanskom primorju, pa se italijansko ministarstvo inostranih poslova brine o tome kako da ga barem krajem avgusta dovede na operu u Veronu.
VREO KROMPIR: U međuvremenu je Italija, odnosno Berluskonijeva vlada, preuzevši ulogu predsedavajućeg Evropske unije, zadala sebi zahtevne radne zadatke. Prvi se odnosi na večni bliskoistočni rat između Izraelaca i Palestinaca, gde će svojim posredovanjem Evropljani pokušati da pomere stvar s mrtve tačke. U stvari, izgleda da su im Amerikanci uvalili vreo krompir, a i tu je Berluskoni uspeo odmah da uprska: prilikom nedavne posete Bliskom istoku odbio je da se sastane s Palestincima, iako ostale evropske zemlje insistiraju na uravnoteženom stavu između dveju zaraćenih strana.
USTAV: Ipak, pošto ni sami ne veruju u rezultate svog posredovanja, najveći napori Berluskonijeve vlade biće usmereni ka definisanju i potpisivanju prvog evropskog ustava. Smatra se da bi od velike važnosti, naročito za imidž Italije, bilo da se potpisivanje ustava od strane starih i novih članova Unije održi u narednih šest meseci i to u Rimu. Komisija koju predvodi bivši francuski predsednik Žiskar d’Esten nakon godinu i po dana rada, obznanila je svoj predlog teksta tokom nedavnog samita u Solunu, a „palicu“ sada preuzima italijanski premijer. Na njemu je da se pobrine da se 25 članova proširene Evrope složi oko teksta. Do kraja godine bi međuvladina komisija kojom koordiniraju Italijani trebalo da završi svoj rad oko definitivnog usaglašavanja, s tim što je Žiskar d’Esten molio Berluskonija da se njegov predlog suštinski ne menja. D’Esten je takođe predložio i datum svečanog potpisivanja ustava: biće to verovatno 9. maj naredne godine (dan oslobođenja od fašizma i dan kada je 1950. pokrenuta inicijativa o stvaranju prvih oblika evropske integracije). Međutim, ni ova istorijski važna tema, kao i bliskoistočni mir, neće ići lako jer, na primer, na nacrt evropskog ustava velike primedbe ima Vatikan. Već dve godine papa pokušava da „da svoj doprinos“ pisanju osnovnog zakona, tražeći da se jasno naznači da „evropska civilizacija počiva na hrišćanstvu“. Naravno, Žiskar d’Eesten je sve vreme odbijao pominjanje bilo koje vere i u Vatikanu to pripisuju njegovoj pripadnosti masonima. Pri Svetoj stolici veruju da će na kraju papin predlog ipak biti prihvaćen, iako su ga za sada podržale samo četiri zemlje.
DOSIJEI: Zvaničnu politiku ovog leta ometa više opskurnih afera u vezi s dosijeima na osnovu kojih su SAD i Velika Britanija svojevremeno pokrenule rat protiv Iraka. U Velikoj Britaniji se ozbiljno drma stolica Tonija Blera zbog sumnje BBC-ja u navodno vladino „filovanje“ informacija o iračkom naoružanju i zbog samoubistva jednog čestitog naučnika. Sama priča više podseća na avanture Džemsa Bonda a sukob državne televizije i vlade (primer nezavisnosti državnih medija) toliko se zaoštrio da će neko sigurno izaći polomljenih kostiju: ili će ceo direktorijum televizije biti smenjen ili će Toni Bler dati ostavku. Dok mediji „melju“ njegov lik pripisujući mu i odgovornost za smrt naučnika, inače vladinog saradnika, koji je prvi doveo u pitanje istinitost informacija o destruktivnosti Sadamovog naoružanja, britanski premijer za sada nije uzimao u obzir mogucnost ostavke, već želi da sačeka rezultate istrage skupštinske komisije. U međuvremenu, videvši da su mu politička pozicija i lična reputacija znatno poljuljane, oprezno je izjavio da se nada da će „eventualnu grešku u proceni Sadamovog naoružanja istorija moći da oprosti“.
S druge strane okeana, predsednik Buš ima identične probleme. Dovedena je u pitanje pouzdanost dokumenata koji su kao dokazni materijal doneli prevagu prilikom odluke da se bombarduje Irak.
Postoje ozbiljne sumnje da se radi o lošim falsifikatima kojima je administracija svom građanstvu, Kongresu i svetskoj javnosti opravdavala vojnu intervenciju. Inače, ovi papiri (navodni Sadamovi faksovi upućeni rukovodstvu afričke državice Niger kojima naručuje nuklearno oružje) potiču iz Rima i time se sudbine Buša, Blera i Berluskonija vezuju u jednu celinu. Drugim rečima izgleda da su lažni dosijei o kupovini uranijuma od strane Sadama Huseina „pripremile“ italijanske tajne službe što se tumači time da je Berluskoni još jednom priskočio u pomoć svom prijatelju Bušu.
