I pravda sahranjena

Od stalnog dopisnika „Vremena“

Vrata vile Alis u ulici Žoakim Murtinjo bila su otvorena celu noć. Na prozorima stare kuće u Santa Terezi, boemskom delu Rio de Žaneira, visile su čileanske zastave, visile su i marame u duginim bojama, kineski lampioni, šarene sijalice i poneki Če Gevara – rezanac u svakoj supi mladih Latinosa. Zvučnici su bili izbačeni u malo dvorište, da cela ulica čuje salsu i sambu, fanki i rep, sve pomešano – kao i litre caipirinhe sa jeftinim šampanjcem i još jeftinijim limenkama piva, pomešano kao i gosti na neočekivanom slavlju u kasno nedeljno popodne. Čileanci, Brazilci, Peruanci, turisti iz Evrope, slučajni prolaznici, samo da je žurka i da se slavi. Umro je Pinoče.

Himena Vijera ima 22 godine, došla je iz Santijaga da studira muziku u Rio de Žaneiru i kaže da je dobro što je umro. „Dobro je!“ Zašto je dobro? Himena gleda, razmišlja: „Dobro je… bio je diktator. Ali ja se ne sećam, pitaj nekog drugog, bila sam mala.“ Sećaju se tvoji roditelji, nešto su ti ispričali, tvoja rodbina? Himena ponovo ćuti i onda kaže: „Oni se ne bave politikom…“ Opet ćuti, traži prvu slobodnu plastičnu čašu, traži pogledom nekog od poznatih prijatelja u gužvi, tužan pogled. „Moji roditelji su mi rekli da bismo bez Pinočea umrli od gladi, rekli su mi da nas je spasio bede i rekli su mi da je Pinoče spasao Čile.“

PODELJENA ZEMLJA: Od nedelje traju nemiri na ulicama Čilea, nemiri slični onima koji su se dešavali u porodici mlade Himene, i koji se ponavljaju svake godine 11. septembra. Na taj dan 1973. godine general je izveo vojni puč, a njegove pristalice svake godine zahvaljuju nacistički ispruženim rukama, zahvaljuju čoveku koji je spasao čileansku ekonomiju, spasao Čileance od Fidela Kastra, spasao otadžbinu. Na taj dan na iste ulice izađu i žrtve sedamnaestogodišnjih tortura, majke koje još traže svoju decu, devojke čiji su mladići davno potonuli na dno okeana i muškarci oslepljeni elektro šokovima. Čile je na dan smrti generela podeljen više nego ikada.

„Pinoče ne zaslužuje ni pod kakvim uslovima sahranu uz državne počasti“, kaže Izabel Aljende, ćerka demokratski izabranog predsednika Salvadora Aljendea, za čiju je smrt neposredno odgovoran Pinočeov vojni puč. „Takve sahrane rezervisane su za demokratski izabrane predsednike, a ne za diktatore.“

Ni nova predsednica Čilea, demokrata Mišel Bašle, takođe žrtva Pinočeovog režima, nije dozvolila sahranu sa državnim počastima, ali je zato ministarka odbrane organizovala da Augusto bude sahranjen kako dolikuje jednom velikom generalu, uz vojnu počast i prisustvo vojnog vrha. U redu za ulazak u kapelu Pinočeove pristalice su čekale satima. „Pinoče već gleda u lice Boga…“, izjavio je kapelan vojske, nakon čega su ulice Santijaga bile preplavljene natpisima tipa „Augusto, pozdravi drugare u paklu“. Pinočeizam se nastavlja, kaže Patrisija Verdugo, autorka knjige Karavan smrti. Prošlost je i dalje živa. A Čile podeljena zemlja.

GARSON I GUTIJEREZ: Augusto Pinoče nikada nije morao da odgovara za zločine koje je počinio. Nije se čak ni kao većina njegovih generala izvinio. „Kome da se izvinjavamo? Onima koji su nameravali da nas ubiju, da nam unište državu?“, izjavio je Pinoče 1994. godine Tako je bilo sve do njegove smrti, a tako će po svemu sudeći i ostati. Slučaj Pinoče je završen. Generalova smrt liči na neki novi trik, neku novu izmišljotinu diktatora kojoj je gotovo pune dve decenije vukao za nos sve žrtve, kao i sudiju Garsona i advokata Gutijereza. Baltazar Garson, španski sudija koji je izdejstvovao hapšenje Pinočea 1998. godine u Londonu, bio je prinuđen da gleda kako se, diktator, bez sumnje i uz pomoć svoje dugogodišnje poznanice Margaret Tačer, odmara u kućnom pritvoru u Engleskoj, da bi 2000. otputovao u Čile. Put u Čile su opet omogućili moćnici iz Vašingtona koji su se s pravom uplašili da bi diktator Pinoče u slučaju da bude isporučen španskom sudiji mogao progovoriti o operaciji Kondor – operaciji koja je predstavljala savezništvo latinoameričkih vojnih režima u borbi protiv levice i koja je za vreme hladnog rata bila koordinisana od strane Sjedinjenih Država. Pinočeovi trikovi, senilnost, doktorske analize bili su nakon povratka u Čile jači od argumenata zbog kojih je optužen za genocid, terorizam i mučenja. „Ono što me čini tužnim jeste činjenica da je ovaj zločinac umro pre nego što je bio osuđen“, Izjavio je Hugo Gutijerez. „Međutim, postoji više od 300 otvorenih tužbi koje se nastavljaju, zato što se tužbe ne odnose samo na jednu osobu. Pored Pinočea, za zločine su optužena i druga vojna lica i civili zbog čega ovi procesi neće završiti u fioci.“

Umro je Augusto Hoze Ramon Pinoče Ugarte, general Pinoče i predsednik Čilea od 1973. do 1990. Umro je u 92. godini života, na Međunarodni dan borbe za ljudska prava, okružen svojim najbližim, decom i suprugom, prijateljima, bivšim saradnicima, nedaleko od svoje vile u Santijagu, u vojnoj bolnici. Umro je, kažu, u miru i spokoju. Ni kriv ni dužan. Poslednji rođendan Pinoče je proslavio krajem novembra, ostavljajući svoj politički testament u poruci koju je pročitala njegova supruga: „Približava mi se kraj i zato želim da poručim da nikoga ne optužujem, da preuzimam političku odgovornost za sve ono što se desilo i što sam učinio iz ljubavi prema otadžbini.“ Njegova ljubav prema otadžbini koštala je 34.690 političkih zatvorenika, od toga 1244 dece. Između 3000 i 4000 ljudi je ubijeno, bačeno iz helikoptera, nestalo, izbrisano. Nekoliko stotina hiljada Čileanaca otišlo je iz zemlje, pobeglo. General Pinoče zahvaljujući svojoj senilnosti nije bio optužen ni kažnjen ni za jedan zločin koji je počinjen.

Na isti način na koji je za života oholo ubijao žrtve, Pinoče ih je svojom smrću ubio još jednom, zauvek odnoseći pravdu u grob.