Glavna ulica podele

Od našeg dopisnika iz Sarajeva

Približavanje 3. maja je „trusan“ period u Sarajevu. Taman što su se smirile strasti oko hapšenja Ejupa Ganića, nekadašnjeg člana ratnog Predsedništva BiH, i jednog od glavnih osumnjičenih za napad na kolonu JNA, odjeknula je vest da će porodice žrtava i preživeli ovu godišnjicu obeležiti „mirnom šetnjom“ kroz Dobrovoljačku. Mirna šetnja biće – naravno – praćena jakom policijskom pratnjom, a cilj je da „mirno i dostojanstveno skrenemo pažnju na činjenicu da su se zločini desili i nad srpskim narodom“, kaže Rade Ristović, predsednik Odbora Republike Srpske za negovanje tradicije i obeležavanje značajnih datuma iz oslobodilačkih ratova. Za sada još nema zvanične potvrde da će se ovaj skup desiti, no nije zgoreg podsetiti se šta se zapravo dogodilo tog 3. maja 1992.

HAOS: Presecanju vojne kolone u Dobrovoljačkoj ulici prethodilo je dramatično zadržavanje Alije Izetbegovića od pripadnika JNA, na sarajevskom aerodromu po njegovom povratku iz Lisabona. Nekoliko dana pre toga, osam vojnika JNA ubijeno je u Velikom parku ispred Predsedništva – novoizabrani predsednik zadržava se kao talac u pregovorima o neometanom izvlačenju JNA iz grada. Valja pomenuti da se već u tom trenutku JNA tretira u Sarajevu kao „agresorska vojska“, koja je uz „četničko-terorističke oružane formacije iz Srbije, potpomognute rezervnim sastavima bivše JNA iz Srbije i Crne Gore, te oružane formacije SDS-a, izvršila agresiju na BiH“.

fotografije: nedeljko deretić

Jedan od ključnih ljudi u tadašnjem političkom vrhu je i Ejup Ganić, kome Izetbegović daje ovlaštenje da pregovara sa JNA o njegovom puštanju i mirnom propuštanju vojske kroz grad. Ti pregovori se vode sa generalom Aksentijevićem uz „moderaciju“ UNPROFOR-a, no Izetbegovića prebacuju u kasarnu na Bistriku, gde on – prema nekim navodima – vodi svoje pregovore. Među retkim i vrednim pisanim tragovima iz ovih dana jesu i stenogrami sa sednica Predsedništva BiH, na osnovu kojih se iščitava potpuni haos u državnom vrhu. Ne postoji sigurno saznanje o tome šta i ko će se naći u koloni sa Bistrika koja treba da se propusti kroz grad, kao ni garancije da je predsednik sigurno tu. Na sednici održanoj 2. maja, kolege Ganića pritiskaju da, kao imenovani od strane Izetbegovića, stane pred kolonu JNA i proveri šta i ko je u transporterima, što ovaj decidno odbija: „Ne, ja, molim vas, ne mogu da napuštam zgradu Predsjedništva. Ja sam to uradio jednom, završio sam taj dio razgovora, mi možemo samo da pošaljemo delegaciju, ja tamo nemam u toj koloni sagovornike. Ja smatram da je gospodin Konjicija veoma pogodna ličnost da razgovara s predsjednikom Izetbegovićem, a da jedan bude iz TO-a, jedan iz MUP-a i da nas obavijeste. Molim vas, ja nisam učestvovao u kreiranju te odluke, kolone i ne mogu se sada uključivati tamo. Ja ću ovdje biti. (…)“ Mnogo kasnije, Ganić izjavljuje da „niko nije dao saglasnost da svi vojnici, oružje i arhiva mogu da se iznose – to je trebalo dogovoriti kasnije“.

