Džihad ili ludilo

Za „Vreme“ iz Bona

U petak, oko pet popodne, mršavi tamnoputi mladić u iznošenoj bež majici, bos, ali sa maskom standarda FFP-2 u skladu sa pandemijskim merama, raspitivao se gde stoje noževi u robnoj kući „Vulvort“ u centru bavarskog gradića Vircburga.

Iz kompleta je izvukao jedan sa sečivom od tridesetak centimetara i zario ga u vrat prvoj ženi koju je dohvatio. U prizemlju robne kuće je nasmrt izbo još dve žene. Ugrizao je jednog radnika obezbeđenja i izišao na trg. Tamo je teško povredio jednu prodavačicu i ćerku jedne od prvih žrtava. Na autobuskoj stanici je napao dečaka, a pred zgradom banke četiri puta zasekao vrat još jedne žene.

Dvominutni krvavi pohod se, baš kao u Tarantinovim filmovima, nastavio bizarnom scenom. Ubica je i dalje nosio medicinsku masku i, kao poluzainteresovano, stajao sa nožem u ruci dok su se oko njega okupljali prolaznici. To snimaju kamere mobilnih telefona iz barem tri ugla. Ističe se jedan oniži čovek, u crnom šortsu i majici, koji vitla ruksakom ne bi li držao ubicu na odstojanju. Pridružuju se ostali. Jedan pokušava da udari napadača metlom, konobar iz obližnjeg kafića ga gađa stolicom. Čuju se sirene, stiže policija.

To se već dešava iza ćoška, u sokaku, i ne vidi se na snimku. Kažu da je policajac tačno znao šta radi, izašao je iz automobila i mirno pucao ubici u butinu. Onda su mu svezali ruke i odveli ga u pritvor.

Abdirahman A. J. (24), poreklom iz Mogadiša, već šest godina u Nemačkoj, tog je 25. juna ubio tri žene (starosti 24, 49 i 82 godine) i teško ozledio još šestoro ljudi, opet sve žene, osim jednog dečaka. Ostavio je pitoreskni grad u šoku. Ostavio je i pitanje da li je to bio islamistički napad ili amok nervno rastrojenog čoveka? Ili i jedno i drugo? Može li da bude i jedno i drugo?

foto: twitter

SELJAKANJE PO NEMAČKOJ

Amok je malajska reč skovana da opiše stanje kada duh zlog tigra obuzima čoveka terajući ga da u besu i očaju počini zlo. U zapadnim jezicima se koristi da opiše zlodela u kojima napadač, naizgled bez mnogo biranja, ubija i ranjava ljude rizikujući da i sam pogine ili završavajući čin samoubistvom.

U podebljem kartonu Abdirahmana A. J. nalazi se više prijava za agresivno ponašanje i pretnje, jednom je vođena istraga zbog tuče. Policija ga je dvaput prisilno smeštala u psihijatrijsku ustanovu. U januaru ga je jedan drugi izbeglica, koji je sa njim bio u zavadi, optužio da je bio dete-borac paravojske Al Šababa. Istraga nikuda nije odvela.

Priča o A. J. je priča o potucanju Nemačkom. Stigao je u izbegličkom talasu 2015. tvrdeći da je papire zagubio u Libiji, a da u Somaliju ne može da se vrati jer je sprečio jedan teroristički napad pripadnika Al Šababa sa ručnom bombom.

Kao ni druge slične priče, ni ova se ne može više proveriti. Zna se samo da nemački Zavod za migracije i izbeglice nije baš poverovao u fantastično junaštvo A. J, te mu je 2016. odbio zahtev za azil. Doduše, dodeljena mu je supsidijarna zaštita koja podrazumeva da osoba, iako nije lično progonjena, može da ostane u Nemačkoj jer je u njenoj domovini rat. A u Somaliji je uvek rat.

A. J. je bio u izbegličkim domovima u Kemnicu na krajnjem istoku, pa u Diseldorfu na zapadu zemlje. Naposletku je živeo u smeštaju za beskućnike u Vircburgu.

Teoriju o amoku, ludačkom ubilačkom pohodu kakve znamo iz američkih škola, pomućuje nekoliko stvari. Prvo, izgleda da A. J. nije ubadao sasvim nasumično, nego da je birao žene kao žrtve. Drugo, jedan svedok tvrdi da je čuo povik „Alahu akber“ („Bog je najveći“). Treće, zločinac je u prvom ispitivanju policajcima rekao da je ovo njegov lični Džihad, dakle, rat protiv nevernika.

Kako piše „Zidojče cajtung“, pitanje je teško i visoko politizovano: „Šizofren čovek može biti i islamista, a ekstremista može biti neuračunljiv. Tamo gde su razgraničenja teška, tužioci govore o snopu motiva. Ali, za policijsku statistiku je potrebno jasno da ili ne: da li je nedelo politički motivisano? Policija ne može oba da zaokruži, ona mora da redukuje ili čak uprosti kompleksnu analizu snopa motiva. Da li je bio bolesnik ili radikal? Nedelo će ili ući u statistiku o islamizmu ili neće.“

DUGAČAK NIZ

Ono što mediji nazivaju „talasom terorizma“ u Nemačkoj počelo je leta 2016. godine nakon dolaska više od milion izbeglica („Vreme“ 1334, „Strah je stigao“). I to je počelo baš u Vircburgu, kada je maloletni Pakistanac u vozu sekirom ranio jednu porodicu iz Hongkonga, koja je bila na proputovanju. Policija je ubila napadača. Par dana kasnije, psihički labilni Sirijac u Anzbahu aktivirao je bombu koju je sam skrpio i uspeo da ubije jedino sebe. Iako potvrđeno bolestan, bio je u kontaktu sa islamistima koji su mu putem četa objasnili kako da izvede napad.

