U četvrtak 16. aprila navršilo se tačno devet godina od prvog slučaja bombaškog samoubilačkog napada u istoriji palestinsko-izraelskog sukoba. Tog dana je Sahar Tamam Nabulsi (22) napunio kombi marke „micubiši“ butanskim bocama, na sedište pored sebe stavio primerak Kurana i u ime militantne grupe Hamas zaleteo se na dva autobusa koji su bili parkirani pored kafića na Zapadnoj obali. Osim sebe ubio je još jednog Palestinca i ranio osmoro Izraelaca. Danima kasnije dnevnik „Jerusalim post“ je i dalje napad nazivao „očiglednim samoubistvom“, dodajući da je istraga u toku.
Danas se niko ne bi kolebao. Ali, tada nije moglo nikome pasti na pamet da bi 105 osoba pored svojih odneli i još 339 tuđih života.
Od Nabulsijevog debija, bombaš samoubica prilično je evoluirao. Oko sebe seje više smrti i lakše se odlučuje na takav čin. Nekada je za njega postojao jasan opis: muškarac, između 17 i 22 godine, neoženjen, neobrazovan, bez perspektive, fanatično religiozan i samim tim bez i tračka sumnje u islamsko obećanje da ga za mučeništvo čeka mesto u raju, sve sa pažnjom kojom ga obasipaju rajske crnooke device. Bombaš samoubica danas više ne odgovara takvom opisu.
Danas je on Izadin Masri, dvadesettrogodišnji sin imućnog kafedžije, koji je prošlog avgusta u piceriji u Jerusalimu pored sebe ubio još petnaestoro ljudi. On je i sredovečni Daud Abu Suej, otac osmoro dece, za koga niko ne bi rekao da ga politika ili vera naročito zanimaju, koji je prošlog decembra ispred luksuznog hotela u Jerusalimu aktivirao bombu, ubivši sebe i ranivši još dve osobe. Bombaš samoubica je čak i ona. Ajat Ahras (18) imala je sve same desetke na fakultetu i tek nekoliko meseci ju je delilo od diplome i udaje. Sebe i još dvoje ljudi raznela je ispred samoposluge u Jerusalimu 29. marta 2000. Dobrovoljaca poput ovih danas ima toliko da militantne vođe više ni ne stižu svima da nalepe pojas sa eksplozivom i pošalju ih na zadatak da umru i ubiju.
POSLEDNJA ŠANSA: Za Palestince je postalo normalno, čak plemenito, da muškarci i žene srljaju u smrt radi osvete i časti za koju veruju da će im time pripasti. „Ono što je nekada najpre bila pojedinačna odluka neke grupice, postaje sve više opšte mesto“, kaže Džerold Post, američki psihijatar koji je izučavao bombaše samoubice na Zapadnoj obali. (Samo)ubistva su za većinu Palestinaca postala njihova poslednja i najbolja šansa. Jedno ispitivanje javnog mnjenja u pojasu Gaze od prošlog juna pokazuje da 78 odsto stanovništva odobrava ovakve napade, znatno više od onih koji podržavaju mirovni proces.
Ovih dana u palestinskim novinama građani slave samoubistva sa dozom perverzije i objave liče na objave venčanja: „Porodice Abdel Džavad i Asad i njihova rodbina u pojasu Gaze i dijaspori proglašavaju mučenikom svog sina, mučenika Ahmena Hafeza Sadata“, glasi oglas u novinama za dvadesetdvogodišnjeg ubicu koji je ubio četvoro Izraelaca. Palestinska deca se igraju „mučeništva“, tako što se „mučenik“ zakopa u plitak grob. A uz posao bombaša idu i utvrđena novčana nagrada i zdravstvena zaštita za članove porodice. Kako bi drugačije obična Palestinka ili Palestinac imali šanse da im se lik pojavi odštampan na majicama. „Fabrika samoubica radi punom parom“, kaže Daniel Pajps, direktor Foruma za Bliski istok sa sedištem u Filadelfiji. „To je nagrada za ulaganje u infrastrukturu.“
Godinama nakon davne 1993, kada se dogodio prvi samoubilački napad, angažovati samoubice za napad nije bio lak posao. Lideri Hamasa ili Islamskog džihada, radikalnih grupa koje su doskora imale monopol na bombaške napade ovog tipa, za dečacima koji obećavaju tragali su u džamijama ili u grupama demonstranata pored izraelskih kontrolnih punktova. Zatim bi odabrane slali na intenzivnu duhovnu indoktrinaciju i ubrzani kurs iz terorizma, sve vreme motreći kod štićenika na i najmanji znak straha ili sumnje. Oni koji i najmanje trepnu odmah bi bili eliminisani.
