Evropski domaći zadatak

U znak sećanja na ubijenog premijera Zorana Đinđića, ambasada SR Nemačke u Srbiji i Crnoj Gori organizovala je na Dan Evrope 9. maja koncert u Skupštini grada Beograda. Koncertu je prisustvovao i dr Mihael Šefer, politički direktor Ministarstva spoljnih poslova SR Nemačke, bivši direktor štaba za Zapadni Balkan (1999–2000) i izaslanik za politiku stabilnosti u Jugoistočnoj Evropi (2001–2002) u istom ministarstvu. „Zorana Đinđića sam upoznao 1999. godine, i tokom procesa demokratskih promena u Srbiji razvili smo veoma bliske odnose“, kaže za „Vreme“ dr Mihael Šefer. „Na kraju se saradnja pretvorila u lično prijateljstvo.“

„VREME„: Pokojni premijer je bio veoma blizak vladi vaše zemlje i pouzdan strateški partner u sprovođenju reformi u Srbiji. Kako ocenjujete situaciju u Srbiji posle njegove smrti i da li smatrate da je srpska vlada kompetentna da izvede Srbiju na put koji je Đinđić zacrtao?

MIHAEL ŠEFER: Ubistvo Zorana Đinđića bio je veliki šok za nas. Zoran Đinđić je bio simbol snažnih demokratskih reformi, imao je viziju da Srbiju i Crnu Goru odvede u Evropu. Po načinu razmišljanja Đinđić je bio pravi Evropljanin, reflektovao je evropsku filozofiju kao nijedan drugi političar . U isto vreme, imao je veoma razvijen smisao za pragmatizam neophodan za rešavanje pitanja vezanih za proces integracije u EU. Njegovo ubistvo za njegovu zemlju predstavlja veliki gubitak. Ali sam uveren da njegove ubice neće uspeti u svojoj nameri da destabilizuju situaciju u Srbiji te da zaustave proces demokratskih promena u društvu. Ne sumnjam da su demokratske snage u Srbiji sposobne da izvedu reforme i bez tako snažne figure kao što je bio Zoran Đinđić. Vlada je veoma brzo preduzela neophodne mere u sagledavanju mogućih posledica vakuuma koji je nastao, te odlučno nastavila u tom pravcu što je bilo neophodno da bi se situacija stabilizovala. Od posebnog značaja je bila odluka srpske vlade za beskompromisnu borbu protiv organizovanog kriminala, prekidajući pre svega vezu između politike, korupcije i organizovanog kriminala. Mere koje su preduzete tokom vanrednog stanja pokazale su da postoji politička volja da se reše problemi. S druge strane, strepnja nekih ljudi u međunarodnoj zajednici da bi vanredno stanje moglo biti zloupotrebljeno nije imala osnova. Ono je trajalo samo onoliko koliko je bilo neophodno, ukinuto je na vreme i podignute su optužnice. Najveći izazov i najvažniji zadatak za srpsku vladu sada je uspostavljanje i učvršćivanje vladavine prava, pre svega efikasnih pravosudnih institucija.

Da li su podrška demokratizaciji i reformama i dalje prioriteti SR Nemačke u odnosu na Srbiju i Crnu Goru?

Jačanje vladavine prava i demokratskih institucija i dalje su prioriteti. To je preduslov za dinamičan, ekonomski razvoj jedne zemlje. Potreban je pouzdan pravni okvir da bi posao funkcionisao i donosio rezultate. To je prioritetan cilj koji je formulisala EU. Tragično je da je moralo da se desi ubistvo Zorana Đinđića da bi se ostvarilo članstvo Srbije i Crne Gore u Savetu Evrope. Što se tiče procesa pregovaranja između srpske i crnogorske vlasti, mnoga referentna pitanja moraju biti rešena. Važno je poštovati standarde radi uspostavljanja stabilizacije i integracije u evropske strukture. Jedan od prioriteta jeste saradnja sa Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu. Mislim da to ide u pravom smeru, pogotovo nakon poslednjih reformi u vojsci i policiji, i sa usvajanjem Zakona o saradnji sa Tribunalom.

