Forsiranje Tigra i Eufrata

Nakon bezmalo četiri godine prolivanja krvi, znoja i milijardi dolara, ratovanje u Iraku je dozlogrdilo ogromnoj većini Amerikanaca. Tu poruku su jasno i glasno poslali svom predsedniku na novembarskim izborima koji su demokratama omogućili da posle dvanaest godina osvoje prevlast u oba kongresna doma. Otpor prema onome što većina Amerikanaca sada već doživljava kao srljanje u svojevrsnu reprizu vijetnamskog rata ne jenjava. Zahtevima demokrata da se američki vojnici povuku iz Iraka sve glasnije se pridružuju i mnogi konzervativci. Međutim, američki predsednik Džordž Buš kroz tu zaglušujuću buku kritika prolazi kao Odisej pored Scile i Haribde. Buš, ujedno i vrhovni komandant zemlje koja je u ratu, poručio je da će ratovanja biti dosta onda kada on bude tako odlučio. Njegova poruka sunarodnicima otprilike bi se mogla svesti na sledeće – „jeste, uprskao sam, nije išlo kako sam zamislio, ali ako tamo pošaljem još 21.500 vojnika, teroristi će biti pobeđeni, a Irak će postati demokratska zemlja za primer čitavom Bliskom istoku“. U kom roku očekuje ovakvu pobedu, i po čemu će je prepoznati, predsednik SAD nije saopštio.

OGLUŠIVANJE: Buš je najavio zaokret u Iraku još posle novembarskih izbora, kada je postalo jasno da su izbori bili referendum o njegovoj politici o Iraku. Tada, upadljivo pomirljiviji i manje samouveren nego ikada u svom dosadašnjem mandatu, američki predsednik je obećao da će za sastavljanje nove strategije uzeti u obzir mnoga nova mišljenja. Očekivalo se da će smernice nove strategije crpsti iz tzv. Studijske grupe za Irak, mešovite ekspertske komisije, na čijem su čelu bili bivši državni sekretar iz mandata Buša starijeg, i bivši kongresmen Li Hamilton. Međutim, od preporuka Bejker-Hamiltonove komisije ni traga u Bušovoj strategiji. Umesto toga, američki predsednik je odlučio da se osloni na preporuke ultradesničarskog instituta Američki poduhvat (American Enterprise Institute), čiji su glavni autori bivši zamenik načelnika generalštaba general Džek Kin i vojni stručnjak Fredrik Kejgan. U dokumentu pod nazivom „Izabrati pobedu – plan za uspeh u Iraku“ od 5. januara autori su se založili da se u Irak pošalje još više vojnika (oko 35.000), uz napomenu da prvo treba osigurati bezbednost da bi se ostvarila politička stabilnost. Stručnjaci Studijske grupe za Irak, o čije se mišljenje Buš potpuno oglušio, između ostalog su preporučili da Amerika ne samo što treba da ima plan za fazno povlačenje iz Iraka, već da time treba i da zapreti iračkoj vladi, ukoliko Iračani ne udvostruče napore u uspostavljanju vladavine prava i suzbijanju delovanja paravojnih grupa. Buš se oglušio i o mišljenja vodećih oficira na terenu, poput generala Džona Abizeida, načelnika Centralne komande zaduženog za operacije u Iraku i Avganistanu, koga je predsednik Buš početkom godine razrešio dužnosti. Pre samo dva meseca general Abizeid je pred senatskim Odborom za oružane snage tvrdio da bi slanje dodatnih dvadesetak hiljada američkih vojnika u Irak bilo kontraproduktivno.

S jedne strane, pojačanje je isuviše slabo za ovako složenu situaciju kakva je u Iraku, tvrdio je general. Na drugoj strani, čak i ovako slabašno pojačanje dalo bi izgovor nevoljnim iračkim snagama da se više pretvaraju a manje hvataju u koštac sa pobunjenicima i paravojnim formacijama koje su zemlju već gurnule u građanski rat.

IPAK, PRIZNANJE: Jedina prava novina u Bušovom govoru jeste priznanje za neuspeh dosadašnje strategije: „Za sve greške, ako ih je bilo, odgovornost snosim ja.“ Zaokret u dosadašnjoj predsednikovoj retorici, kada se predsednik hvalio uspesima u Iraku čak i kada je svima bilo jasno da zemlja srlja u haos, leži i u obeshrabrujućem upozorenju: „Teroristi i pobunjenici u Iraku su ljudi bez savesti i oni će učiniti sve da godina koja je pred nama bude puna krvi i nasilja. Čak i da sve ide kako je zamišljeno u novoj strategiji, nasilje će se nastaviti i moramo da budemo spremni na to da će biti još iračkih i američkih žrtava.“

Ipak, dodao je predsednik, čak i sa tako neizvesnim izgledima za uspeh, alternative nema.

