Početkom septembra ruski predsednik Putin pozvao je Aleksandra Vučića da se Srbija pridruži BRIKS-u. Samit je održan od 22. do 24. oktobra. Vučić nije otišao, već je poslao Vulina. Šta se na samitu desilo? Šta je uopšte BRIKS? Koliko je ova grupa zemalja važna za međunarodnu geoekonomiju i geopolitiku? Kakve bi koristi Srbija imala ako bi se priključila BRIKS? Iako je počeo kao ekonomska platforma, BRIKS se s vremenom pretvorio u geopolitičku platformu za čije članove je sloboda u izboru valute kojom će trgovati na međunarodnom tržištu postala pitanje ekonomske i nacionalne bezbednosti
Skraćenica BRIKS nastala je od početnih slova naziva pet zemalja – Brazila, Rusije, Indiju, Kine i Južnoafričke Republike. Skraćenicu je smislio bankar Džim O’Nil, koji je u svom izveštaju za Goldman Sachs iz 2001. godine prognozirao da će prve četiri zemlje sa spiska po ekonomskoj snazi prevazići najjače zapadne ekonomije do 2039. godine.
Prvi samit BRIKS-a održan je 2009. godine. Trenutno se u BRIKS-u nalazi deset zemalja. Pored osnivača, pridružili su se Iran, Egipat, Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati i Etiopija. Još nekoliko država čeka na prijem.
Međutim, BRIKS nije organizacija i u široj javnosti često se pogrešno doživljava kao savez koji funkcioniše slično EU ili Natou, koji svojim članicama pružaju ekonomske, političke ili bezbednosne pogodnosti. Ovde nema centralizovane strukture, već sve funkcioniše kao mreža i platforma za saradnju i dijalog među zemljama u razvoju (tzv. zemlje globalnog Juga). Ipak, BRIKS se s vremenom pretvorio u važan forum i počeo je da privlači zemlje koje se protive unipolarnom svetu nastalom posle raspada Sovjetskog Saveza 1991, a u kome dominiraju Sjedinjenje Američke Države sa zapadnim saveznicima. Grupacija BRIKS i dalje ima ekonomske ciljeve – na prvom mestu smanjenje uticaja dolara kao privilegovane valute za trgovinu i držanje deviznih rezervi – ali se to pitanje s vremenom pretvorilo u pitanje međunarodne nacionalne bezbednosti.
GLAVNI CILJEVI BRIKSA
Dedolarizacija se pojavljuje u dva oblika. Prvi je smanjenje upotrebe dolara u međunarodnoj trgovini. Ako, recimo, preduzeće iz Brazila želi da kupi robu od preduzeća iz Južnoafričke Republike, ono najpre mora da kupi dolare, pa tek onda tim dolarima da kupi robu iz JAR, nakon čega preduzeće-prodavac mora te dolare da proda ako želi da ih iskoristi u svojoj zemlji. Često je, dakle, neophodno da se konverzija obavi dvaput, što poskupljuje transakciju i produžava joj vreme.
U zemljama koje su već ušle dublje u evrointegracije, kao što je Srbija, dominantna valuta je evro, ali je struktura međunarodne trgovine identična. Broj valuta kojima preduzeća mogu da trguju ograničen je. Ako, recimo, preduzeće iz Srbije poseduje milion makedonskih denara kojima želi da kupi nešto iz Severne Makedonije, najlakši način da to uradi jeste da ih najpre konvertuje u evre pa da njima kupi ono što želi. Čak i ako sa tom valutom ne želi ništa da radi već samo da je drži u banci, preduzeće mora najpre da konvertuje denare u evre, dolare ili švajcarske franke.
ZAŠTO SE DOLAR OVOLIKO KORISTI U MEĐUNARODNOJ TRGOVINI
Kako je američki dolar došao do ove dominantne pozicije? Njegova rasprostranjenost počela je odmah nakon 2. svetskog rata, jer je tada bio jedina valuta koja je imala zlatni standard. Sjedinjene Države su već tada počele da povećavaju trgovinski deficit kroz finansiranje vojnih baza širom sveta. Kada je zlatni standard ukinut 1971. godine, situacija se nije promenila. Naprotiv, SAD je uvozio sve više robe iz Kine, Nemačke i Japana, preplavljivao svet dolarima, a trgovinski deficit je neprekidno rastao.
