Od našeg stalnog dopisnika
Ko bi pre godinu dana pomislio da će predsednik Barak Obama lično agitovati za demokratske kandidate na nedavno održanim izborima za guvernera u državama Nju Džerzi i Virdžinija, a u Masačusetsu za upražnjeno senatorsko mesto koje je bezmalo pola veka držao Edvard Kenedi, i da će svi odreda izgubiti? Pokazalo se da predsednikov lični šarm i nesumnjiva popularnost ne mogu tek tako da se prenesu na ostale demokrate, koji su, s druge strane, tokom proteklih godinu dana pokazali da baš i nisu spremni da skaču i u vodu i u vatru za predsednikove ambiciozne planove. Brod njihove ljubavi, da parafraziramo pesnika, razbio se o hridi zamršene političke realnosti.
Predsednik Obama je na samom početku mandata i duboke recesije obznanio grandioznu agendu, takozvanu strategiju „velikog praska“. Precenivši sposobnosti zakonodavaca, a potcenivši pritom duboke ideološke podele u Kongresu, Obama je najavio brzo usvajanje zakona o reformi sistema zdravstvenog osiguranja (što nije pošlo za rukom sedmorici njegovih prethodnika), reformu finansijskog sektora koja bi predupredila berzanske mahinacije, te paket mera za ograničenje emisije štetnih gasova i eliminisanje posledica globalnog zagrevanja – i to sve pored dva nedovršena rata, budžetske rupe koja zjapi, a sve u prvoj godini mandata. U duhu devize šefa kabineta Rama Emanuela da je „šteta pustiti dobru krizu da propadne“, Bela kuća se nadala da će uspeti da progura reforme koje bi naišle na veći otpor u mirnijim danima.
„Ima onih koji veličinu naše ambicije dovode u pitanje, koji kažu da naš sistem nije u stanju da podnese previše velikih planova“, grmeo je Obama u svom inauguracionom govoru. „Cinici nisu u stanju da shvate, da se tlo pod njihovim nogama pomerilo, da ustajali politički argumenti oko kojih smo se toliko dugo vrteli više ne važe.“ Godinu dana kasnije, tlo se jeste pomerilo, ali je panika zahvatila demokrate. Nakon serije izbornih poraza u novinama je osvanula sledeća opaska: „Izgleda da su Bela kuća i mnoge demokrate u Kongresu doživeli psihološki potres jačine katastrofalnog zemljotresa koji je pogodio Haiti.“ Mere za podsticaj privrednog oporavka koje je trebalo da pokrenu zakonodavni zamajac jesu naciju spasile reprize Velike depresije, ali su reforme koje je Obamina administracija gromoglasno najavljivala pre godinu dana ostale mrtvo slovo na papiru. Obama je uvideo da zakoni političke gravitacije važe i za njega. Časopis „Njujorker“ je tim povodom u formi stripa predstavio Obamu kako iz daleka staloženo hoda po vodi do poslednjeg trenutka, kada kroz nju propada baš kao i svaki smrtnik.
KAD JE TEŠKO – GOVOR: I dok je Obamine pristalice obuzimala najpre depresija, a potom i panika, njegovi su se protivnici osokolili. Dok su liberali oplakivali plan o reformi zdravstvenog osiguranja, za čije će usvajanje nakon godinu dana natezanja u Predstavničkom domu i u Senatu biti potrebne hudinijevske veštine, konzervativci su likovali što se gnev nezadovoljnih građana okreće protiv Obame i njegovih demokrata.
A onda je usledio rasplet, viđen tokom predsedničke kampanje, kada je Obama, takoreći otpisan i od najvernijih pristalica, uspevao da se vrati na scenu u velikom stilu, pomoću govorničke veštine kakva je krasila tek nekolicinu njegovih prethodnika. Govor o stanju nacije pred članovima Kongresa krajem prošle nedelje neće ostati upamćen po literarnim uzletima, ali je predsednik neobičnom mešavinom ležernosti, samopouzdanja i borbenosti prošaranih humorom, kakva do sada nije viđena, povratio ravnotežu, svoju demokratsku sabraću izvukao iz malodušnosti, svojim pristalicama osvežio pamćenje zbog čega su za njega glasali, a sve ostale podsetio na to koliko mu je njegov prethodnik otežao posao.
U teško nasleđe spadaju i dva rata: u Iraku, iz koga je predsednik najavio povlačenje ovog leta, i Avganistanu, u kome je stacionirano oko 100.000 američkih vojnika. Uprkos tome, Obama se tokom govora dugog preko sat vremena držao skoro u potpunosti domaćih tema. Međunarodnim pitanjima posvetio je devet minuta, a Avganistanu 40 sekundi, što odslikava raspoloženje nacije. Svega pet odsto ispitanika, kažu najnovija istraživanja, mari za terorizam, a upola manje njih za Avganistan. „Kada predsednik u govoru ni rečju ne pomene Bliski istok“, primetio je kolumnista „Njujork tajmsa“ Rodžer Koen, „siguran je znak da se Amerika okreće samoj sebi.“
Centralna tema govora bila je ekonomija, reč „zaposlenost“ Obama je pomenuo čak 29 puta. Rast bruto domaćeg proizvoda u poslednjem kvartalu iznosila je doduše bezmalo šest odsto, što je najbrži rast u poslednjih sedam godina, ali nezaposlenost ne pada ispod deset odsto.
Republikance je prozvao da prihvate odgovornost, umesto što se inate, a demokrate podsetio da ne beže u zaklon kada imaju najveću većinu u Kongresu u poslednje tri decenije, već da počnu da se ponašaju kao vladajuća stranka i da ne odustanu od reforme sistema zdravstvenog osiguranja, u trenutku kada je ona na dohvat ruke. „Mi se ne predajemo, ja se ne predajem“, završio je Obama, kao da je ponovo u kampanji. Sledeći put, međutim, govor, ma kako bio dobar, neće ga izvaditi.