Afera je već dobla ime Nigergejt, iako se Bela kuća trudi da je ignoriše, a isto čini i vlada u Rimu. Ipak, tokom dvodnevne Berluskonijeve posete Bušu sigurno je bilo reči i o ovom dosijeu koji je prethodnih meseci bio glavni argument Bušove vojne politike. Inače, nastao je kao odgovor Amerike na nalaze inspektora Ujedinjenih nacija da u Iraku nema dokaza o postojanju oružja za masovno uništenje.
I dok se vode polemike o validnosti informacija koje su prethodile bombardovanju, oštro se kritikuje sadašnja nespretna okupacija Iraka. Osim što svakodnevno u zasedama i atentatima gine po nekoliko vojnika, najviše brinu troškovi operacije (dvostruko veći nego što je planirano) i uopšte bezizlaznost situacije. Za početak Amerika insistira na tome da njeni vojnici, pošto su završili svoj deo posla, budu zamenjeni ljudstvom iz Italije, Francuske, Indije koje bi obavljao funkciju policije. I tu je Berluskoni, u veoma teškom trenutku za Džordža Buša, prvi priskočio u pomoć i u oba ratna područja, Avganistan i Irak, poslao još nekoliko stotina karabinjera (ukupno je trenutno angažovano tri hiljade italijanskih vojnika).
KO KOME VIŠE TREBA: To je samo jedan od ishoda dvodnevnog „druženja“ dvojice lidera na Bušovom ranču u Teksasu. Preostali se odnose na zajedničku osudu režima u Iranu i Siriji, čime su označena dva nova neprijatelja međunarodne zajednice, odnosno onog njenog dela koji predvodi Amerika. Takođe, potvrđena je bezrezervna podrška italijanske vlade američkoj, s najavom da će se poraditi i na približavanju stavova s Francuskom i Nemačkom. Inače, dvojica lidera, slična po zanimanju (privrednici), karakteru (hirovitom) i gafovima, trenutno su na udaru svojih opozicija i obojica „žive“ od istraživanja javnog mnjenja (a trenutno je javnost negativo nastrojena prema obojici).
Poseti italijanskog premijera Bušu mediji su inače pridali ogromnu pažnju, a sadržaj njihovih razgovora tumači se na više načina. Prvi razlog posete bio je vezan za imidž (da, i to može da bude najvažniji motiv): slikanje nasmejanih i zagrljenih lidera u ovom trenutku godi obojici. I samo zbog toga je lukavi italijanski tajkun, koji je odrastao na francuskoj kuhinji, pristao da obuče kaubojske čizme i da se hrani odvratnom teks-meks hranom.
Ipak, upućeni komentarišu da je trenutno Berluskoni potrebniji Bušu nego obrnuto: osim što treba prekinuti ubijanje američkih vojnika i opštu vijetnamizaciju Iraka, potrebno je da se zaustavi širenje pomenute afere Nigergejt. Takođe, Bušu je hitno neophodan neko ko će ga pomiriti sa Evropom makar to bio Berluskoni koji je u zavadi sa pola kontinenta, sa svojim lošim ugledom i kredibilitetom. S druge strane, Berluskoni se nada da će zauzvrat italijanske firme dobiti važnu ulogu u rekonstrukciji Iraka, odnosno da će sjaj dolara barem malo obasjati rimski Koloseum.
Isto tako Berluskoni očekuje Bušovu pomoć oko svoje nove (više nije jasno koje po redu) poslovne afere koja tek treba da se rasplamsa.
Naime, pod istragom je zakonitost poslovanja Berluskonijevih televizijskih kanala prilikom kupovine prava na filmove od holivudskih producenata. Istražni organi sumnjaju da ih je kupovao za mnogo veći novac nego što zaista koštaju da bi se kasnije višak uplaćenog novca vraćao na njegove račane na Sejšelima i time stvarao crne fondove. Inače, istražne sudije su se spremale za put u Ameriku ne bi li ispitale menadžere Vorner Brosa, Paramaunta i drugih velikih kinematografskih kuća, ali je italijanska vlada blokirala njihov put i time još jednom otvoreno opstruirala rad sudstva da bi zaštitila Berluskonija.
Zbog svega toga vrelo leto neće biti nimalo lako za veliku trojku Buš–Bler–Berluskoni. Očekuje se da daju jasne odgovore javnosti i svojim glasačima i da se kako-tako izvuku iz živog peska u koji su se zaglibili. Svaki iz svog, a u nekim slučajevima iz zajedničkog.
