Frankenštajn međunarodne zajednice

Za „Vreme“ iz Sarajeva

Filozof i politički teoretičar Mihael Valcer u jednom od svojih eseja Bosnu i Hercegovinu proglašava „mrtvorođenom“ zemljom. Teška reč, ali mnogima je na pameti, naročito u poslednjih mesec dana kada zemlju doslovno parališu politička prepucavanja.

„Ova zemlja, koja se predstavlja kao Bosna i Hercegovina, postoji kao međunarodni protektorat, neka vrsta Frankenštajna međunarodne zajednice sa oktroisanim Ustavom. Dejton – iako je zaustavio rat u kome se temeljito palilo i ubijalo – i sve ono posle toga, je kontinuirana agonija“, kaže Zdravko Grebo, profesor na Pravnom fakultetu u Sarajevu. Podsećanja radi – 1995. godine rat u BiH se završava potpisivanjem Dejtonskog mirovnog sporazuma u Parizu. Jedan od aneksa tog sporazuma je i „Dejtonski Ustav“ koji je još na snazi, a koji je zemlju uredio prema konsocijacijskom modelu, priznajući tri konstitutivna naroda (Srbe, Bošnjake i Hrvate), propisujući njihovu procentualnu zastupljenost u institucijama u odnosu na popis stanovništva iz 1991. godine. U prevodu – Dejton je ostvario i zacementirao ratne ciljeve sve tri strane.

Država je podeljena na entitete Republiku Srpsku, Federaciju BiH i Distrikt Brčko. Sva politička moć leži u rukama entiteta, tek je par segmenata društva regulisano na državnom nivou (vojska je jedna od retkih). Dok je Republika Srpska par excellance primer centralizovane uprave, Federacija je izdeljena na 10 kantona, od kojih svaki ima svoju vladu, premijera, ministre. Države u državama u državi, sa birokratijom koja guta više od 50 odsto ukupnog nacionalnog prihoda u zemlji koja, praktično, nema privredu. Dejtonska realnost BiH izgleda otprilike ovako – tri predsednika iz sva tri naroda; tri javna medijska servisa (BHT, FTV i RTRS); tri obrazovna programa koja se neretko paralelno primenjuju u jednoj školi; entitetsko glasanje (predstavnici u zajedničkim institucijama ne mogu se birati direktno, već možete da glasate jedino u okviru svog entiteta); mogućnost kandidovanja na izborima takođe je uslovljena nacionalnošću – ukoliko ne pripadate jednom od tri konstitutivna naroda, ne možete se kandidovati za člana Predsedništva. Pa čak ni ukoliko se izjašnjavate kao „Bosanac i Hercegovac“.

Sve se u ovoj zemlji dešava pod budnim okom međunarodne zajednice, odnosno raznih organizacija čija je misija da nadgledaju, pomažu, kažnjavaju… (ne)sprovođenje Dejtonskog sporazuma. Godine 1995. dolaze IPTF i IFOR – prvi da pomaže, edukuje i nadgleda sprovođenje zakona, a drugi je kao ogranak NATO snaga bio tu da sprovodi sve vojne tačke mirovnog sporazuma. Nakon godinu dana IFOR je zamenjen SFOR-om, koji opet punih devet godina radi na „implementaciji i stabilizaciji mira“. Godine 2004. SFOR zamenjuje EUFOR sa 7000 vojnika, formiran kao rezultat saradnje NATO-a i EU. Opet – obezbeđuju i održavaju sigurnost i mir, iako se na svakoj svečanoj ceremoniji ističe kako je mir došao u BiH, koja-je-na-stabilnom-putu-ka-EU. Nema veće laži.

UVRTANJE RUKU: Politički aspekt mirovnog sporazuma nadgleda i implementira Ured visokog predstavnika (OHR) koji će najverovatnije ostati još neko vreme u BiH. Iako se zvanično OHR oslanja na odgovornost domaćih političara i građana BiH, prepuštajući im izgradnju države, visoki predstavnik se neretko služi i „Bonskim ovlastima“, odnosno zavrtanjem ušiju onima koji krše međunarodne obaveze BiH, Dejtonski mirovni sporazum, a može da nametne i određene zakone ukoliko smatra da nadležne institucije nisu efektivne u tom pogledu. Do sada je bilo šest visokih predstavnika (aktuelan je slovački diplomata Miroslav Lajčak) i gotovo svaki je svoje ovlasti iskoristio – što za smenjivanje, što za nametanje zakona.

