Evropa za Kerija

Ako se u Americi još ne može sa sigurnošću predvideti ishod novembarske trke za Belu kuću, Evropa je jasno opredeljena: politiku sadašnjeg predsednika SAD Džordža Buša podržava manje od deset odsto Evropljana. To pokazuju ankete od Norveške do Španije, a o Francuskoj da i ne govorimo. Glavni razlog antibušovskog raspoloženja je ratni pohod predsednika SAD na Avganistan i Irak. Izgleda da se starom kontinentu zapravo ne dopada Bušova celokupna spoljna politika, ali ni to kako vodi domaće poslove. Bušov svetonazor se jednostavno ne uklapa u evropski ram.

U očima većine evropskih medija Džon Keri je liberalan političar. Počev od onih fotografija sa antiratnih skupova iz sedamdeset i neke pa do glasanja u Kongresu, Evropljani demokratskog kandidata vide kao liberalno orijentisanog političara: on je, za razliku od Buša, za prekid trudnoće, za sindikate, protiv smrtne kazne. I pre nego što ga je Klinton iz bolničkog kreveta posavetovao da prestane sa polemikom ko je bio, a ko nije bio u Vijetnamu, i da se okrene ekonomskim temama, Keri je poručivao da će dovesti do ekonomskog oporavka Amerike, da je njegova glavna briga da smanji nezaposlenost: on obećava da će za prvih 500 dana svog mandata povratiti svih onih tri miliona radnih mesta bez kojih je Amerika ostala od kada je u Beloj kući Džordž Buš. Keri obećava da će povući Bušov zakon kojim su smanjene takse domaćinstvima koja godišnje imaju prihod veći od 200.000 dolara. Ovim sredstvima Keri bi popunio budžet za zdravstvenu zaštitu, škole, puteve. Poruka se dopala i obojenoj, siromašnoj Americi, ali i Evropljanima.

ON NIJE BUŠ: Znatan broj anketiranih Evropljana glasa za Kerija zbog njegovog „socijalnog liberalizma“, ali ne zaostaje mnogo ni broj onih koji misle da je glavni Kerijev kvalitet to što „il n’est pas George Bush„, (on nije Džordž Buš) kako je to, kao ključni argument, naglasio komentator magazina „Nuvel opservator“, koji je na naslovnoj strani imao Kerijevu fotografiju i poruku „Čovek koji može da pobedi Buša“.

U ovoj poruci krije se uverenje velikog broja Evropljana da je Džordž Buš, predsednik najmoćnije zemlje na svetu, paradigma arogantne, moćne konzervativne Amerike, koja ne krije da niti mnogo zna o Evropi niti je u suštini mnogo interesuje stari kontinent.

Buš je jedini američki predsednik u novijoj istoriji koji pre nego što se uselio u Belu kuću nikada nije ni kročio na tlo Evrope, nije zapravo uopšte putovao u inostranstvo, ako se izuzmu dva kratka prelaska „preko grane“ u susedni Meksiko. Većina anketiranih Evropljana je u ovim ispitivanjima javnog mnjenja pokazivala veliku dozu političke korektnosti, pa je naglašavala da nisu protiv američkog naroda, već protiv Buša. Za evropske liberale, ali ne samo za njih, Bušov veliki greh je ne samo pohod na Irak već i to što je protiv države blagostanja. Ovome su, izvesno je, znatno doprineli liberalniji evropski mediji koji već godinama kritikuju Bušov militarizam, tesne veze sa svetom velikih korporacija i velikih para, kao i njegovu krajnju, ledenu politiku prema najsiromašnijim slojevima, smanjenje sredstava za socijalna davanja i zdravstvenu zaštitu.

Predsednik SAD otvoreno u svakoj prilici pokazuje da za klimatske promene, ozonsku rupu, zaštitu životne sredine, ne daje po lule duvana; jednim potezom pera poništio je sve Klintonove odluke na ovom planu i to mu Evropa uzima za jedan od najvećih minusa.

