Ideja Lisabonskog ugovora koji je stupio na snagu 1. decembra 2009. godine je jasna: da pruži pravnu podlogu na kojoj će se rekonstruisati postojeće i oformiti nove institucije i službe Evropske unije. Reformisana lisabonska Unija trebalo bi da postane funkcionalnija, efikasnija, jedinstvenija, samosvesnija, te konkurentnija u odnosu na druge svetske ekonomske sile, da o globalnim pitanjima govori jednim glasom, da postane faktor moći sa zajedničkom spoljnom, bezbednosnom i razvojnom politikom, da zemljama članicama i evropskim narodima sa pasošem neke zemlje EU omogući ravnopravan tretman, sa vizijom da jednog dana evropski identitet postane toliko snažan da može da se govori o evropskoj naciji.
Sudeći po prvim koracima prilikom formiranja nove, zajedničke evropske diplomatije pod komandom ministarke spoljnih poslova EU, Britanke Katarine Ešton, pitanja ravnopravnog tretmana i evropskog identiteta biće odložena na neodređeno vreme. Kako je Lisabonski ugovor kilavo usvojen, tako i stvaranje ministarstva spoljnih poslova, to jest Spoljne službe EU, u samom začetku očigledno obeležava pre svega briga o pojedinačnim nacionalnim, a ne o opštim evropskim interesima, i svađa o tome koja će zemlja dobiti i koliko ambasadorskih i drugih funkcija. Evropska spoljna služba trebalo je da počne sa radom još na proleće 2010. godine, ali je zbog prepucavanja o odnosu moći između Evropske komisije, Evropskog saveta i Parlamenta i o kadrovskim pitanjima sve odloženo za početak naredne godine.
Po sadašnjem redu vožnje, o predlogu Eštonove za početak rada Evropske spoljne službe i o njenom budžetu, Evropski parlament u Strazburu trebalo bi da raspravlja početkom septembra. A i to je dovedeno u pitanje, jer je nacrt Eštonove pod oznakom „strogo poverljivo“ pre vremena procurio u javnost.
BURA NEZADOVOLJSTVA: Kako tvrdi bečki „Standard“ pozivajući se na pouzdane izvore, britanska „crvena baronesa“ je pri raspodeli diplomatskih funkcija potpuno zapostavila nove države članice EU, te će se uskoro suočiti sa burom nezadovoljstva u istočnom delu Evrope. Eštonova se navodno nije obazirala ni na obećanu polnu ravnopravnost, jer žene neće dobiti ni deset odsto radnih mesta u novoj evropskoj diplomatskoj službi.
Neravnopravan tretman istočnoevropskih zemalja potvrđuje i Poljski institut za međunarodne odnose (PISM) koji tvrdi da je od 1900 EUplomata predviđeno da samo 36 bude iz Poljske, što je manje od dva procenta za zemlju sa 40 miliona stanovnika. Srazmerno svojoj veličini Poljska bi, prema PISM-u, trebalo do dobije više od stotinu diplomatskih mesta. Stvari stoje još gore što se tiče ambasadorskih mesta, piše u izveštaju Poljskog instituta. Od 115 evropskih ambasadora Eštonova je predvidela samo dvojicu istočnih Evropljana, jednog Mađara i jednog Litvanca. Većinu ambasadorskih mesta trebalo bi da dobije 11 od 27 članica EU, pretežno iz Francuske, Nemačke, Belgije i Italije. Devedeset odsto diplomatskih mesta trebalo bi da podeli 15 „starih“ članica EU. Lako je predvideti reakciju Varšave, pogotovo što se u poslednje vreme sve više govori o evropskom trojcu Nemačka–Francuska–Poljska, koji bi trebalo da bude motor Unije.
RAVNOPRAVNIJI OD DRUGIH: Za to što među stotinu evropskih ambasadora nema niti jednog Poljaka, magazin „Vprost onlajn“ optužuje i poljske političare: „Katastrofa se nazirala već duže vreme. Za to su krive i sadašnja i dve prethodne vlade.“ Jedna od slabosti EU jeste i to što mnoge članice još uvek zapostavljaju diplomatsku aktivnost i lobiranje unutar institucija EU, a pozicije nižeg ranga u Briselu i Strazburu često se tretiraju kao utešne nagrade za političare koji se nisu proslavili na domaćoj političkoj sceni.