NAJEZDA KANDIDATA: Doskora je većina Palestinaca verovala da metode militantnog Hamasa imaju alternativu. Istraživanja javnog mnjenja su godinama nakon mirovnog sporazuma u Oslu 1993. godine, koji je Palestincima doneo ograničenu samoupravu i izglede za nezavisnu državu, pokazivala da ogromna većina Palestnaca podržava mirovni proces sa Izraelom, a manjina samoubilačke napade. Zbog toga su fundamentalisti imali slab izbor među pristalicama svoje doktrine po kojoj je svaki mir sa Izraelcima jeres. Tada su čak Hamas i Islamski džihad morali da zavode – neki bi rekli da ispiraju mozak – mladiće kako bi poverovali da je nagrada na nebesima veća od životnih šansi na zemlji.
Ali, od kada je mirovni proces propao sredinom 2000. a septembra iste godine obnovljena intifada, kandidati za mučenike počeli su da pristižu u Hamas – i niko nije morao ni u šta da ih ubeđuje. „Više ne moramo toliko da se trudimo kao ranije“, kaže za „Tajm“ Abdel Aziz Rantisi, jedna od vodećih figura Hamasa. A i televizija čini svoje. „Sve te sahrane, ubistva palestinskih civila, strašno potresaju Palestince“, objašnjava Rantisi.
I ne samo fundamentaliste. Prošlog decembra nacionalistički pokret Fatah, koji čini okosnicu Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO) Jasera Arafata, počeo je da se bavi samoubilačkim napadima. Od tada je Brigada mučenika Al Aksa, krilo Fataha, učestvovala u najmanje deset ovakvih napada, a neki su izvedeni u saradnji s Hamasom ili Islamskim džihadom. Aktivisti Brigade po pravilu nisu verski fanatici. „Protekle godine se u palestinskom društvu javila veoma široka podrška, zbog čega se dešava da i oni koji nisu naročiti vernici kreću u samoubilačke napade“, kaže Ehud Sprinzak, politikolog iz Interdisciplinarnog centra u Herzliji u Izraelu. „Zavladalo je strahovito očajanje. Život je izgubio smisao.“
Makar zvanično, pripadnici pokreta Al Aksa imaju drugačije ciljeve od fundamentalista: oni zagovaraju slobodnu Palestinu koja će živeti u miru pored Izraela i tvrde da žele da nateraju Izrael da omogući nastanak nezavisne države. No, nacionaliste i fundamentaliste za sada veže ista strategija, a to je da ubiju i osakate što više Izraelaca i da zastraše i obeshrabre ostale.
U poslednjih godinu i po dana znatno je lakše izvesti uspešan napad. Pošto se danas samoubice dobrovoljno prijavljuju, nije im potrebna nikakva indoktrinacija. Svaka akcija obuhvata pet-šest nivoa podrške i planiranja, što rade oni koji ne nameravaju da izvrše samoubistvo. U to spadaju straže, vozači, tehničari za eksplozive i metalci. Bilo je perioda kada je palestinska vlast Jasera Arafata motrila na militantne grupe i držala ih pod kontrolom, a ponekad je zatvarala mreže bombaša da bi se dodvorila Izraelcima. Međutim, od kada je nasilje ponovo buknulo, Arafat ovim grupama više nije na putu i one mogu da deluju slobodnije.
PRODUKCIJA EKSPLOZIVA: Bombe se uglavnom prave od triaceton-triperoksida (koji je pronađen i u patici Ričarda Reida koji je osumnjičen da je u avionu nameravao da izvede napad). Izrada ovog eksploziva veoma je jednostavna, ali je prilično zapaljiv. Samo tokom izrade eksplozivnih naprava poginulo je nekoliko desetina Palestinaca. Hamas, koji često pruža usluge izrade eksplozivnih naprava za druge grupe, ima prema izraelskim procenama četvoricu-petoricu glavnih majstora eksploziva i još dvadesetak aktivista. Oni uglavnom rade krišom u garažama i stanovima. Prema rečima aktivista Hamasa, izrada pojasa sa eksplozivom s kojim samoubica kreće na zadatak košta između 1500 i 4300 američkih dolara, u zavisnosti od kvaliteta. Oni koji rade na izradi bombi u velikim činijama mešaju aceton i fosfate s vodom, a zatim činije ostave na suncu da se suše, bilo na terasi ili na krovu. Mlinom za kafu melju smesu dok se ne pretvori u prah. Zatim se proizvod pakuje u manje kese ili u cevi koje su još ubojitije kad se rasprše jer deluju kao geleri. Onaj dvadesetogodišnji mladić koji je prošlog juna aktivirao bombu ispred diskoteke Delfinarijum u Tel Avivu je, prema iskazima svedoka, podigao ruke u vazduh u trenutku eksplozije kako bi omogućio parčićima cevi sa eksplozivom kojima je bio opasan oko struka da se nesmetano rasprše i pogode veći broj žrtava. Jedan od spravljača bombi koji se nalazi na crnoj listi Izraelaca koristi pored eksploziva i otrov za pacove, najverovatnije da bi žrtava bilo više. Izraelski obaveštajni izvori kažu da ova tehnika još nije dala rezultate.