Za razliku od Buša Keri se jasno obavezao da će poštovati dogovor iz Kjota koji reguliše ovaj problem. Demokratski kandidat je, kao i Evropljani, protiv smrtne kazne. I na ovoj su tački Buš i Evropljani na suprotnim polovima.

Anketirani znaju da je i Keri glasao za napad na Irak, ali oni veruju da on ne bi krenuo u ratni pohod bez šire međunarodne saglasnosti.

Tomas Klau, kolumnista „FT Dojčlanda“, zato kaže da je Džon Keri „za Evropu idealan kandidat“.

NAJJAČA KARIKA: Većina evropskih medija je kod Kerija pronašla sve ono što sadašnjem predsedniku SAD nedostaje: kosmopolita je, vrlo obrazovan, poliglota koji se lako prebacuje sa jednog jezika na drugi. Naime, Keri se kao sin američkog diplomate školovao u Švajcarskoj, pa tečno govori i francuski i nemački. Kerijev deda je došao iz malog mesta na granici Češke i Austrije, pa se sada dve zemlje nadmeću čije korene ima eventualni američki predsednik.

„Buš citira Bibliju, Keri Pabla Nerudu. Buš čita krimiće, Keri voli Šekspira. Buš priznaje da ne čita novine i time se ponosi, Keri čita i ‘Mond’“, ovako nemački „Štern“ zajedljivo opisuje razliku između dvojice kandidata za Belu kuću. U očima Evropljana veliki Kerijev adut je i njegova žena Tereza Hejc-Keri, Portugalka rođena u Mozambiku, koja je, pre nego što je udajom za „kralja kečapa“ i njegovom pogibijom postala jedna od najbogatijih žena u Americi, radila kao simultani prevodilac u Ujedinjenim nacijama.

Gotovo svi Kerijevi plusevi u očima Evropljana, kod kuće mogu da se pretvore u ozbiljne minuse koji na izborima u novembru mogu skupo da ga koštaju: prosečni Amerikanac ne ceni mnogo „knjiške moljce“, jajoglavce, učene govore. Sada bostonski akcenat i način komunikacije postaju ozbiljan Kerijev problem, kao i oni silni jezici koje govori.

„Dobro jutro, ili što bi Džon Keri rekao, Bonjour… „Ovom ironičnom opaskom je Tom Delej, republikanski lider u Kongresu, pozdravio grupu gostiju na jednom skupu, valjda da ukaže na korene Kerijevog „nepatriotizma“.

Dok Evropljani podržavaju Kerija zbog njegove liberalne orijentacije, konzervativci njegov učinak u Kongresu ocenjuju najgorim ocenama: proletos je „Nešenel Žurnal“ proglasio Kerija „najliberalnijim članom Senata u prošloj godini“: brižljivo su analizirana sva njegova glasanja, a onda se pod konzervativnom lupom našao i Kerijev učinak iz 1986, 1988. i 1990. Precizno: 138 glasanja o ekonomiji, socijalnoj politici i spoljnoj politici. Republikanski analitičari su utvrdili da Keri ni jedan jedini put nije glasao „na liniji“ sa konzervativcima.

I dok se liberalniji evropski mediji utrkuju da objasne Evropi, ali i svetu, koliko bi Amerika dobila ako pobedi Keri, konzervativniji ukazuju da treba biti obazriv u tom navijanju. Uostalom, i Francuska i Nemačka se poslednjih meseci vrlo trude da poprave odnose sa Džordžom Bušom…

Liberalni deo britanskih medija toplo savetuje Bleru da se distancira od Buša. Ako britanski premijer to rezolutnije ne učini, trebalo bi da to uradi Laburistička partija. To bi bilo dobro ne samo za laburiste već i za širu političku scenu Britanije, gde je Keri daleko popularniji od Buša i u utakmici popularnosti vodi sa 5:1.