Pored OHR-a ulogu „velikog brata“ ima i Vijeće za implementaciju mira. Sastoji se od 55 zemalja koje pružaju finansijsku pomoć, daju vojnike za EUFOR trupe, posmatraju šta se dešava na terenu. Na poslednjem zasedanju u februaru 2008. data je lista domaćih zadataka koje lokalne vlasti moraju da završe pre negoli se OHR zatvori i potpuno zameni institucijom specijalnog predstavnika EU, koji bi od implementacije Dejtonskog sporazuma trebalo da krene ka integrisanju BiH u EU. Lista uključuje pitanje podele državne i vojne imovine; stvaranje državnog fiskalnog veća; sprovođenje vladavine zakona. No, kada se pogleda unazad, nijedan „uslov“ međunarodne zajednice nije bio ispunjen od strane domaćih političara – osim ukoliko im se ruke nisu dobro uvrnule.

„PLJAČKA STOLEĆA„: Prvo je na tapetu bila reforma policije, predstavljena kao uslov za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Nikada se nije sprovela – RS ne da svoju entitetsku policiju, Federacija želi jedinstvene snage. Pa ipak, Sporazum je parafiran u decembru 2007. a da su tek dva (beznačajna) zakona usvojena. Ključno pitanje – hoće li ili neće biti jedinstvene policije, prebačeno je na proces ustavnih reformi. A to je tek tužna saga. „Aprilski paket“ amandmana za promenu Ustava iz 2006. godine predložio je značajne izmene entitetskog glasanja, načina funkcionisanja Predsedništva, Saveta ministara, itd. Zakopali su ga Haris Silajdžić i Milorad Dodik, trijumfalni pobednici opštih izbora iz oktobra 2006. Prvi jer mu predložene promene nisu dovoljno radikalne, drugi upravo iz suprotnog razloga. Donald Hejs, tadašnji zamenik visokog predstavnika i inicijator celog pokušaja, najavljuje povlačenje međunarodne zajednice po ovom pitanju i odgovornost za nastavak procesa prebacuje na domaće političare bez spoljašnje pomoći.

Ni nepunih mesec dana nakon lokalnih izbora 2008. glavešine tri pobedničke partije, Dodik, Tihić i Čović, sastali su se u Odžacima i dogovorili reformu Ustava, podelu državne imovine i popis stanovništva za 2011. Ustav se menja amandmanski, podelu državne imovine ovdašnji mediji ocenjuju kao „pljačku stoljeća“, jer suštinski će sve pripasti entitetima, a ne državi; popis ipak uključuje pitanje nacionalnosti, jezika i veroispovesti, uz obavezu da se rezultati cenzusa iz 1991. godine poštuju do 2014. (?!) Dok dobar deo javnosti u Federaciji ovaj dogovor smatra „izdajom“, predstavnici međunarodne zajednice ga ocenjuju „istorijskim“. Stoga ne treba isključiti mogućnost da je ovaj najnoviji piknik-paket reformi rezultat zavrtanja ruku sa strane.

Kada se sve stavi na papir, teško je proceniti šta je BiH dobila od međunarodne zajednice. Prestanak oružanog sukoba – da, mir – ne. Rat se samo nastavio drugim sredstvima. Finansijsku pomoć, da. Ali dovoljnu, i na pravi način sprovedenu, ne – 5,1 bilion dolara je dodeljivano po principu „štapa i šargarepe“, bez namere da se otvaraju bolna i nezgodna pitanja. A upravo je takva politika omogućila „ratnim herojima“ i patriotskim huljama da promene odela i postanu „biznismeni“, koji (naravno) svoj decenijski lopovluk pakuju u brend „zaštite vitalnih nacionalnih interesa“. Problemi etničke podeljenosti, ratnih zločina i nepostojanja elementarnog poverenja među ljudima ne dodiruju se previše – delom zbog nevoljnosti međunarodne zajednice da se tim pitanjima bavi; što zbog političke elite kojoj etnički blokovi predstavljaju prirodno poslovno okruženje, što zbog inertnosti samog građanstva da se zaista digne i zaista promeni očajno stanje u kome se zemlja nalazi. A država postoji, takva je kakva je. Rodilo se, mora da se ljulja.