Iako se smatra da je visok trgovinski deficit problem, on to nikada nije bio za Ameriku. Naime, trgovinski deficit postoji uvek kada zemlja više uvozi nego što izvozi, a ovakav debalans na spoljnotrgovinskom računu često može da dovede do krize platnog bilansa ili krize javnog duga. Međutim, uprkos neverovatno visokom deficitu (koji je danas prešao 1000 milijardi dolara), Amerika nikada posle 1971. godine nije imala krizu platnog bilansa ili krizu javnog duga.
Razlog je taj što bi, kad god je trebalo da reši problem deficita, američka vlada izdavala nove obveznice kako bi servisirala stare. Investitori i druge zemlje rado kupuju nove američke obveznice jer pretpostavljaju da potražnja za njima u budućnosti neće nestati. Za razliku od SAD, druge zemlje ne mogu ovako da servisiraju visok trgovinski deficit jer njihove valute i obveznice nemaju globalnu potražnju, a investitori smatraju njihove obveznice rizičnim. Kada, na primer, deficit argentinskog spoljnotrgovinskog računa dostigne ogromne razmere, argentinska vlada mora da se zaduži u dolarima, smanji plate i penzije, poveća poreze ili jednostavno saopšti da ne želi da vrati spoljni dug. Ovaj sistem je detaljno opisao Majkl Hadson u knjizi Superimperijalizam koja je izašla 1972. godine, odmah posle ukidanja zlatnog standarda. Svetsku slavu sa ovom temom stekao je Janis Varufakis u knjizi The Global Minotaur iz 2012. godine.
SWIFT
Druga vrsta dominacije dolara odražava se kroz SWIFT sistem međunarodnih novčanih transakcija. Svaki dolarski ili evro transfer (bilo privatni, bilo poslovni) prolazi kroz SWIFT sistem koji koriste banke za međunarodne novčane transfere. Taj sistem često uključuje posredničke banke koje nadziru i proveravaju transakcije. Belgijska institucija koja upravlja SWIFT-om ima ovlašćenje da blokira transakcije na osnovu usklađenosti sa pravilima čak i ako ne prolaze kroz posredničku banku. Za razliku od korišćenja dolara, SWIFT je obavezan.
GEOPOLITIKA I GEOEKONOMIJA
Zašto bi ovakav međunarodni sistem finansijskih transakcija bio problem za bilo koga? Same članice BRIKS-a takođe trguju u dolarima, a njihove centralne banke takođe ga drže kao rezervnu valutu. Zemlje BRIKS smatraju da je Amerika u poslednjih nekoliko decenija dolar počela da koristi kao oružje (weaponization of the dollar) kako bi održala privilegovan status u svetskoj ekonomiji i vršila ekonomski i politički pritisak na zemlje s kojima se politički ne slaže ili koje ugrožavaju njen geopolitički interes. Preko dolara, Amerika je u poziciji da ograniči pristup dolarskim transakcijama, zamrzne imovinu ili preko SWIFT sistema ograniči sposobnost zemalja da trguju. Ova praksa se sve više koristi protiv određenog broja zemalja (vidi tabelu). Razlozi za postupke su, međutim, geopolitički, a ne ekonomski. Cilj je bio da se te zemlje nateraju da promene unutrašnje uređenje, spoljnu i vojnu, a ne nužno ekonomsku politiku.
Zemlje protiv kojih je Zapad do sada uvodio ovakve ekonomske sankcije uglavnom su zemlje sa nedemokratskim ili hibridnim političkim režimom i koje su u nekom trenutku napravile neki lokalni ili regionalni problem (na primer masovno kršenje ljudskih prava, lažiranje izbora, vojna invazija na susednu zemlju i slično). U velikom broju slučajeva, Amerika i savezničke zemlje vojno su reagovale na ovu praksu, ali su u nekim situacijama reagovale ekonomski, upravo kroz dominaciju dolara u međunarodnoj trgovini jer ona zahteva da svaka zemlja koja koristi dolare to mora da radi preko posredničkih banaka ili kroz SWIFT mehanizam.
Grupacija BRIKS, koja uglavnom okuplja nedemokratske zemlje, nastala je dakle iz potrebe da se zemlje zaštite od ovakvih ekonomskih pritisaka. No, čak i zemlje u razvoju koje nemaju ovakav politički pedigre mogu smatrati da im dominacija dolara ne odgovara, jer se s vremenom pokazalo da upotreba dolara u međunarodnoj trgovini odvlači investicije ka razvijenijim zemljama. Najefikasniji način da se zaštite od međunarodnog sistema u kome dolar ima privilegovanu poziciju jeste da podrže stvaranje alternativnog sistema u kome je dolar samo jedna od valuta, bilo da se radi o međunarodnoj trgovini ili deviznim rezervama.