Kako bilo, sa Bistrika kreće čitav konvoj na čelu sa Kukanjcem i Izetbegovićem. Kod mosta Drvenija, kolonu zaustavlja komandant TO BiH Jovan Divjak i proverava da li je Izetbegović unutra. Kod Skenderije se kolona ponovo zaustavlja. Izetbegović, prema Kukanjčevom naređenju, proviruje i govori Divjaku da se konvoj propusti, i da će se o svemu ‘razgovarati sutra’. To ‘sutra’ nije dočekano sa oduševljenjem među bosanskom vojskom. „Recite predsjedniku da razgovori sutra ne dolaze u obzir“, čuje se neidentifikovani glas na radio-vezi, koji ovu poruku saopštava generalu Divjaku. Ipak, prvi deo kolone se propušta, i transporter sa Izetbegovićem se izdvaja ka Predsedništvu. Međutim, začelje kolone se ponovo zaustavlja kod Skenderije – u tom trenutku otvara se vatra. Jedan od ključnih svedoka napada u Dobrovoljačkoj je i general u penziji Dušan Kovačević, koji je tada bio pukovnik: „Iz jedne od grupa koje su nam prilazile i pretresale nas, jedan od napadača je psovao da će nas sve pobiti. Vrteći puškom ukrug, otvorio je rafalnu vatru. Ubio je, na mjestu pored mene, pukovnika Miru Sokića. Raznio mu je dio glave. Dio njegovog mozga i krvi je poprskao mene po licu i po tijelu. Ranjen je i pukovnik Mićo Pantelić koji je izašao iz auta. Čuo se tada i rafal kojim je ubijen pukovnik Radulović. Kapetan Čurčilo me je obavijestio da je pukovnik Radulović ubijen. U tom momentu ja sam rekao vozaču, kapetanu Čurčilu, da vozi prema Skenderiji.“ Vozilo, uz paljbu, stiže do Vojne bolnice, gde saznaju da je ubijeno i još jedno civilno lice u službi JNA, Šuko Normela. Sam general Kovačević je bio lakše ranjen u desno rame.

Prema podacima Centra javne bezbjednosti Istočno Sarajevo, ali i po prijavi iz Istočnog Sarajeva i Beograda, ubijeno je 42, ranjeno 72, a zarobljeno 215 vojnika i oficira JNA. Prema drugim izvorima, ukupan broj ubijenih u Dobrovoljačkoj ulici je osmoro, od kojih se troje nalazilo u sanitetskom vozilu. Naime, gorepomenute prijave uključuju ne samo napad u Dobrovoljačkoj ulici već i poginule u sukobima kod Doma Armije, Radničkog univerziteta, i na drugim lokacijama, i u drugim vremenskim intervalima.

Ni danas se ne zna ko je zapravo izdao naređenje da se otvori vatra, ukoliko je takvog naređenja uopšte i bilo. Jedno od imena koje se spominje u istragama tužilaštva iz Istočnog Sarajeva je Zagi, što upućuje na Zaima Backovića, koji je tada bio u Vrhovnoj komandi TO BiH. Isto pitanje postavlja i Izetbegović, dan kasnije na sednici Predsedništva: „Je li Ganić naredio da se ona vojska rasturi? (…) Da li je Ganić rekao – molim vas, otiđite, susretnite tamo onu vojsku, uzmite one kamione, razbijte, zarobite te ljude. Je li on to rekao? Koliko ja vidim nije, to su dole one naše jedinice, koje su izmakle kontroli, koje su poslušale. (…) Jesi li ti Ganiću? Ganić: Nisam. Naravno da nisam. Prvo, ja nisam mogao.“

Alija Delimustafić, tadašnji ministar unutrašnjih poslova, godinu dana kasnije pojaviće se kao svedok tokom procesa koji je pokrenuo Vojni sud u Beogradu. Njegova pretpostavka bila je da su vatru otvorili „Emin Švrakić sa svojim Zelenim Beretkama, Hadžibajrić sa svojom TO, i Mustafa Hajrulahović ‘Talijan’ koji je bio neposredni komandant Patriotske lige i TO za cijeli grad“. Na kraju, Delimustafić izjavljuje: „Mislim da akcija u Dobrovoljačkoj ulici nije bila isplanirana, i da se sve desilo spontano. Po mom mišljenju, za sve što se desilo su odgovorni Ejup Ganić i Hasan Efendić.“ Posebno je pitanje sudbine zarobljenih vojnika. Čak i tu se razlikuju izjave ljudi iz vojnog i političkog vrha – dok neki navode da se prema zarobljenicima postupa korektno, drugi, poput Jerka Doka, izjavljuju na sednici sledeće: „Sinoć nisam mogao spavati. Pobjegao sam tamo u sobu kada sam vidio te ljude kako su istučeni, izmlaćeni, isprebijani po nosu. I tako, nekakvi pregovori se s njima vrše, izjave se uzimaju…“