Organizacije koje sponzorišu napade često nakon obavljenog zadatka medijima šalju video snimke na kojima (samo)ubica izgovara svoje poslednje reči pred misiju. Organizatori snose troškove ceremonije sahrane, u šta spada i šator ispred kuće porodice bombaša, gde se okupljaju komšije i rodbina da izjave saučešće. Hamas porodici poginulog plaća mesečno između 300 i 600 dolara, snosi troškove zdravstvene zaštite porodice i plaća obrazovanje dece. I irački predsednik Sadam Husein solidariše se tako što uplaćuje u fond za zbrinjavanje porodica poginulih, koje za jednokratnu nadoknadu dobijaju 20.000 dolara, što je dvostruko više nego što bi dobili pre šest meseci.
Samoubilački napadi nisu izmišljeni na Bliskom istoku. Najčuvenije samoubice savremenog doba su japanske kamikaze, piloti iz Drugog svetskog rata. Danas su tamilski Tigrovi koji se bore za nezavisnost u Sri Lanki neprevaziđeni majstori ovog zanata. Oni su do sada izveli oko 200 samoubilačkih napada u kojima je poginulo na stotine osoba. „Iza ovih akcija može da stoji bilo koja ideologija“, kaže Pajps iz Foruma za Bliski istok. Na hiljade iranskih tinejdžera je 1987. slato na minska polja da svojim telima čiste polja od mina tokom iransko-iračkog rata. Oko vrata su nosili ključeve za koje im je rečeno da otvaraju vrata raja. Moguće je da su oni inspirisali prve samoubilačke napade na Bliskom istoku – koje je u Libanu potpisao Hezbolah.
Ali, ova praksa je kod Palestinaca naročito uznemiravajuća pošto je uzela maha. Brus Hofman, stručnjak za terorizam u Korporaciji Rand, vodećem think–tanku u SAD kaže: „Tamo grupe uspevaju u nečemu što ostalim terorističkim organizacijama drugde teško polazi za rukom, a to je da svoju kampanju pretvore u gotovo masovan pokret koji ne zavisi od nekog tvrdokornog jezgra, već stanovništvo masovno hrli da popuni redove terorista.“ Čitava ideja samoubilačkih napada poprimila je na Bliskom istoku neku opojnu primamljivost. Dok se druge regije bore oružjem i besom, islam pruža nauk i nagradu za „mučeničku smrt“. Prema islamu, mučenička smrt spira sve prethodne grehove mučenika i u raju obezbeđuje mesto za 70 članova njegove porodice.
Naročito je Hamas u narodu ojačao kult samoubilačkih napada. Neki islamski sveštenici uporno tvrde da su ovakvi napadi u suprotnosti s učenjem proroka Muhameda koji osuđuje samoubistvo. Ali, drugi smatraju da je samoubistvo opravdano ako se javi u samoodbrani. „Osoba koja izvrši samoubistvo beži od života. To islam zabranjuje“, kaže Musa Abu Marzuk, čovek br. 2 u Hamasu u Damasku. „A mučenik ne beži od života. On gradi budućnost za svoju decu.“
Ubijanje Izraelaca je po ovom gledištu čin samoodbrane nacije jer su Izraelci okupirali palestinske teritorije, negiraju njihova nacionalna prava i sprovodeći svoju vladavinu često ubijaju palestinske civile. Ova logika zaživela je naročito uoči konferencije Islamske organizacije koja je ovog meseca u Kuala Lumpuru okupila 57 islamskih zemalja i na kojoj su palestinski bombaši samoubice izuzeti od definicije terorizma. Mazruk dalje objašnjava: „Termin ’terorizam’ ne bi trebalo da se upotrebljava za ljude čija je zemlja okupirana.“ A šta u slučaju ako su žrtve onih koji se bore protiv okupacije civili? „Između okupatora u uniformi i okupatora u civilu nema nikakve razlike“, tvrdi Mazruk. „Ako mi je muškarac u civilu puškom oduzeo kuću, moju zemlju, moja prava, kako da kažem za njega da je civil i da s tim nema veze?“
PUBLICITET: Za Palestince je možda najubedljiviji argument u korist samoubilačkih napada taj da su oni delotvorni. Ako je cilj bio da se osnaže obespravljeni i da se uzdrma izraelsko društvo, onda su napadi u tome uspeli. Možda Palestinci ne bi imali ništa protiv da se protiv Izraelaca bore konvencionalnim metodama, ali oni nemaju pravu vojsku. Nemaju ni tenkove, ni vazduhoplovstvo, ni artiljeriju – već samo šačicu militantnih fanatika naoružanih kalašnjikovima i, računajući arsenal Hamasa, nekoliko minobacača i raketa. Izrael, s druge strane, ima jednu od najmoćnijih armija na svetu. Ova asimetrija proizvodi nesrazmeru i u broju žrtava. Od kada su prošlog septembra počele borbe, život je izgubilo 1200 Palestinaca u odnosu na 400 Izraelaca. Ova nesrazmera samo još više potpiruje želju da se neprijatelj zastraši i kazni bombaškim napadima. „Oni imaju borbene avione i rakete, mi imamo ljude-bombe koji neprijatelju nanose gubitke i donekle uspostavljaju ravnotežu“, kaže Mazruk.
