Gorka (pod)sećanja

Specijalno za „Vreme“ iz Moskve

Na Trgu Tinismjagi u centru Talina, između Narodne biblioteke, luteranske crkve (dominantna religija u Estoniji) i bloka modernih stambenih zgrada, nema više spomenika sovjetskim vojnicima, palim u borbi za oslobođenje Talina od Nemaca 1944. Posmrtni ostaci 12 ruskih soldata iskopani su i premešteni na periferiju grada, a Urmas Paet, estonski ministar spoljnih poslova, izneo je tri razloga za izsmeštanje spomen-obeležja:

Najpre, za najveći deo stanovništva spomenik sovjetskim vojnicima predstavlja podsećanje na 50 godina okupacije. Gotovo svaka estonska familija izgubila je nekog u sovjetskim zatvorima tokom tih 50 godina. Takođe, kada su sovjetski vojnici ušli u Talin 22. septembra 1944. Nemaca više nije bilo, otišli su tri dana ranije. Ostalo im je samo da skinu estonsku zastavu i postave crvenu-sovjetsku.

Zatim, spomenik je bio na neadekvatnom mestu, pored autobuske stanice i

konačno postoje i politički razlozi. Oko spomenika se okupljalo mnogo ljudi, dolazilo je do provokacija i konfrontacija između Estonaca i Rusa sa pretnjom da konflikt eskalira 9. maja, na Dan pobede nad fašizmom.

ŠTA JE POVOD, A ŠTA UZROK: Estonski ministar, u izjavama zapadnim medijima, tvrdi da je premeštanje spomenika samo direktan povod za krizu koja traje godinama i koja ima korene u istoriji. Carska Rusija je prigrabila Estoniju još u XVIII veku, a prvu nezavisnost Estonci su dobili 1918. Ukinuta im je paktom Ribentrop-Molotov 1940, kada je Estonija pripala SSSR. Između 1941. i 1944. bila je pod okupacijom Nemaca, a onda se vratila pod okrilje SSSR, sve do 1991. kada je ponovo postala nezavisna. Od 1. maja 2005. je punopravna članica Evropske unije.

„Rusija u poslednjih 15 godina nije pokazala ni najmanju želju da popravi odnose. U Talin nikada nije došao ni predsednik Rusije, ni premijer, ni ministar spoljnih poslova…. Umesto toga, stalno slušamo izjave protiv nas. Rusija deluje kao da Boris Jeljcin nije 1991. raspustio SSSR. Njegov naslednik Putin je pre nekoliko godina rekao da je najveća katastrofa XX veka raspad SSSR“, kaže Paet.

Medalja, naravno, ima i drugu stranu. Moskva je ogorčena što Estonija ne pokazuje ni minimum poštovanja prema vojnicima koji su se borili protiv fašizma i nacizma. Takođe, veoma je zabrinuta za oko 25 odsto stanovništva Estonije koje je ruskog porekla i koje se, u velikoj većini, oseća građanima drugog reda. Estonski zakon o nacionalnosti je veoma strog, što u zemlji u kojoj trećina stanovništva nema estonsko poreklo izaziva dodatne probleme. Naime, estonski pasoš automatski dobijaju Estonci rođeni pre 1940. i njihovi naslednici. Svi ostali, od kojih su velika većina Rusi, su stranci ili apatridi, rođeni u sovjetskoj Estoniji i sa obavezom poznavanja estonskog jezika kao prvog preduslova za traženje estonske nacionalnosti, što je za većinu Rusa teška prepreka. Apatridi ne mogu da glasaju, ne mogu da služe u vojsci i uvek su poslednji u redu ako se nešto čeka. Već citirani ministar spoljnih poslova kategorički negira da su Estonci ruskog porekla „građani drugog reda“:

„To je propaganda Moskve. Pre 12 godina bilo je oko 450.000 apatrida, danas ih je oko 100.000, a taj broj je narastao u poslednje dve godine jer se sa estonskim pasošem može putovati po Evropi i svetu bez viza“, kaže Paet.

