Haotičan kraj ili haos bez kraja

Za „Vreme“ iz Rima

U pitanju je uobičajena drama koja se polako odvija ka jedinom mogućem izlazu. Italijanski premijer Silvio Berluskoni pokušava da izbegne ono što izgleda neminovno: ostavku i, verovatno, izbore što pre je moguće.

foto: reuters

Ovo bi bila razumna odluka posle seks skandala, ekonomske krize i političke borbe unutar sopstvene parlamentarne većine. Izgleda kao razumna odluka, ali Berluskoni nije poznat po tome da radi ono što je razumno. Zašto bi, onda, to uradio sada?

Velika razlika između ove krize i svih prethodnih je što sada izgleda da nema drugog izbora nego da ispusti uzde italijanskih institucija. Svi ekonomski indikatori kažu da je država oslabila u poslednje dve godine. Preduzetnici i radnici kritikuju vlast svakog dana; đubre se vratilo na ulice Napulja, manje od godinu dana pošto je objavljeno da je ta „misija okončana“; katolička crkva više ne može da toleriše niz seksualnih skandala u koje je umešan premijer; nekoliko sudova bavi se navodnim korupcionaškim slučajevima, dok je spor odgovor na poplave koje su pogodile Veneto na severoistoku bio jak udar na kredibilitet vlade.

Sve ovo je manje-više ista čorba koju Berluskoni zapržava Italijanima od kada je ušao u politiku 1994. godine. Iako je tokom vremena njegova retorika napredovala, težina neodržanih obećanja vuče ga ka neslavnom kraju. Kolaps jedne od najslavnijih zgrada na arheološkom lokalitetu Pompeji kod Napulja 6. novembra, strana štampa brzo je prihvatila kao metaforu urušene države za koju se Berluskoni pretvara da je još vodi. Svi mediji ponavljali su i reči milanskog nadbiskupa Dioniđija Tetamancija koji je rekao: „Italija je danas bolesna kao u vreme velike kuge. Nemoral je zahvatio sve nivoe društva.“

Ipak, put do prevremenih izbora je dug i mogući su iznenađenja i nepredvidivi zaokreti.

Politička situacija menja se iz dana u dan, a u trenutku pisanja ovog teksta glavna opoziciona stranka, Demokratska partija, tražila je da se izglasa nepoverenje u donjem domu parlamenta (Camera dei deputati). Njih u tome podržavaju manje opozicione partije i o nepoverenju će se raspravljati krajem godine, čim parlament usvoji budžet za 2011. godinu.

KUPOVINA VREMENA: U međuvremenu, Berluskonijeva stranka je u Senatu, u kome premijer računa na podršku, zatražila glasanje o podršci aktuelnoj vladi o čemu bi trebalo da se raspravlja u približno isto vreme, kada bi u donjem domu trebalo da se glasa o nepoverenju vladi. Berluskonijevi eksperti želeli bi da državu dovedu do ustavnog presedana, jer bi vlada imala većinu makar u jednom od dva doma parlamenta. Berluskoni je preko ministra odbrane Ignacija la Rusa već tražio da se glasa o nepoverenju vladi, ali da se to odnosi samo na donji dom, a ne i na Senat. Tako nešto nikada se nije dogodilo u italijanskoj istoriji i malo je verovatno da bi predsednik Republike Đorđo Napolitano, jedina osoba koja može da raspiše prevremene izbore, mogao da dozvoli tako nešto, samo da bi Berluskoni ostao na vlasti još nekoliko meseci.

Berluskonijevo ponašanje najsnažnije kritikuje njegov doskorašnji saveznik Đanfranko Fini, predsednik parlamenta i sada čelni čovek u novonastaloj partiji Budućnost i sloboda za Italiju. Njegovi ljudi unutar parlamenta zatražili su više puta u poslednje tri nedelje Berluskonijevu ostavku, nakon što se nekoliko mostova među njima porušilo.

U ponedeljak 15. novembra članovi vlade iz partije Budućnost i sloboda za Italiju napustili su, baš kao što su i najavili, kabinet premijera Berluskonija i tako se i zvanično otvorila kriza vlade koja se krčkala nekoliko nedelja.

IZBORI, ALI KAKVI: Ljudi bliski Finiju kažu da postoje najmanje dva razloga za novi stav njihovog lidera. Kratkoročno, on je iskreno zabrinut zbog rastuće političke snage Lige za sever, jedinog saveznika koji je ostao Berluskoniju, jer bi ona mogla da oslabi nacionalno jedinstvo i ugrozi samu egzistenciju Italije kakvu poznajemo. Dugoročno, Fini, skoro 20 godina mlađi od Berluskonija, shvatio je da dok je Silvio na vlasti, ne postoji šansa da će u Italiji postojati bilo kakva vrsta „normalne“ konzervativne desno orijentisane partije koja bi mogla da sedne sa britanskim torijevcima i nemačkim demo-hrišćanima CDU, a da se ne zastidi svog lidera čiji je kredibilitet kod međunarodnih partnera na najnižoj tački do sada.