Da je Buš novu strategiju izneo u javnost u vreme zasedanja starog saziva Predstavničkog doma i Senata, šefica američke diplomatije Kondoliza Rajs i sekretar za odbranu Robert Gejts imali bi veoma lak zadatak da odbrane viziju predsednika. Ovako, pred odborima za spoljnu politiku i bezbednost u Senatu i Predstavničkom domu sačekala ih je vruća stolica u kojoj su se preznojavali nekoliko sati.

Već je set novih zakona koje je Kongres u novom sazivu doneo u prvim radnim danima nagovestio radikalnu promenu klime na Kapitol Hilu, ali je ton kojim su kongresmeni isleđivali Kondolizu Rajs pokazao da se rat ne vodi samo u Iraku. Pravi prljavi politički rat na pomolu je i kod kuće. Kao da su demokrate, koje su u političkom zapećku od kada je Buš došao na vlast, htele sebi da daju oduška za sve godine koje su proveli na margini, gutajući gorke zalogaje Bušove politike. Kondoliza Rajs svakako nije mogla da očekuje topao prijem od demokratskih predstavnika u Odboru za spoljnu politiku u Predstavničkom domu i u Senatu, ali je svakako bila iznenađena oštrinom s kojom su je dočekali konzervativci koji su doskora podržavali Bušovu politiku. Rajsovu je saslušavalo bar četvoro pretendenata na kandidaturu na predstojećim predsedničkim izborima naredne godine. Kako je saslušanje odmicalo postajalo je sve jasnije da je Buš prilično usamljen u svojoj zamisli. Kako se predsednički izbori budu približavali, ta usamljenost će biti očiglednija. Republikanski senator Džordž Vojnovič iz Ohaja priznao je da ga je predsednik Buš svojevremeno „ubedio u svoj san“, ali da sada očekuje mnogo jasniju viziju. Salom se prolomio aplauz kada je senator Čarls Hejgel, takođe republikanac iz Nebraske, Bušovu strategiju opisao kao „tešku spoljnopolitičku brljotinu“. Ratna avantura u Iraku podsetila je mnoge kongresmene, među kojima i nekolicinu veterana vijetnamskog rata, na rat u Vijetnamu, najveću traumu u posleratnoj američkoj istoriji. Najdalje je otišao novoizabrani predsednik Senata Hari Rid. „Ja ne mislim da je rat u Iraku najveća brljotina u spoljnoj politici od Vijetnama do danas“, rekao je senator Rid za Nacionalni javni radio (NPR). „Mislim da je to najveća brljotina u spoljnoj politici u istoriji naše zemlje.“ Kongresmen iz Nevade je povišenim tonom rekao da je vreme da se Amerika povuče iz rata koji je „košta 177 miliona dolara – ne godišnje, ne mesečno, ne nedeljno, već dnevno!“. Na početku je procenjivano da će rat koštati između 50 i 60 milijardi dolara. Do sada je američke poreske obveznike rat u Iraku koštao više od 400 milijardi dolara.

Novi predsednik Odbora za spoljnu politiku Kongresa Džozef Bajden otpratio je Kondolizu Rajs nakon saslušanja sa sledećim zaključkom: „Čuli ste mišljenja 21 člana Odbora, i svi su oni, uz jedan ili dva izuzetka, izrazili otvorenu odbojnost prema predsednikovom predlogu.“