Moraju, naravno, biti rešena i druga pitanja, kao što je pitanje ekonomskih standarda. Njih treba ozbiljno shvatiti i ispuniti zato što neće biti „političke cene“ za bilo koju zemlju u regionu. EU vodi politiku bez dvostrukih standarda – sve zemlje inspirišemo da uđu u proces stabilizacije i asocijacije, s ciljem integracije u EU, a zato moraju da se ispune podjednako politički i ekonomski uslovi. Važno je shvatiti: ako svi volimo da se taj proces ubrza, vlade Srbije i Crne Gore moraju da urade svoj domaći zadatak i to brzo. U junu će biti održan samit zemalja Zapadnog Balkana i EU-a u Solunu. Veliki značaj ovog samita je što će pažnja zemalja EU-a još jednom biti usmerena ka ovom delu sveta. Solun je ogromna šansa, možda poslednja na duže vreme, da se pažnja svetske javnosti sa Avganistana, Iraka i drugih žarišta u svetu ponovo preusmeri na Jugoistočnu Evropu.

Koje konkretne korake Srbija i Crna Gora treba da preduzmu uoči solunskog samita?

Pre samita u Solunu neophodno je uskladiti carinske sisteme u Srbiji i Crnoj Gori, i onda reći: „Ok, uradili smo svoj deo posla, pređimo dalje na osnovu Akcionog plana“, umesto pitati: „Šta Evropa može da učini za nas?“ EU, posebno Nemačka, zainteresovana je za dinamiziranje procesa stabilizacije zemalja u regionu. S tim ciljem je Evropska komisija postavila jasne standarde, i mislim da ne treba stalno iznova voditi diskusiju o tim standardima. Zabrinjavajuće je da mnogi pričaju o ubrzanju procesa integracije u Evropu, a de facto rade potpuno suprotno. Mukotrpni pregovori između Podgorice i Beograda vode ka odlaganju, a ne ubrzanju procesa integracije. Mislim da mora postojati interes da državna unije Srbije i Crne Gore funkcioniše. Ako ne funkcioniše unija, otežavaće se put u pravcu integracije u EU.

Evropska unija će uskoro prigrliti deset novih članica koje će, čini se, morati da plate nešto skuplju ulaznicu nego, recimo, Grčka ili Portugal. Ako su jednima privilegije dostupne a drugima ukinute, da li ćemo na kraju imati dve Evrope?

Sigurno ne, ako govorite o staroj i novoj Evropi – taj koncept se jednostavno ne uklapa. Deset novih članica nam se pridružuje i želimo im dobrodošlicu, ali one moraju kao svi partneri da ispune tzv. Acquis koji smo razvili još od sedamdesetih godina. Novi članovi donose nova iskustva, različite tranzicione probleme, a na kraju svi postanu punopravni članovi Evropske unije, kao svi drugi. Ako danas pogledate raspon zemalja članica EU-a – od nordijskih preko iberijskih zemalja do Grčke i Britanije – videćete da su sve zemlje u međuvremenu razvile visok nivo integracionih procesa uprkos razlikama na startu, ili stavovima po određenim pitanjima. Zabluda je da EU ne može da se usaglasi oko spoljne i bezbednosne politike, jer u većini slučajeva na kraju nađemo zajedničko rešenje. Ponekad postoje pitanja oko kojih imamo različita mišljenja, a budu predstavljena u medijima na način da se stiče utisak da se Evropa raspada. To je pogrešna slika. Mi i nadalje radimo na zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici. Prema tome, deset novih zemalja članica su dobrodošle, a i one će preuzeti odgovornost kao i stare članice…

Može li se govoriti o antiameričkom frontu u Evropi i da li su diplomatski odnosi SAD i Nemačke ušli u kritičnu fazu zbog rata u Iraku?

