Hronika generalke za puč

Slovenija je u februaru 1994. godine za dlaku izbegla vojni puč i okršaj vojnih specijalaca i pripadnika policije. Gotovo deceniju kasnije javnost iz dana u dan zasipaju svedočenja aktera sa šokantnim detaljima iz kojih se vidi da su pripadnici vojske tada uveliko vežbali „prepad“ na zgrade vlade, na šta su policijski specijalci počeli da prebrojavaju svoju opremu. U najkritičnijem trenutku, u noći od 27. na 28. februar 1994. godine, 80 specijalaca iz elitne brigade Moris Slovenačke vojske izveli su, probe radi, desant s bojevom municijom na zgradu Ministarstva odbrane u Ljubljani. Istovremeno su kolege iz redova policije od nadređenih dobile naređenje da se premeste na tajne lokacije, a na borbena vozila montirane su čak i protivtenkovske rakete. To je najsažetiji opis afere koja, uprkos odlasku političara na letnji parlamentarni raspust, raspaljuje strasti slovenačke javnosti.

Dokumente o tim događajima objavila je ljubljanska „Mladina“ kao rezultat istraživanja razlog što je Janez Janša, neformalni prvak slovenačke opozicije, publikovao na internetu policijske dokumente i to u finišu suđenja učesnicima afere poznate pod imenom „Depala vas“.

MALI CEZAR: Hladni rat unutrašnje slovenačke politike dostigao je kulminaciju 28. februara 1994. godine, kada je osamdesetak komandosa iz vojne brigade Moris preko internog sistema za komunikaciju dobilo naređenje za pokret. Akcija je simbolično nazvana Manevar. U dva vojna oklopna vozila (treće je odmah otkazalo zbog neispravnog menjača) komandosi kreću ka Barju (predgrađe Ljubljane), gde su ih na improvizovanom heliodromu pokupili vojni helikopteri. Tako su prebačeni na odredište – zgradu Ministarstva odbrane, tada još u centru Ljubljane. Obezbeđenje zgrade obavešteno je tek u 4 sata i 21 minut, usred akcije, da je u toku vežba pod radnim naslovom Manevar, pa nek „ne paniče“.

Vežba je okončana bez incidenta, iako to nije bila sasvim redovna vežba. Brigada je u Manevar krenula naoružana automatima „hekler & koh“, a zbog mogućeg sukoba u „gradskom području“ bila je opremljena i mitraljezima pričvršćenim na oklopnim vozilima, zajedno s bojevom municijom u šaržerima. Sada se zna da niko od njihovih pretpostavljenih niti iko od političara iz državnih struktura nije imao pojma o Manevru. Dakle, nije postojala nikakva spoljna kontrola tzv. Manevra. Čak ni Generalštab Slovenačke vojske nije znao da se sprema Janšin „mali manevar“, pošto je Moris bio neposredno podređen ministru odbrane, poput lične pretorijanske garde. Kopije naređenja kasnije nisu pronađene u arhivu, jednostavno zato što tamo nisu ni poslate. Manevar nije propisno najavljen, iako je, kako piše „Mladina“, „čak i JNA od 1972. godine dalje obaveštavala policiju o svakom kretanju vojske na javnim putevima“.

Nisu ništa manje čudne „taktičke predispozicije“ rečene akcije – ukratko, pošlo se od pretpostavke da je došlo do „nasilnog zauzimanja zgrade Ministarstva odbrane“, a na osnovu kasnijih izjava pripadnika Morisa jasno je da je ideja vodilja bila da je u Ministarstvo odbrane „upala grupa terorista, bivših pripadnika JNA i KOS-a koja je ucenama pokušala da ostvari neke političke interese, na primer povratak proteranih pripadnika JNA“. (Darko Njavro, najuži saradnik komandanta Morisa, Antona Krkoviča). I dalje – „zbog nedefinisanosti situacije… zadatak će biti dopunjen u vreme pokreta jedinica“. Detalje o vežbi saznao je dan uoči Manevra Drago Kos, tada načelnik kriminalističke službe slovenačke policije. „Veče pre desanta pozvao me je informator i rekao da će Moris pokušati državni udar. Nisam verovao. Međutim, kada su me ujutro probudili helikopteri, toliko sam se uplašio da u životu nisam brže ustao“, seća se Kos.

U akciji Morisa učestvovao je i major Ladislav Troha, koji je predvodio odred za brze intervencije: „Kad sad pogledam unazad, shvatam da smo mogli da izvedemo državni udar, a da toga nismo bili svesni… Jer, vojnik radi šta mu naredi komandant.“ Troha je među prvima, još 1999. godine, počeo javno da razmišlja o vremenu provedenom u Morisu. A da Janša jeste kovao plan kako da upotrebi vojsku za odbranu ministarske fotelje, svedoči i njegova izjava kako su ga posle incidenta u Depala vasi „mnogi nagovarali“ da „ne sme da pristane“ na odlazak s funkcije, te da je mogao da ih posluša, „ali nije“.