Pripadnici bombaške mreže u međuvremenu su uvideli da samoubilački napadi provociraju izraelsku odmazdu što Palesticima donosi publicitet. „UN je nakon početka operacija počeo da razmišlja o palestinskoj državi, povlačenju Izraelaca i povratku izbeglica“, kaže Mazruk. Samoubilački napadi dodatno se vrednuju i zbog toga što druge metode nisu dale nikakav razultat. Samir Rantisi, koordinator Izraelsko-palestinske mirovne koalicije, osuđuje napade na civile, ali veruje da su oni uzeli maha zbog sveopšteg osećaja nemoći. „Palestinci su u proteklih 35 godina isprobali sve načine da se bore protiv ove nepodnošljive okupacije“, kaže Rantisi. „Pokušali smo čak i da se s njom saživimo. Nije uspelo. Pokušali smo tajnim kanalima da pokrenemo pregovore koji su na kraju i doveli do mirovne konferencije u Oslu, u nadi da će ona proizvesti nezavisnost Palestine. Nije uspelo.“
Postoje razlike u gledištima kako iskoreniti bombaške samoubilačke napade: da li uništiti njihovu logističku podršku ili dobrovoljcima pružiti više razloga za život nego za smrt? Izraelci su se sada usmerili na one koji pružaju podršku napadima – na militantne vođe i tehničare koji organizuju misije. Ali, što više raste broj dobrovoljaca, opada potreba za infrastrukturom. Osobe zadužene za vrbovanje više nisu potrebne kada dobrovoljaca ima u izobilju. Na primer, izraelske snage su 22. januara uspele da likvidiraju jednog od najvećih stručnjaka Hamasa za eksploziv.
STRAH OD SMRTI: Ovo je samo nakratko poremetilo talas napada. Za samo nekoliko meseci Hamas se oporavio od ovog udarca, što priznaju i zvaničnici izraelskih snaga bezbednosti. „Ove operacije se nikako ne mogu zaustaviti“, kaže Mazruk. „Nikakve mere niti barikade ne mogu zaustaviti nekoga ko je izabrao da umre mučeničkom smrću.“ S tim su se, uostalom, suočili i sami Izraelci.
U međuvremenu, Izraelci će nastaviti da žive u strahu od smrti ili sakaćenja od strane bombaša, dok će Palestinci nastaviti da žive u strahu od izraelske odmazde. A majke poput Ibtisam Daragme zuriće u slike svoje dece za koju su verovale da poznaju. Decu koja na poslednjim video zapisima nose maskirnu uniformu i kalašnjikov. Ibtisamin devetnaestogodišnji sin Muhamed je 2. marta razneo sebe u vazduh kada se dovoljno približio grupi jevrejskih majki koje su sa bebama u kolicima čekale na svoje muževe da izađu iz sinagoge. Osim sebe ubio je još devetoro drugih i ranio oko 50 osoba, sve u ime Brigade mučenika Al Aksa. Nedavno je Ibtisam svratila komšinica da bi joj izjavila saučešće. Rekla joj je kako joj je žao što ona nije Muhamedova majka, što njen sin nije mučenik. Ibtisam je počela neutešno da plače, pa je njen drugi sin izveo komšinicu napolje. „Palestinske majke dele tugu sa izraelskim majkama“, kaže Ibtisam. „Majka je majka. Sve što može je da plače.“