ISTRAGA U TOKU: Nesumnjivo je da su već tada članovi Predsedništva bili svesni da im napad u Dobrovoljačkoj nije trebao. Fikret Abdić, koji je nakon napada vodio pregovore o puštanju zarobljenika sa generalom Aksentijevićem, izjavljuje na sednici 6. maja: „Samo da kažem to. Da će to ozbiljno što je presječena kolona, da koristi Armija i da tu je i Dojl (general UNPROFOR-a) vrlo kritičan prema nama, zato što smo dozvolili da se to desi. To je moj sud.“ Nije se dugo čekalo – već 1993. Vojni sud u Beogradu pokreće istragu o ovom slučaju, koju preuzima Tužilaštvo za ratne zločine RS i raspisuje poternice za 19 osumnjičenih iz BiH. Okružni pravosudni organi u Istočnom Sarajevu pokreću proces 1996. godine, te 2002. slučaj dospeva i do Haga, gde je odbačen zbog „nedostatka dokaza“, ali uz naznaku da ima elemenata krivičnog dela i da je potrebno prikupljati dalje dokaze. Godine 2005. ga preuzima Državno tužilaštvo BiH. Istraga je „još uvek u toku“.

Većinski stav javnosti u Federalnom delu BiH, kao i samog Ganića (barem kao deo njegove javne kampanje), jeste da se Dobrovoljačka ne može tretirati kao ratni zločin, već kao ratni sukob koji se desio u trenutku kada je JNA već otpočela sa granatiranjem glavnog grada i napadima širom BiH. U konačnici, to je vojska koja je dan pre zarobila legitimno izabranog predsednika – tada već nezavisne i međunarodno priznate – države. Pitanje koje se adresira Beogradu jeste zbog čega se tako ažurno ne bavi pitanjem tih, „drugih“, ratnih zločina? Takođe, kritika nisu pošteđeni ni domaći pravosudni organi čija je neažurnost dovela do toga da se građani BiH „hvataju“ od strane vlasti Srbije i da im se sudi pred sudovima u stranoj državi.

S druge strane, stoji argument da je kolona napadnuta i pored postignutih dogovora legitimnih predstavnika obeju strana. Ejup Ganić je trenutno glavna meta kada je u pitanju slučaj „Dobrovoljačke ulice“. Zvanična rasprava o njegovom eventualnom izručenju Srbiji zakazana je za 6. jul. Za to vreme, ovaj „borac za slobodu“ koji tog 3. maja nije smeo da izađe pred vojni konvoj iz straha da ne bude uhapšen (ironije li), svetski stručnjak iz oblasti inžinjeringa, nema slobodu kretanja i, prema sopstvenim rečima, „nalazi se pred bankrotom“ zbog visokih troškova odbrane i nemogućnosti da radi. Za kraj, vredi pomenuti kako je 3. maj doživeo pokojni Alija Izetbegović: „Ja bih ga nazvao danom kad smo konačno pobijedili strah od četnika. Nemamo više tog straha, ne bojimo ih se više, a desetine godina patili smo od tog kompleksa, koji je bio poguban. Uspravili smo se i oduprli. Shvatili smo šta možemo ako ustanemo i uspravimo se. Ovo je možda samo moralni i psihološki faktor, ali je bio od odlučujućeg značaja za budućnost. Drugi maj 1992. u Sarajevu (u Tuzli će to biti 15. maj 1992) pokazuje da su neki psihološki okovi skinuti. To je, po mom mišljenju, najveći značaj dana (…).“

Nema tog sudskog procesa, niti njegovog ishoda, koji može da pomiri i premosti ovakve razlike u percepciji jednog jedinog dana. Za to je potrebno mnogo više, mnogo dubljih procesa.