Zemlje BRIKS-a već 15 godina rade na stvaranju finansijskih platformi na kojima je moguće izbeći upotrebu dolara. Najdalje je otišla Kina. Od 2013. godine Kina – koja je do tada držala najveći deo američkog spoljnog duga – počela je da smanjuje količinu američkih obveznica (grafikon 1), a sa nekim zemljama BRIKS, poput Rusije, počela je dominantno da trguje u juanima to jest – rubljama. Rusija i Kina danas 90 odsto svoje trgovinske razmene obavljaju u svojim valutama, zaobilazeći dolar.
Sličan trend primetan je i na ceni zlata na svetskom tržištu. Kao posledica dedolarizacije, cena zlata je značajno porasla, jer su centralne banke počele sve češće koriste zlato umesto dolara kao devizne rezerve (Grafikon 2).
Radi se i na alternativnom rešenju za SWIFT. Na upravo završenom samitu BRIKS, Ruska centralna banka pripremila je dokument pod nazivom “Poboljšanje međunarodnog monetarnog i finansijskog sistema”, u kome izlaže planove za stvaranje alternative za SWIFT. Ovaj predlog ima za cilj uspostavljanje novog sistema plaćanja među zemljama članicama BRIKS. Umesto da se lokalna valuta konvertuje u evre ili dolare i onda preko SWIFT kupuje nešto u drugoj zemlji, ovakav alternativni sistem omogućio bi da se lokalna valuta kod centralne banke konvertuje u digitalnu valutu, a onda tim novcem plaća primaocu u nekoj drugoj zemlji kod njegove centralne banke.
Jasno je zašto je Rusija glavni promoter ovakvog alternativnog sistema. Nakon invazije na Ukrajinu u februaru 2022. godine, Rusija je izbačena iz sistema SWIFT, čime joj je otežano izvršavanje mnogih finansijskih transakcija. Nakon završetka samita, čini se da vreme za usvajanje ovakve platforme među članicama BRIKS još uvek nije zrelo.
BIPOLARNI I UNIPOLARNI SVET
Ove međunarodne ekonomske i finansijske institucije nastale su odmah posle 2. svetskog rata, ali dugo nisu stvarale nezadovoljstvo među državama. Njihov karakter počeo je da se menja kada se 1990–1991. godine raspao komunizam u 27 zemalja Istočne Evrope i Azije. Svet je tada prešao iz bipolarne strukture u unipolarnu. Ova tektonska promena iznela je SAD i njene saveznike na vrh međunarodne scene i omogućila SAD da igra ulogu svetskog hegemona, zemlje koja definiše međunarodna politička i ekonomska pravila, koja joj omogućuju dominantan status i privilegije u međunarodnom poretka.
Ovakav razvoj događaja posle 1991. godine motivisao je SAD da se još aktivnije uključi u svetske događaje, ali sa posebnim oblikom liberalne hegemonije, tj. ciljevima da u što većem broju zemalja pomogne razvoj institucija liberalne demokratije koji omogućava slobodne izbore i smenjivost vlasti, a na vlast dovede političke elite koje poštuju ljudska prava, vode neoliberalnu politiku reformi i prihvataju kapitalistički način proizvodnje.
Svetske i regionalne institucije kao što su MMF, Svetska banka, Nato, Svetska trgovinska organizacija, Evropska unija uglavnom su imale slične ciljeve. U nekim slučajevima uvođenje demokratskih institucija radilo se na silu. Recimo, kada su Amerikanci vojno intervenisali u Avganistanu (2001), Iraku (2003) ili Libiji (2011), cilj nije bio samo da se obori nedemokratski režim, već da se unutar tih zemalja uspostavi liberalno-demokratski poredak; u sva tri slučaja pokušaj je propao. Tamo gde nije bilo razumno vojno reagovati, počele su da se koriste međunarodne finansijske institucije – Amerika je sa saveznicima počela da uvodi ekonomske sankcije, uključujući zamrzavanje sredstava u zapadnim bankama, izbacivanje iz bankarskog sistema, itd.