NEMOĆ: No, uprkos oštrim rečima, Kongres je zapravo nemoćan da spreči Buša u nameri da na hipoteku stavi više od 20.000 života mladih Amerikanaca i Amerikanki koje u narednim nedeljama namerava da pošalje u Irak. Predsednik je komandant oružanih snaga, i s tom činjenicom demokrate, vidno okuražene u većini, moraju da žive. Iako Kongres u svojim rukama drži kasu, za sada je malo verovatno da će se ostvariti pretnje najtvrdokornijih protivnika rata u Iraku da će predsedniku Bušu blokirati sredstva za novi poduhvat. Kongres je poslednji put iskoristio to svoje pravo u vreme vijetnamskog rata. Ovoga puta, smatraju oprezniji među demokratama, ucenjivanje predsednika moglo bi da ugrozi bezbednost vojnika koji su već u Iraku. Osim toga, ovako će izbeći da na bilo koji način podele odgovornost za propast ratnog poduhvata i nove strategije koja je već osuđena na neuspeh. Zato je nova predsednica Kongresa predložila da se glasa o poverenju u Bušovu novu zamisao za Irak, i tako još jednom predsedniku pošalje poruka da se sasvim oglušio o javno mnjenje zemlje. Mediji se utrkuju u opipavanju pulsa javnosti o ratu u Iraku, i dok rezultati variraju, ratu se u ovom trenutku protivi najmanje 60 odsto ispitanika.

Nakon debakla u Kongresu, Buš, potpredsednik Dik Čejni i predsednikov savetnik za nacionalnu bezbednost Stiven Hedli prošlog vikenda su se raporedili u strelce, i na udarnim televizijskim emisijama pokušali da odbrane novu spasonosnu strategiju za Irak. Predsednik Buš, vidno ojačanog samopouzdanja, objasnio je u gledanoj emisiji „60 minuta“ CBS-a da ga otpor u Kongresu nimalo ne uznemirava, Čejni je na konzervativcima naklonjenom Foksu rekao da „rat ne može da vodi odbor“, dok je Hedli na ABC-ju rekao da su pare za slanje trupa već obezbeđene u budžetu.

No, Bušova nova strategija nije dočekana na nož samo u Kongresu, debata ne jenjava ni u akademskoj javnosti a nisu joj naklonjeni ni vodeći kolumnisti. Mark Šerman je novu Bušovu strategiju nazvao „starom strategijom za Bagdad na steroidima“, aludirajući na letošnji zajednički pokušaj američkih snaga da pacifikuju prestonicu i očiste je od uporišta paravojnih snaga. Akcija nazvana „Zajedno napred“ neslavno je propala jer nije imala pravu podršku lokalnih snaga, nakon čega je krv potekla u potocima. Bušova strategija je zato prvenstveno usredsređena na Bagdad, kuda predsednik namerava da pošalje 17.000 vojnika iz novog kontingenta koji broji 21.500. Ostatak će biti poslat u pokrajinu Anbar, uporište sunitskih pobunjenika. Ali, ako je suditi prema proceni general-pukovnika Dejvida Petreusa, koji ovih dana preuzima komandu nad američkim snagama u Iraku od generala Kejsija, za uspešnu borbu protiv pobunjenika na 1000 stanovnika neophodno je obezbediti 20-25 vojnika, što je odnos snaga kao na Kosovu nakon rata 1999. Prevedeno na Irak, to bi značilo oko 600.000 vojnika i policajaca. U Iraku se trenutno nalazi nešto manje od 150.000 vojnika u sastavu koalicionih snaga, koji zajedno sa iračkim snagama bezbednosti ne broje ni pola miliona. Sa iračkom vojskom je problem to što je nedovoljno obučena i opremljena, a sa policijom što je prožeta elementima koji nemaju nužno isti interes kao i Amerikanci.

Oko hiljadu američkih vojnika angažovano je samo na čišćenju ulice Haifa koja vodi od Sadr Sitija, uporišta šiitske paravojske Mahdi, do Zelene zone, političkog pupka prestonice. Na sve to, sudeći po izveštajima sa terena, Buš kao da želi da u Iraku otvori i treći front – protiv Iranaca. Pažljivo čitanje Bušovog govora, i odjeka koji je imao među tvrdokornim konzervativcima odanim njegovoj politici, ukazuje na to da je rat protiv Irana već počeo, ali za sada doduše još ne prelazi granice Iraka.

No, pravi problem s Bušovom strategijom možda je najbolje sažeo bivši savetnik za nacionalnu bezbednost Zbignjev Bžežinski u komentaru objavljenom u „Vašington postu“. „Govor otkriva duboko nerazumevanje doba u kome živimo. Amerika se u Iraku ponaša kao kolonijalna sila. Ali, doba kolonijalizma je iza nas. Kolonijalni rat u postkolonijalnom dobu osuđen je na propast. U tome je fatalna greška Bušove politike.“

Možda od same Bušove politike treba više da brine njegov odgovor na napade. „Ja svakako nisam od onih koji se brine o tome šta će ostati iza mene.“