Običnim građanima je dugo izgledalo neverovatno da je „mala porodična svađa“ među političarima među kojima su neki bili vezani kumstvom i dugogodišnjim drugovanjem, bezmalo prerasla u vojni puč, možda čak i nešto gore. Da bi se razumeli motivi Janše i morisovaca, treba se vratiti deset godina unazad. Mediji i čaršija su tada tek slutili sukob između ministra odbrane Janeza Janše sa političarima poput Kučana i Drnovšeka, koji su želeli brži povratak Slovenije u normalno stanje. Čarke za govornicom polako su inficirale državnu strukturu – vojska i policija ponašale su se jedna prema drugoj kao da je reč o neprijateljskoj strani…

BATINE U PRISUSTVU VLASTI: Janša je uživao oreol pobednika u „desetodnevnom ratu“ za oslobođenje Slovenije. Častili su ga poput sultana, a njemu podređeni ljudi iz Ministarstva odbrane dirigovali su švercom oružja preko Slovenije. Bivši mirovnjak u čizmama ministra vojnog nije štedeo municiju, pa je javno napadao „pripadnike starog režima“, gazio zakone, proganjao „unutrašnjeg neprijatelja“ u vidu bivših oficira JNA i njihovih porodica te odreda tužio malobrojne medije koji su ga kritikovali. Stvar je otišla tako daleko da su pripadanici Janši najodanijih jedinica, a pre svega morisovci stacionirani u Kočevskoj Reci, uoči Manevra čak uhodili pojedine novinare koji su kritički pisali o Ministarstvu odbrane. Sva sredstva su bila dozvoljena, pa su morisovci policiji, koja je tragala za krijumčarima oružja, poturali lažne dokumente, kako bi „devalvirali“ vrednost dokaza o nezakonitim radnjama u koje su bili upleteni.

Ceo slučaj doveden je do usijanja tik pred smenjivanje Janeza Janše sa položaja ministra odbrane. Janša je tada, uprkos „mitingu“ 20.000 svojih sledbenika ispred slovenačkog parlamenta, smenjen zbog odgovornosti za incident, koji je skrivila grupa njemu podređenih vojnih policajaca. Oni su nadomak Ljubljane, na magistralnom putu ka Mariboru, zaustavili vozilo, iz njega izvukli civila Milana Smolnikara, svog nekadašnjeg kolegu koji je u međuvremenu postao saradnik policije, brutalno ga pretukli, na sedište njegovog BMW-a podmetnuli falsifikovane dokumente i na kraju pokušali da ga sklone od očiju javnosti tako što su ga zadržali u civilnoj bolnici, pod svojom stražom. Afera je po mestu poprišta poznata kao „Depala vas“. U novijoj istoriji mlade slovenačke države događaj je zapamćen kao najveći upad vojske u civilnu sferu – veći i od procesa koji je JNA krajem osamdesetih vodila pred Vojnim sudom u Ljubljani protiv „četvorice“ (Janša, Zavrl, Borštner i Tasić).

Janša je konačno smenjen, ali „Depala vas“ već desetu godinu rađa aferu za aferom, koje nisu rešene ni do danas. To odlično otkriva u kakvom je klinču naizgled nezavisno slovenačko tužilaštvo sa politikom. Naime, policija je tužilaštvu uredno podnela krivične prijave protiv vojnih specijalaca zbog prekoračenja ovlašćenja i podmetnutih falsifikata. Tu priča o slovenačkom putu ka Evropi dobija perverzan obrt, pošto te krivične prijave „presreću“ tužioci lojalni Janši. Tako prijava podneta po službenoj dužnosti protiv Janšinih batinaša, zahvaljujući generalnom tužiocu Antonu Drobniču, bivšem domobranu, stiže u ruke Barbare Brezigar, šefice grupe tužioca za „posebne slučajeve“, koja prvo nekoliko godina „proučava“ prijave, a onda obe odbacuje (onu za falsifikat čak u totalnoj konspiraciji, sakrivši svoju odluku ne samo od javnosti nego, uprkos zakonu, i od policije te unutrašnje inspekcije u Tužilaštvu).

Kada je shvatio da od Tužilaštva nema vajde, ulogu tužioca posle nekoliko godina preuzima sam Smolnikar, da bi posle smene u vrhu Tužilaštva proces ponovo preuzeo državni tužilac. I tako je prošlo deset godina, pa je većina optužbi podignutih protiv pripadnika Morisa zbog kažnjivih dela „protivpravnog oduzimanja slobode“ – zastarela! Tužiocu nije preostalo ništa drugo nego da pokuša da dokaže kako je Smolnikaru sloboda oduzeta na „izuzetno brutalan način“ i tako bar unekoliko spase pravdi obraz. Pravda je ostala gluva, nema i slepa, pa su osumnjičena četvorica specijalaca Slovenačke vojske na kraju izvukla „čitavu kožu“, što su Janez Janša i istomišljenici počeli da propagiraju kao svoju pobedu. Prećutali su da „pobeda“ stoji na klimavim nogama, pošto je sudija u zaključnom govoru istakao da je akcija koju je izvela optužena četvorka u „Depala vasi“ 1994. godine bila – nezakonita.