Želim jasno da kažem da ne vidim antiamerikanizam u Nemačkoj. Postojali su različiti stavovi o ratu u Iraku – nemačka vlada, većina u parlamentu i javnost jasno su zauzeli stav o tome koji se razlikovao od onog u Vašingtonu i nekih drugih partnera, što je dovelo do suprotnih pozicija u Savetu bezbednosti UN-a. To, međutim, ne znači da se duboko i čvrsto utemeljeno prijateljstvo između Nemačke i SAD iznenada promenilo u osnovi. Većina ljudi iz moje generacije odrasla je sa dubokim osećajem za zajedničko partnerstvo sa SAD. Iskusili smo pozitivan američki uticaj u Evropi 50-ih i 60-ih godina, i izgradili zajedno sa Amerikancima međunarodnu zajednicu koja je bazirana na multilateralnoj saradnji. Pored toga, Evropljani na osnovu svojih vlastitih iskustava u istoriji imaju duboko ukorenjen smisao za vladavinu prava: za nas multilateralne organizacije nisu samo formalne institucije već najbolji način rešavanja komplikovanih pitanja bez primene vojne sile.

U kojoj meri će SR Nemačka podržati ukidanje viza prema Srbiji i Crnoj Gori kao vid priznavanja evropskog integriteta?

Pitanje viza je veoma važno i prvo mora da se reši unutar regiona. Ako hoćete da se izvučete iz političkih problema prošlosti, da jačate međudržavnu trgovinu i da stvorite ekonomske zone – slobodan protok novca i robe – ovo pitanje mora da se reši. Problem viza treba posmatrati kao ključno pitanje razvijanja odnosa između zemalja regiona, kao i u kontekstu svake pojedinačne zemlje sa EU-om. Ako posmatramo problem viza u kontekstu SCG i Nemačke, to se ne može rešiti bilateralno jer Nemačka više nije kompetentna za pitanje viza; predali smo te nadležnosti Eropskoj uniji. Pitanje ukidanja viza je sada deo šengenskog koncepta i može biti rešeno samo u saradnji sa zemljama potpisnicama Šengenskog sporazuma. Razumem nestrpljivost vaše zemlje i drugih zemalja u regiji koje žele da pristupe EU-u da se barijere što pre ukinu. To pitanje treba da bude rešeno između Evropske unije, Komisije EU-a i zemalja u regionu, i založićemo se da se nađe konstruktivno rešenje koje bi istovremeno omogućilo slobodu kretanja, s jedne strane, i onemogućilo ilegalan transfer robe i kapitala, s druge strane.

A ako posmatramo problem viza u kontekstu ljudskih prava?

Ne mislim da problem ukidanja viza ima veze sa osnovnim ljudskim pravima, kao ugrožavanje na primer prava na slobodu kretanja. Nije povreda osnovnog prava ako imate ogradu na graničnom prelazu sve dok granični prelaz postoji i ne bude diskriminatorno iskoršćen protiv pojedinaca. Ono što se desilo u Nemačkoj primer je za povredu ljudskih prava – postojao je Berlinski zid koji je efikasno sprečavao ljude da se kreću iz istočnog u zapadni deo zemlje. Ovde imate normalne međunarodne restrikcije zasnovane na međunarodnim sporazumima; vlade se moraju međusobno dogovoriti o tome kojim zakonima i kojim pravilima žele da uređuju ovu oblast. Vizni režim ne predstavlja povredu ljudskog prava sve dok postoji osnovna mogućnost kretanja. Ako mi kažete da viza košta 2000 evra, onda bi to moglo značiti sprečavanje kretanja i time ugrožavanje ljudskih prava…

O problemu Kosova razgovarali ste sa srpskim zvaničnicima, a dnevne novine su prenele informaciju da ne treba prejudicirati konačan status Kosova. Kako vidite budućnost Kosova?