Ukupno je od tada u Nemačkoj izbrojano devet terorističkih napada, sa četrnaest mrtvih i više od stotinu povređenih. I uvek je slično – još ne utihnu policijske sirene, a javnost, mediji i politički lešinari podele se u dva tabora: one za koje je sve što uradi neki musliman obavezno islamistički terorizam i one za koje nijedan napad nema nikakve veze sa religijom i okruženjem iz kojeg se dolazi u Nemačku.

Prošlog petka je tako Gotfrid Kurio, visoki funkcioner desničarske Alternative za Nemačku, na Tviteru napisao da je „masovno useljavanje istovremeno uvoženje noževa“, igra reči koja zgodno zvuči na nemačkom jer se reči Massen (mase) i Messer (noževi) slično izgovaraju.

Ali, i rukovodeći političari i veliki mediji su naučili svoje lekcije. Posle iscrpnih debata o tome da li uopšte treba pričati o poreklu počinioca i da li detalje iz istrage treba kriti dok se sve ne razjasni, kao da je rešenje nađeno u transparentnosti. Često se posle ovakvih nedela brzo čuje da li je počinilac stranog porekla, azilant ili migrant, ili je etnički Nemac.

Jer, za društveno raspoloženje bilo je pogubno kalkulisanje sa bekgraundom zločinaca čak i onda kad su psihički bolesni. Tako je u julu 2016. jedan 18-godišnjak iranskog porekla preko lažnih naloga na Fejsbuku pozivao klince stranog porekla da dođu u Olimpijski tržni centar u Minhenu – tamo je ubio devetoro njih, a onda i sebe. Na snimku se videlo kako ih psuje kao „Kanake“, što je pogrdni izraz za strance. Ubica je bio teško psihički bolestan i ranije maltretiran u školi. Tek tri godine kasnije ovaj pokolj je priznat kao „osveta iz desničarske orijentacije“.

Ili Tobijas Ratjen, masovni ubica iz Hanaua kod Frankfurta, koji je za sobom ostavio obimno svedočanstvo poremećaja („Vreme“ 1521: „Ludilo i duga devetka“). Na 24 stranice manifesta je pisao kako mu neka misteriozna tajna služba čita misli i krade ideje, da je on smislio da Jirgen Klinsman postane fudbalski selektor Nemačke, da milijarder dođe na vlast u SAD pod sloganom America First, da su u njegovoj glavi nastale zamisli za drugi deo filma Niske strasti ili serija Bekstvo iz zatvora i Vikinzi. Ali i da svet treba očistiti od nižih rasa.

Ratjen je u februaru prošle godine svoje žrtve pronašao u dva šiša-bara. Devetoro mladih ljudi je pobijeno, svi su bili stranog porekla. Onda je ubio svoju majku i sebe. I to je zlodelo tek naknadno svrstano u desničarski terorizam.

IPAK SISTEMSKI PROBLEM?

Pitanje amok ili terorizam tako je godinama dobijalo na težini, a zvaničnici se žestoko trude da ne ostave utisak kako se nešto zataškava niti da se, ako su motivi islamistički, paušalno osuđuju svi muslimani. „Ni mi Nemci nismo paušalno osuđivani nakon Drugog svetskog rata. To ne sme sada da važi ni za Somalijce ili izbeglice načelno“, napisao je u pismu sugrađanima Kristijan Šuhart, demohrišćanski gradonačelnik Vircburga.

Neki pak upozoravaju da se ne sme prevideti sistemski problem. „Ovo nisu pojedinačni slučajevi“, rekao je Ahmad Mansur, psiholog i stručnjak za islamizam. Kaže da terorizam u Nemačkoj ima novu crtu jer su počinioci ljudi bez kontakta sa organizovanim islamističkim grupama i bez tvrde ideologije. „Labilnost, uparena sa nekim ideološkim crtama, možda neka lična kriza… ta smesa može biti eksplozivna i voditi spremnosti ovih ljudi da u ime ideologije i labilnosti povređuju druge.“

„Zidojče cajtung“ upozorava da, kao što stigma ne sme pasti na sve izbeglice, tako ne sme ni na sve ljude sa psihičkim teškoćama. Svaki peti ili šesti čovek u Nemačkoj ima psihičke tegobe u toku jedne godine, a kod milion stanovnika bi to moglo voditi u psihotičnu agresivnost. No, kako upozorava list, sve može da bude mnogo gore za ljude koji se godinama potucaju po kolektivnim smeštajima i često nemaju nikakvu pomoć stručnjaka.

Prema pisanju „Špigela“, veštaci su već dobili zadatak da izrade psihijatrijsku analizu koja će rešiti pitanje koliko je Abdirahman A. J. uračunljiv i da li se masovni zločin može pripisati političkim motivima. Ubica je najpre smešten u klasičan pritvor, ne u psihijatrijsku ustanovu.

Nedovoljan za dublje zaključke, osim onog da postoje ljudi i neljudi, jeste jedan detalj ove priče: onaj oniži čovek, u crnom šortsu i majici, koji je vitlao ruksakom ne bi li držao ubicu na odstojanju pred robnom kućom u Vircburgu, zove se Čija Rabieji (42). Kurd iz Irana je godinu i po u Nemačkoj, čeka odluku o zahtevu za azil.

Kažu da će dobiti orden za hrabrost koju je pokazao. Isto kažu da dozvola boravka ili nemački pasoš kao nagrada nisu mogući. Po kratkom postupku državljanstvo mogu dobiti samo vrhunski sportisti. Da je Rabieji dobro vitlao loptom, umesto što je, na granici života i smrti, vitlao ruksakom, sada bi bio priznati Nemac.