Izvoz demokratskih institucija uglavnom je propao na onim mestima na kojima mu je prethodila vojna intervencija. Izvoz kapitalističkih vrednosti bio je u nekim slučajevima kontraproduktivan za sam Zapad. Recimo, Klintonova administracija se svojski trudila da pomogne Kini da izgradi kapitalistički sistem, posebno kroz uključivanje u u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO), što se i desilo 2001. godine. Klinton je pristupanje Kine STO video kao način da se Kina integriše u globalnu privredu, promovišu ekonomske reforme, a ogromno kinesko tržište otvori za američke kompanije. Mnoge multinacionalne korporacije podržale su ovaj potez, nadajući se da će imati koristi od većeg pristupa rastućoj kineskoj ekonomiji. Verovalo se takođe da će ova ekonomska integracija postepeno generisati političke promene unutar Kine te dovesti do nove generacije ljudi i političara koji će tražiti da Kina postane demokratija, a da će potom biti lakše da Kina postane saveznik Zapada, kao i mnoge druge bivše komunističke zemlje. Međutim, desilo se suprotno. Nakon ulaska u STO, Kina je brzo proširila svoju globalnu trgovinu, postavši proizvodni gigant koji je dvadeset godina kasnije počeo da ugrožava američko i evropsko tržište. Godine 2012. došla je i nova generacija političara, predvođena Si Đinpingom, koja niti ima nameru da demokratizuje Kinu, niti da sarađuje sa Zapadom. Naprotiv.
Grupacija BRIKS je sada sve naglašenije geopolitička a ne samo geoekonomska platforma i mreža za saradnju. Okupljenim zemljama omogućava da rešavaju geopolitičke probleme i bilateralne sukobe koji ne moraju biti striktno ekonomski. Najveću geopolitičku korist od ovogodišnjeg samita imala je Rusija. Cilj SAD i Zapada jeste da diplomatski i ekonomski izoluju Rusiju. Ovaj samit je pokazao da je to praktično nemoguće. Istovremeno, u pauzama samita, premijeri Kine i Indije dogovorili su se u direktnim razgovorima kako da reše dugogodišnji granični spor u kome je 2020. godine poginulo nekoliko vojnika. Ove koristi i rešenja možda bi bilo teže ostvariti da nema BRIKS, čime se pokazuje da samim tim što postoji BRIKS motiviše partnere da (makar privremeno) zaustave uzajamne sukobe da bi se ujedinili protiv zajedničkog neprijatelja.
DA LI SRBIJA TREBA DA UĐE U BRIKS?
Vladimir Putin je u septembru direktno uputio poziv Aleksandru Vučiću da prisustvuje ovogodišnjem samitu BRIKS. Kakvu bi korist Srbija imala od članstva u BRIKS? Kao zemlja koja se već duže vreme nalazi u evrointegracijama i ima dobre odnose sa SAD, postavlja se pitanje šta bi Srbija uopšte mogla da traži u BRIKS, koji ima sve naglašeniji antizapadni karakter?
Najveći deo svoje trgovine Srbija obavlja sa EU u evrima. Evropska unija je ključni ekonomski partner Srbije i razmena sa EU čini oko 60 odsto ukupne trgovine Srbije. Kina i Rusija zajedno učestvuju sa oko 17–18 odsto. Tešnja saradnja ili članstvo u BRIKS mogli bi da naruše trgovinske i političke veze sa EU, gde se trgovina dominantno obavlja u evrima i preko SWIFT sistema. Ako bi pristupila, Srbija bi mogla da se suoči sa pojačanim političkim pritiscima, ekonomskim sankcijama i smanjenom podrškom EU i SAD za infrastrukturne i bezbednosne projekte.
Centralna banka Srbije drži deo deviznih rezervi na računima u inostranstvu. Ova sredstva, kao i u slučaju drugih zemalja, mogu preko noći da postanu nepristupačna Srbiji, kao vid sankcija. Ironično, upravo ono zbog čega je BRIKS nastao – smanjenje upotrebe dolara kao ekonomskog oružja SAD – moglo bi da pogodi Srbiju u negativnom smislu, što bi znatno pogoršalo njenu ekonomsku i političku poziciju. Osim ukoliko nema nameru da uskoro počne da se ponaša kao Srbija pod Miloševićem tokom devedesetih, Srbija trenutno nema strateški interes da bude više od pasivnog posmatrača onoga što se dešava u BRIKS-u.
Autor je profesor FPN
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Moskva je potvrdila da je Ukrajina već iskoristila rakete zapadne proizvodnje za gađanje ciljeva u na ruskoj teritoriji. Dugo se čekalo na ovaj potez, koji je promenio ratnu igru
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