Kosovo je veoma kompleksno pitanje od važnosti za stabilnost celog jugoistočnog regiona. Postoji Rezolucija Saveta bezbednosti 1244: na osnovu nje je formalno donošenje odluke preneto na Savet bezbednosti, što znači da nijedno rešenje nije moguće bez njegovog odobrenja. Najvažniji aspekt će, pak, biti konsezus između stanovništva na obe strane. Svako rešenje mora biti prihvaltjivo za sve glavne aktere, što će reći i za kosovske Srbe, i za Albance ili druge manjine na Kosovu, kao i za Beograd. Stoga je važno da se nađe kompromisno rešenje koje je za obe strane prihvatljivo, jer bilo koje nametnuto rešenje ne bi bilo dobro. Da bi bili stvoreni okvirni uslovi za takav kompromis, treba prvo postaviti minimum pravnih standarda na Kosovu i omogućiti interaktivnu međusobnu saradnju, a istovremeno obezbediti implementaciju prava zaštite manjina na Kosovu.

Ako kosovski Albanci ne prihvataju da moraju da dozvole povratak i integraciju srpskih izbeglica na Kosovo, neće biti moguće naći rešenje. Pored fizičke bezbednosti, ljudima koji žele da se vrate u domovinu potrebna je i psihološka sigurnost. Kosovski Srbi, s druge strane, moraju da shvate da oni moraju preuzeti aktivnu ulogu u društvu i u procesu političkog odlučivanja i prestati da opstruiraju. U društvu u kome žive različite interesne grupe, morate da aktivno i konstruktivno iskoristite svoj uticaj da biste ostvarili svoje ciljeve i interese… Mnogo se govori o prenosu vlasti sa UNMIK-a na privremenu vladu Kosova, ali mislim da ta diskusija ne vodi nikud zato što je Rezolucija 1244 u odnosu na to veoma jasna: sve nadležnosti, izuzev nadležnosti koje su rezervisane isključivo za predstavnika generalnog sekretara UN-a, moraju biti prenete na privremene institucije vlade… Na Kosovu treba poštovati pravne standarde i uspostaviti vladavinu prava i funkcionirajući pravosudni sistem koji je na Kosovu još jako slab i nerazvijen. Nedopustivo je da Albanac kaže da priznaje jedino albanskog sudiju, ili da Srbin kaže da priznaje jedino srpskog sudiju. Oni moraju da shvate da se moraju podvrgnuti objektivnim pravilima, da presude izriču neutralne sudije. Ako želite da budete deo Evrope, onda je osnovni preduslov vladavina prava. Ko to ne razume, ne razume Evropu…

Opcija nezavisnosti Kosova i Metohije ima svoje sledbenike na američkoj političkoj sceni. Kakav je stav SR Nemačke kad je reč o statusu Kosova i Metohije i u kom pravcu se vodi diskusija unutar EU–a po tom pitanju?

Ne znam za američku opciju nezavisnosti Kosova. U diskusijama o statusu Kosova pokrenute su mnoge ideje i na stolu se nalaze mnogobrojna rešenja. Uveren sam da su važna dva principa: prvi je politička volja i prihvatanje obe strane da nađu rešenje, drugi princip je rešavanje pitanja Kosova u okviru postojećih granica. Kvalitet granica može da se promeni – međunarodne granice mogu postati administrativne i obrnuto. Uveren sam, međutim, da podela Kosova ne bi bilo dobro rešenje jer može da vodi u destabilizaciju ne samo Kosova već i drugih delova regiona. Diskusija oko podele Kosova nije od pomoći zato što može da ohrabri monoetničke koncepte. Ako pogledate etničku situaciju u drugim zemljama, videćete da je skoro nemoguće povući granice po etničkim linijama na teritoriji tih zemalja. Treći princip je multietničnost kao dugoročan cilj na Kosovu – ne moraju međusobno da se venčavaju, ali neka prestanu da ubijaju jedni druge, počnu da razgovaraju i razviju normalne komšijske odnose. Pošto je to proces, mislim da je preuranjeno govoriti o statusu Kosova jer obe strane nisu za to još spremne…