TANTE ZA TANTE: Događaji u Talinu izazvali su pravi revolt širom Rusije. Estonska ambasada u Moskvi bila je nekoliko dana pod opsadom, estonska zastava bila je skinuta i uništena, polomljeni su neki prozori, a ambasadorka Marina Kaljurand naprasno je otišla na odmor. Ruske vlasti su simbolično, sa po 500 rubalja (oko 15 evra) kaznile dvojicu demonstranata koji su bacali kamanje ka zgradi ambasade, ali protesti u Moskvi po obimu nisu bili ni blizu onima u Talinu, gde su se pro-ruski orijentisani stanovnici žestoko sukobili sa policijom koja je upotrebila silu. Smrtno je stradao Dmitrij Ganin (zvanično, okolnosti se „još ispituju“), oko 100 ljudi je povređeno a oko 1100 uhapšeno.

Estonija je od Rusije zatražila potpuno poštovanje Bečke konvencije o statusu diplomatskih predstavnika i predstavništava, ali i podršku od članica Evropske unije. Međutim, mnogi u Talinu ocenili su tu podršku „nedovoljnom i mlakom“ i strahuju da bi Estonija, iako članica EU-a, na neki način mogla biti žrtvovana „velikom ruskom medvedu“. Zvanični Talin je zatražio suspenziju sastanka Rusija–EU, planiranog za 18. maj u Moskvi, ali je iz Brisela stigao odgovor da se „ne sme reagovati provokativno prema Moskvi“. Doduše, Talin je to već učinio samoinicijativno, valjda verujući u zaštitu Evropske unije za slučaj da sukob pređe granice zategnutosti diplomatskih odnosa. S druge strane, mladi Rusi su u nekim graničnim područijma sa Estonijom blokirali puteve i zadržavali kamione sa estonskim tablicama. Ima zagovornika uvođenja ekonomske blokade „nezahvalnim Estoncima“, ali za sada sve ostaje na nivou zaoštravanja odnosa. Zvanični Talin kaže da „ne razume zašto Moskva ne želi stabilne odnose za zemljom od 1,3 miliona stanovnika prema 140 miliona Rusa“, ali Moskva uzvraća „da ne razume zašto jedna zemlja sa 1,3 miliona ljudi provocira drugu koja ima 140 miliona“… Rusko Ministarstvo spoljnih poslova zvanično je protestovalo zbog „prekomerne upotrebe policijske sile u demonstracijama 28. aprila“.

KO JE ZA, A KO PROTIV: Na stranu Moskve otvoreno je stao jevrejski Centar „Simon Vizental“ sa sedištem u Jerusalimu, za koji je premeštaj „Bronzanog vojnika“ uvreda za žrtve nacizma. „Zapravo, taj akt i ne iznenađuje previše ako se zna da se ta zemlja (Estonija) ponašala ravnodušno prema zločincima i zločinima koje su saradnici nacista počinili od 1941. do 1944“, rekao je direktor Centra Efraim Zurof.

Estonci su saveznike našli u delu Poljaka iz takozvanog Katinskog komiteta (po Katinskoj šumi gde su ruski vojnici streljali poljske oficire) koji su poručili da će porušiti sve spomenike sovjetskim armejcima. Sličnih inicijativa ima i u drugim bivšim sovjetskim republikama (gruzijski političari malo-malo pa spominju nekakvo obeštećenje za „patnje naroda u SSSR“, zaboravljajući da su Staljin i Berija bili Gruzini!), ili bivšim članicama nekadašnjeg Varšavskog pakta. U zemljama istočne i centralne Evrope počiva oko 2,5 miliona ruskih vojnika palih u Drugom svetskom ratu. Njima u slavu podignuto je oko 4000 spomenika, a gotovo apsurdno zvuči podatak da su netaknuti i najuređeniji (o trošku države od 1993) oni u – Nemačkoj!