BOJEVA MUNICIJA: Afera „Depala vas“ ovim nije pokopana u arhive. Naizgled sporedan šrafić u zataškavanju slučaja „Depala vas“ postaje važna politička figura u političkom životu Slovenije. Janez Janša nekako shvata da njegov imidž nosi pretežak politički bagaž, pa se na prošlogodišnjim predsedničkim izborima povlači iz igre u korist svoje nove saveznice (gorepomenute) Barbare Brezigar. Tužiteljica Brezigar doživljava neverovatnu stilsku transformaciju i postaje predsednički kandidat ne samo na listi Janšinih socijaldemokrata već svih partija s desnice. Sloganima o „Sloveniji koju nosi u srcu“ u plebsu delimično uspeva da neutrališe medijske optužbe o korupciji i osvaja visok procenat glasova birača, iako iz trke kao pobednik izlazi Janez Drnovšek. Barbara Brezigar, zahvaljujući moćnim političkim kumovima, uspeva da zadrži posao u vrhu Državnog tužilaštva, uprkos činjenici da ne samo slovenački već i evropski zakoni zabranjuju političku aktivnost javnim službenicima.

U senci pravničkog prepucavanja oko statusa Barbare Brezigar, Janez Janša na internet stranici www.depala-vas.com objavljuje dokument „Vremenski i suštinski pregled događanja“ s oznakom „strogo poverljivo“, koji je izradilo Ministarstvo unutrašnjih poslova Slovenije. Reč je o spisima koji dokazuju da su policija i kriminalisti 1994. godine pratili kretanje vojnih jedinica. Dokumentacija je, po rečima Janeza Janše, trebalo da dokaže kako je policija iz minuta u minut špijunirala ponašanje vlastite vojske te da se spremala da „oružanom silom zauzme Ministarstvo odbrane“, „zatvori granicu, upotrebi sredstva za prisluškivanje i druga sredstva, dakle, klasične mere policijske države“, zbog čega je, po Janši, „samoodbrana“ njegove vojske bila razumljiva.

Stvar je postala napeta kad je otkriveno da u dokumentima neki delovi nedostaju. I to baš oni kada je 1994. napetost između vojske i policije dostigla vrhunac. „Mladina“, jedanza drugim, objavljuje dosad nepoznate vojne dokumente, naređenja, izveštaje i planove, koji dokazuju da je specijalna brigada Moris još u februaru 1994. godine izvela helikopterski desant u blizini Ministarstva odbrane, što je umalo preraslo u veći sukob. Te da su Janšini papiri o „policijskom državnom udaru“ lansirani u cilju da prikriju tragove vlastitih (ne)dela. Najzad, to dokazuju i datumi – policijski dokumenti o praćenju postrojbi vojske nastali su samo dan kasnije pošto su Janšini uniformisani momci izveli konspirativni „manevar desanta“ na sopstveno Ministarstvo.

Celoj ovoj zamršenoj priči ne nazire se kraj. Na Janšino objavljivanje policijskih „dokumenata“ reagovao je Vinko Beznik, jedan od „heroja slovenačkog rata za osamostaljenje“, šef slovenačkih policijskih specijalaca. Beznik je potvrdio da je početkom 1994. godine policija pažljivo pratila delovanje morisovaca: „Tada smo prvi put posle rata upotrebili oklopno borbeno vozilo i na njega montirali protivoklopne rakete.“ Najintrigantnije u svemu jeste da Beznik tvrdi da je hapšenje pretučenog Smolnikara i druge „igrarije“ za račun Janšinog Ministarstva odbrane planirala grupa u kojoj je bila i Barbara Brezigar, koja je kasnije od sudskog progona i kazne zaštitila Smolnikarove krvnike.

Janša i Brezigar sada se upinju da ocrne neželjene svedoke. Oboje uveravaju medije da nije važno šta je činila vojska, već „ko je dao policiji ovlašćenje“ da se opremi čak i raketama, za moguću akciju protiv vojske. Čini se da manevar ni ovog puta ne može da spreči pad ne samo Janšine kredibilnosti već i verodostojnost Barbare Brezigar, koja u javnosti igra neformalnog vođu ujedinjene desnice i „civilnog društva“. Besni Janšini napadi na policiju, nepoćudne medije i „Kučanove snage“ ne mogu da izbrišu činjenicu da je pre obelodanjivanja kontraargumenata i dokumenata o „desantu morisovaca na Ministarstvo“ Janša decidirano odbacivao mogućnost da se takav desant ikada desio i da su u vreme njegove smene neki vojnici, osim stražara u karaulama, svoje duge cevi napunili bojevom municijom.