Aušvic-Birkenau bio je najveći nemački logor za istrebljenje tokom nacističke ere. Tu je ubijeno najmanje 1,1 milion ljudi. Više nego u bilo kojem drugom logoru.
Osvjenćim. U suštini to i nije neki posebno važan grad. Poljski gradić s nešto više od 10.000 stanovnika koji je nemačka vojska, Vermaht, okupirala 1939. godine i koji je potom anektiran i preimenovan u Aušvic. Ali, danas svi znaju to ime. Na tom području nacisti su od 1941. godine izgradili najveći nemački logor za istrebljenje, koncentracioni logor Aušvic-Birkenau.
Tu su do kraja januara 1945. godine, prema pouzdanim podacima, ubili najmanje 1,1 milijon ljudi, uglavnom Jevreja, ali i Roma, Sinta i pripadnika drugih manjina.
Zašto tu? Zašto Aušvic? „Mesto je odabrano s obzirom na to da se saobraćajno nalazi u centru Evrope i da je vozovima za deportacije do njega lako bilo moguće doći“, kaže za DW Kristof Hojbner, potpredsednik Međunarodnog komiteta za Aušvic (IAK).
Računovodstvo smrti
Logistički razlozi. Trebalo je sve obaviti brzo, za veliki broj ljudi, bez zastoja. Ubice su bile stručne u planiranju masovnih ubistava, u računovodstvu smrti.
Nemačko masovno ubijanje različitih grupa ljudi počelo je još ranije. Ubrzo nakon nemačkog napada na Poljsku početkom 1939. godine, u istočnoj Evropi dogodila su se brojna masovna streljanja. I ti zločini dobro su dokumentovani.
Nakon što je Hitlerova Nemačka vojno zauzela velike delove Evrope, trebalo je da Jevreji budu potpuno zbrisani s lica zemlje. U tu svrhu 20. januara 1942. godine u vili na jezeru Vanze zapadno od Berlina, tada gostinjskoj kući policije i SS-a, održan je „sastanak“. Petnaest ljudi iz nacističkog aparata sastalo se na sat i po kako bi razjasnili i usavršili organizaciju masovnih deportacija i ubistava evropskih Jevreja.
Jedan od učesnika, SS-šturmandfirer Rudolf Lange, prethodnog dana je u blizini Rige naredio da se strelja više od 900 Jevreja. Potom je otputovao u Berlin.
Onaj ko danas poseti spomen-obeležje „Kuća konferencije na Vanzeu“ i pogleda faksimil jedinog sačuvanog zapisnika tih 90 minuta, nigde ne može da pročita reči „ubistvo“ ili „smrt“. Govori se samo o „konačnom rešenju“ – svi učesnici znali su šta to znači. Holokaust.
Planirano je osnivanje brojnih logora za istrebljenje. A od marta 1942. godine vozovi za deportacije iz mnogih delova Evrope vozili su do mesta masovnih ubistava u okupiranoj Poljskoj. Jevrejski narod trebalo je da „nestane“.
Železnicom u smrt
Taj koncept usmerava pažnju na još jedan aspekt. Jer Aušvic je, na kraju krajeva, zapravo započinjao na mnogim železničkim peronima širom Nemačke i Evrope. Logor za istrebljenje Aušvic-Birkenau imao je sopstveni železnički priključak. Zatvorenici su, nakon izlaska iz voza, odvođeni na takozvanu rampu. S rampe su mnogi odmah odvođeni u gasne komore i ubijani, dok su drugi najpre korišćeni kao radna snaga u logoru.
U nekoliko nemačkih gradova postoje mesta sećanja posvećena deportacijama u smrt, recimo u Kelnu, Štutgartu, Hamburgu i Vizbadenu. Vrlo poznat je „Spomenik kolosek 17“ na berlinskoj železničkoj stanici Grunevald. To mesto često posećuju političari i druge zvanične delegacije iz Izraela. S te stanice krenulo je oko 35 vozova s 17.000 Jevreja samo za Aušvic-Birkenau.
Nacisti su železnicom, po pravilu u stočnim vagonima, transportovali Jevreje u Aušvic i druge logore i iz mnogih evropskih zemalja, uključujući Francusku, Belgiju, Holandiju, Italiju, Mađarsku, Grčku, kao i sa Balkana, iz Hrvatske, Bugarske i Makedonije.
Preživela pogon za ubijanje
Anita Lasker-Valfiš iz Vroclava, koja će u julu 2025. godine proslaviti svoj 100. rođendan, kao devojčica je vozom dovedena u Aušvic i, zahvaljujući sreći, preživela logor. A i zato što je znala da svira violončelo. Bila je potrebna u „devojačkom orkestru“.
U Aušvicu je boravila od decembra 1943, do novembra 1944, a potom je prebačena u logor Bergen-Belzen. Na komemoraciji u Bundestagu 2018. godine rekla je: „Ako ne završite odmah po dolasku u gasnoj komori, u Aušvicu ionako ne preživite dugo – najviše tri meseca.“ Njeno sviranje dalo joj je šansu da preživi.
„Transporti su bili veoma brojni i događalo se da krematorijum V nije mogao da primi sve ljude koji su stigli“, ispričala je Lasker-Valfiš. „One za koje nije bilo mesta u gasnim komorama, streljali su. U mnogim slučajevima ljude su bacali žive u vatru. I to sam videla.“ Aušvic-Birkenau bio je mašina za ubijanje. S industrijskim pećima.
Naočare i ljudska kosa
Onaj ko danas poseti spomen-mesto i muzeje u nekoliko baraka – zanemi od užasa. Više metara visoke gomile ljudske kose, naočara, velike vitrine pune proteza ili poslednjih ličnih stvari. Svedočanstva masovnih ubistava.
Na dan 27. januara 1945. godine vojnici Crvene armije stigli su do logora. Kristof Hojbner (75), koji je kao dugogodišnji potpredsednik Odbora za Aušvic pratio mnoge preživele, sumirao njihova svedočanstva: „To je bio trenutak apsolutnog zastoja. Oslobodioci, mladi vojnici iz Ukrajine, Rusije i drugih tadašnjih republika Sovjetskog Saveza, stajali su pred kapijom Aušvica i nisu mogli da veruju svojim očima. Mnogo toga su već videli, ali ne ono što je tu stajalo pred njima : mrtve koji stoje na nogama. Tek kad su im pogledali lica i oči, shvatili su: ti kosturi su živi.“
„Gotovo nezamisliva nehumanost“
Preživeli zatvorenik Aušvica zauvek je nosio broj koji su mu nacisti istetovirali na ruku. Gotovo nezamisliva nehumanost tog mesta mnoge nikada nije prestala da proganja. „Nezamislivi zločini nad nevinim ljudima polako su izlazili na videlo. Razmere katastrofe bile su neshvatljive“, rekla je Lasker-Valfiš 2018. godine u Bundestagu.
„To je bilo mesto državno organizovanog zločina“, kaže Hojbner. „A zločin je bio u tome što je stvoren industrijski aparat za ubijanje ljudi.“
Prošle su decenije dok u Nemačkoj nije započela šira obrada strahota Aušvica. Danas su živi samo još poslednji svedoci.