Ako to Fini zaista misli, biće to dug put dok se Italijani oporave od kulturnog ispiranja mozga koje je Berluskonijev politički stil uveo u državu. Isto to, paradoksalno, važi i za snage levog centra koje, čak i u trenutnoj situaciji, uopšte nisu ujedinjene u zahtevu da se raspišu novi izbori. Problem je u tome što je, kako tvrde, važeći izborni zakon veoma nefer. Zato će, dodaju, pošto Berluskoni podnese ostavku, državi biti potrebna nova vlada koja će biti „na snazi“ samo nekoliko nedelja. Za to vreme će progurati nov izborni zakon i onda raspisati „normalne“ izbore.

To zvuči dobro, ali u datim okolnostima bilo bi veoma teško da se dođe do novog zakona za svega nekoliko nedelja i država bi ponovo mogla da završi u političkom ćorsokaku, samo u još težim okolnostima.

Treća izlazna strategija koju gura bivši lider Demokratske partije Valter Veltroni (koji je izgubio od Berluskonija na izborima 2008) a verovatno i Pjerferdinando Kazini, lider manje opozicione partije UDC (ostaci Hrišćanske demokratske partije), jeste da se isprati Ustav Italije koji formalno zahteva da, kada vlast padne, predsednik Republike može da „istraži“ nove moguće većine u parlamentu sa ciljem da se formira drugačija vlada. U tom slučaju, novu većinu u parlamentu mogli bi da formiraju Demokratska partija, UDC i Finijeva stranka, uz moguću „spoljnu podršku“ još jedne opozicione stranke, IDV. Komplikovana politička alhemija koja bi mogla da proizvede drugačiju vladu unutar istog parlamenta, bila je prilično uobičajena tokom prvih 40 godina italijanske republike posle Drugog svetskog rata. Tokom devedesetih pojavio se drugačiji politički stav pa je, iako se nije menjao ustav, uzimano zdravo za gotovo da stranka koja ima najviše glasova treba da formira vladu. Posle 20 godina takozvane „Druge republike“, biće veoma teško da se politički sat vrati unazad. Cilj takvog pokušaja mogla bi biti nova vlast koju bi predvodio Berluskonijeva desna ruka Đani Leta, a koji može da računa na nekakvo poštovanje političkih oponenata zahvaljujući pregovaračkim veštinama i uticaju i mogućnostima da ubeđuje Berluskonija.

BUDŽET PRE IZBORA: Tako se i vraćamo tamo gde smo počeli, na pritisak na Berluskonija da podnese ostavku i na ministra finansija Đulija Tremontija koji pokušava da progura svoj zakon o budžetu pre raspuštanja parlamenta. Predsednik Napolitano bio je jasan pre nekoliko dana kada je rekao da je budžet prioritet i da svaka politička debata o budućnosti vlasti mora da sačeka. Tremonti bi čak mogao da bude i Berluskonijev naslednik, mada je njegovo rukovođenje ekonomijom jedno od razloga aktuelne krize.

Nejasna politička prognoza već šteti ekonomiji. Na nedavno održanom samitu G20 u Seulu, Južna Koreja, objavljeni su novi ekonomski pokazatelji koji pokazuju da je oporavak Italije usporen. Rast BDP-a u 2010. godini procenjuje se na manje od 0,1 odsto.

Ekonomski problemi ipak mnogo više nego periodični seks skandali (a poslednji uključuje sedamnaestogodišnju devojku), čine da premijera više posmatraju kao teret i deo, a manje kao rešenje problema.

Svakim danom sve je jasnije da čak i delovi vladajućih struktura i oni koji su profitirali tokom Berluskonijevog režima, jedva čekaju da dobiju novo državno rukovodstvo. Glavni savez sindikata CGIL će 27. novembra održati nacionalne demonstracije u Rimu protiv Berluskonijeve ekonomske politike: nije tačno da je javno mnjenje opterećeno detaljima seksualnih performansi premijera. Noemi, Rubi, Nadija, Patricija i sve premijerove žene, „profesionalke“ ili ne, koje su punile političke trač rubrike, postale su nevažne naspram talasa socijalnog nezadovoljstva koji je stvorio atmosferu donekle sličnu onoj s početka devedesetih kada su korupcionaški slučajevi pred sudom doveli do kolapsa Hrišćanske demokratske partije i socijalista.

Brana koja zadržava ovaj talas je institucionalna izlazna strategija koja može da izvuče zemlju iz jednog od grotesknijih perioda u novijoj istoriji: novi izbori i to što pre, a onda nova vlada – verovatno bez Berluskonija – u nadi da će to uneti nekakav red u haos u kakvom se Italija danas nalazi.