I Dauning strit, Bušova najjača koaliciona karika, želi da pobedi Džon Keri, ali neće to javno da kaže jer prognoze sa ove važne adrese procenjuju da će pobediti Džordž Buš. Vladini stratezi sada kombinuju svoju proračunatu neutralnost sa pokušajima da „ohlade“ utisak o vrlo čvrstoj vezi Buša i Blera, zbog domaćih birača, naravno. Ova veza, pogotovo irački poduhvat, u velikoj meri je doprinela padu Blerove popularnosti kod kuće. Republikanci sa svoje strane ne kriju koliko vole Blera: kada je za vreme njihove konvencije spomenuto Blerovo ime, usledio je gromoglasan aplauz.

TAJNA KANZASA: Ako su istraživanja javnog mnjenja tačna, onda Džordž V. Buš pobeđuje u novembru, ako ne dođe do nekog velikog obrta kod kuće ili u svetu. Mnogi analitičari sada postavaljaju pitanje kako to da pobeđuje politika koja je bogate učinila još bogatijim, a sve ostale lupila po džepu?

U Americi se nedavno pojavila knjiga Šta se dešava sa Kanzasom? Tomasa Frenka, koja nudi odgovor na ovo teško pitanje. Frenk kaže da posmatra „panoramu ludila i zabluda vrednu Heronimusa Boša“. U ovom carstvu iracionalnog ponašanja u radničkim državama SAD pobeđuju republikanci: mali farmeri glasaju za propadanje svojih farmi, roditelji glasaju da njihova deca nikada ne odu na univerzitet i dobiju zdravstvenu zaštitu, požrtvovani i vredni fabrički radnici glasaju za zatvaranje fabrika i propast svog regiona.

Zašto tako glasaju? Mora da ima neki razlog. Tomas Frenk to objašnjava „hrišćanskim fundamentalizmom“. Republikanci su vrlo uspešno posejali seme straha, homofobije, antifeminizma, prikrivenog rasizma i tako uspeli da prevare i zaglupe stanovnike Kanzasa. Ovaj deo Amerike je tako glatko progutao udicu koja se zove liberalizam velikog biznisa i globalizacija. Najveći republikanski trik je ipak taj da su uspeli da ove dobre, prostodušne ljude ubede da je neko drugi kriv za njihove nevolje. A otkud da ta masa tako lako proguta i „kvaku“ kojom je Buš smanjio poreze najbogatijima? Frenkovo tumačenje je da se i ta siromašna Amerika nada da i ona ima šansu da jednog dana, bože zdravlja, postane bogata i uživa kao Buš i njegovi superbogati prijatelji.

Da li je i koliko je Tomas Frenk u pravu sigurno će još biti predmet sporenja s obe strane Okeana. Nesumnjivo je međutim da je predsednik SAD uspeo u svom poduhvatu koji su neki analitičari nazvali „uterivanje straha“: posle 11. septembra više ništa nije isto, promenila se i nacionalna psiha, pa se maltene za sve probleme optužuju Al Kaida i „islamski fundamentalizam“. A onda počinje kampanja rodoljubivih poruka koje pogađaju u srce prosečnog Amerikanca: naša hrabra borba protiv terorizma, patriotizam i zastave. Pola Amerike će sigurno stati pod Bušovu zastavu. Neće se valjda opet ponoviti ručno brojanje glasova kao prošli put…

Bilo da u trci za Belu kuću pobedi republikanski kandidat, bilo da pobedi demokrata, tenzije između Evrope i Amerike će ostati: rasplet situacije na Bliskom istoku novi i stari svet vide različito, što se tiče Amerikanaca, Turskoj je već koliko sutra mesto u Evropskoj uniji… Da ne govorimo o tenzijama oko rata protiv terorizma ili svađa oko trgovinskih odnosa. Kako reče jedan analitičar, Keri će to verovatno reći mnogo taktičnije i elokventnije od Buša. Možda će poruka biti čak na francuskom. Ali, će transatlantske tenzije ostati…