Medijski spor između engleske vlade i medijskog nacionalnog giganta BBC-ja doživeo je kulminaciju pronalaženjem tela engleskog stručnjaka za naoružanje Dejvida Kelija, u blizini njegove kuće kod Abingdona u Oksfordširu. Vlada Tonija Blera trese se ozbiljnije no ikad, a BBC trpi oštre kritike velikog dela medijskog auditorijuma.
Slučaj Keli počeo je još 24. septembra prošle godine, kada je Dauning strit objavio dosije o iračkom oružju za masovno uništenje koje režim Sadama Huseina navodno može da upotrebi za manje od 45 minuta. Medijska kuća BBC, tačnije popularni Radio 4 ubrzo nakon toga osporava datu činjenicu, pozivajući se na neimenovani obaveštajni izvor po kome su taj podatak i ceo dosije „šminkali“ savetnici Tonija Blera da bi se dobila podrška parlamenta i građana pred tada predstojeći rat.
Šef vladinog biroa za komunikacije Alister Kembel ubrzo demantuje tvrdnje BBC-ja i od ove kompanije traži izvinjenje koje nikada nije dobio. Parlamentarni komitet u julu ove godine zaključuje kako Kembel nije povezan sa ubacivanjem informacije u dosije, no kritikuje dokument po drugim osnovama. Istovremeno, nekadašnji inspektor Ujedinjenih nacija za iračko naoružanje Dejvid Keli prolazi kroz neprijatno i na trenutke vrlo neprijatno ispitivanje o svojoj ulozi u celokupnoj aferi, ali odbija tvrdnju da je on glavni izvor priče objavljene posredstvom BBC-ja. Vojni izveštač Endrju Giligan, koji je od Kelija i uzeo izjavu, takođe svedoči pred parlamentarcima koji ga optužuju da je izmenio svoju priču.
NEIZDRŽIV PRITISAK: Kelijeva porodica, šokirana smrću svog člana, koji je otišao u poslepodnevnu šetnju iz koje se nikada nije vratio, odmah je reagovala, rekavši da se Dejvid nalazio pod „neopisivim pritiskom“. Nakon otkrivanja Kelijevog tela, javnosti se obraća Ričard Sembruk, direktor informativnog programa BBC-ja, koji javnosti otkriva da je Keli ipak bio njihovo „duboko grlo“.
Britanskog premijera Tonija Blera vest o Kelijevoj smrti dočekala u avionu, na putu na azijsku turneju. U prvom obraćanju novinarima Bler je pozivao i medija na uzdržanost, ali i poitičare. Prvi policijski nalazi ukazuju da je reč o samoubistvu, za koje je Keli iskoristio bočicu analgetika i jedan nož.
Britanska štampa reagovala je, međutim, munjevito, gotovo horski nazivajući Kelija „žrtvenim jarcem“ Blerove politike. Ugledni „Fajnenšel tajms“ piše da je smrt stručnjaka za naoružanje ogroman udarac Bleru i ističe njegovu veliku nesposobnost da pobedu u Iraku pretvori u pobedu kod kuće. Prilikom pitanja jednog novinara u britanskom ministarstvu odbrane „ima li krvi na njegovim rukama“, zadržao je miran izraz lica, izbegavajući pogled i nastavio konferenciju gotovo automatski izražavajući žaljenje zbog smrti vladinog službenika. Međutim, Bler nije odgovorio na pitanja novinara o tome „da li oseća krivicu“ zbog proteklih događaja i da li bilo ko od njegovih saradnika, ministar odbrane ili šef biroa za komunikacije planira da podnese ostavku. Inače, konferencija za novinare protekla je u izrazito napetoj atmosferi.
Zahtev lidera opozicije, konzervativca Ijana Dankana, za sazivanje parlamenta Bler je ocenio nepotrebnim.
EPILOG SPORA: Pored političke odgovornosti Blera i njegovih saradnika, pitanje Kelijeve smrti otvorio su i „Tajms“ i „Independent“, pitajući se koliko je dokumentarac o njegovoj ženi istinit. Saznalo se i da je njegovo ime neko dostavio medijima, iako je Keli obavestio svoje pretpostavljene da je razgovarao s novinarem BBC-ja. Na kraju ispada da je i sam Bler znao za objavljivanje Kelijevog imena u javnosti.
U jednom od skorašnjih brojeva „Dejli telegrafa“ u sprovedenom istraživanju 60 odsto ispitanih ima loše mišljenje o Bleru. Takođe, broj ljudi koji više veruju BBC-ju je čak tri puta veći u odnosu na one koji imaju poverenje u vladu.
Bler, za razliku od Buša koji uživa podršku američke javnosti uprkos mnogim medijskim plagijatima, mora da razmišlja kako da se (ne)kompromitovan održi na vlasti.
D. Konjikušić