Već duže vreme u novim članicama evropskog elitnog društva, kao što su Rumunija, Bugarska ili Mađarska, provejava nezadovoljstvo time što se u ravnopravnoj zajednici evropskih nacija velike sile ponašaju kao da su ravnopravnije od drugih. Sa druge strane, u Berlinu, Parizu ili Londonu uočljivo je nepoverenje prema novim članicama EU utemeljeno na izveštajima o masovnoj korupciji i nestabilnosti ekonomskih sistema. Jaz se produbio sa naletom svetske ekonomske krize u kojoj su siromašni sa istoka Evrope apelovali na tako rado proklamovanu „evropsku solidarnost“, dok se u bogatim ekonomijama EU u nuždi pojavio revolt da „stalno plaćaju za druge“.
PROVOKACIJA: U evropskim medijima množe se kritike na račun Eštonove, da je postala „oruđe velikih sila Francuske i Velike Britanije“ iz koje i sama potiče. Ne bez razloga: od deset top-funkcija u Evropskoj spoljnoj službi devet bi navodno trebalo da dobiju Francuzi i Britanci, a jednu Nemac. Citira se jedan od poslanika Evropskog parlamenta koji je rekao: „Ovo je britansko-francuska predstava.“
Revolt posebno izaziva dominacija spram EU poslovično skeptičnih Britanaca na ključnim pozicijama. Evropsku spoljnu službu, na engleskom European Extrenal Action Service (EEAS), već ironično nazivaju English Extended Action Service.
Ovakvo „provociranje“ novih članica EU mogla bi ponovo da odgodi početak rada Evropske spoljne službe. Pogotovo što je Eštonova početkom jula evropskim poslanicima obećala diplomatsku službu u kojoj će biti uravnoteženi interesi i zastupljenost kako regiona tako i polova.
POGREŠAN START: „Gospođa Ešton je posve pogrešno startovala i morala bi odmah da promeni kurs. Nova Evropska spoljna služba ne bi smela da se pretvori u klub zapadnoevropske starije gospode“, rekla je spoljnopolitička portparolka zelenih u Evropskom parlamentu, Nemica Franciska Brantner. Ako se prilikom podele funkcija potpuno zapostave istočni Evropljani i žene, zeleni će se zalagati za zamrzavanje budžeta predviđenog za EEAS.
Što se tiče žena, koje će biti drastično manje zastupljene u evropskoj diplomatskoj službi, saradnici Eštonove tvrde da za to ne snose odgovornost oni, već države članice koje su pre svega kandidovale muškarce, a Francuska je najdrastičniji primer.
I nemački „Handelsblat“ piše, da će gubitnici pri formiranju EEAS-a po svemu sudeći biti zemlje istočne i srednje Evrope, jer su zapadnoevropske zemlje i do sada uspevale da nametnu svoju volju u spoljnoj politici Unije. Saradnici lejdi Ešton kadrovska rešenje pokušavaju da pravdaju time da se diplomate rotiraju svakih četiri do pet godina, te da će trebati vremena da zemlje koje su pristupile EU 2004. dođu na red.
Od Briselskog pakta potpisanog 1948. godine, preko Pariskog i Rimskog ugovora, Ugovora o fuziji 1967. i usvajanja Jedinstvenog evropskog akta 1987, preko Evropske atomske zajednice, Evropske zajednice za ugalj i čelik i Evropske ekonomske zajednice, Mastriškog ugovora 1993. i ugovara iz Nice 2003, Lisabonski ugovor je kao surogat za Evropski ustav stupio na snagu 1. decembra 2009. godine. Prvobitno je Ugovor o Evropskom ustavu odbijan svugde gde se „narod pitao“, na referendumima u Francuskoj, Holandiji i Irskoj. Francuska i holandska vlada su potom zaobišle narod i Lisabonski ugovor dale ratifikovati u parlamentu, dok je narod Irske, u kojoj je referendum po tom pitanju obligatoran, uz veliku pompu, pritiske i neke ustupke išao na popravni ispit. Glavne institucije EU definisane Lisabonskim ugovorom su Evropski parlament, Evropski savet i njegov predsednik, Savet EU (savet ministara), visoki predstavnik za spoljne i bezbednosne poslove i Komisija i njen predsednik. Evropska spoljna služba trebalo bi da počne sa radom početkom 2011. godine.
