Dve bombe koje su promenile svet

foto: wikipedia.org / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Godišnjice vezane za ličnosti ili događaje treba uvek nanovo obeležavati jer se naš stav prema njima menja, s vremenom dolazimo do novih saznanja, doskora nepoznatih, ponekad tajnih dokumenata, jer pročitamo poneke sa zakašnjenjem objavljene memoare učesnika ili svedoka istorijskih odluka. Osim toga, uvek nove generacije stasavaju za saznanja koja mogu da utiču i na njihov život. Tako je i sa Potsdamskom konferencijom, koja je odredila tok razvoja sveta posle Drugog svetskog rata, na kojoj je predsednik Sjedinjenih Američkih Država Hari Truman doneo odluku da se na Hirošimu i Nagasaki 6. i 9. avgusta 1945. baci atomska bomba i čovečanstvo suoči sa razornim oružjem kojim je Amerika raspolagala.

Potsdam je gradić jugozapadno od Berlina. Bio je rezidencija pruskih kraljeva, tu je bio i studio Babelsberg, sagrađen početkom dvadesetih godina prošlog veka, značajan za razvoj filma ne samo u Nemačkoj. Kada je Staljin pozvao predsednika SAD Harija Trumana i premijera Velike Britanije Vinstona Čerčila na treću konferenciju tri svetske sile koje su dobile rat, hteo je da se sastanu u pobeđenom Berlinu, ali je Hitlerov glavni grad do te mere bio porušen da protokol nije mogao da pronađe niti pogodno mesto za skup trojice gospodara sveta, niti za smeštaj njihove mnogobrojne pratnje. Zbog toga je izabran Potsdam, koji je bombardovan samo jednom 14. aprila 1945. godine. Tada je stradao istorijski centar, ali je nemački carski dvorac Cecilijenhof, idealan za sastanak, ostao neoštećen, baš kao i filmski studio Babelsberg i vile u kojima su obično odsedale filmske zvezde.

foto: wikipedia.org

Potsdamska konferencija, koja je odredila sudbinu Nemačke, Evrope i sveta za naredne decenije, održana je od 15. jula do 2. avgusta 1945. godine. Staljin se još tokom rata sastajao sa Ruzveltom i Čerčilom, prvo u Teheranu od 28. novembra do 1. decembra 1943. i pred sam kraj rata na Krimu, u Jalti, od 4. do 11. februara 1945. Donosili su odluke koje su imale posledice za ceo svet, jednostavnije rečeno, određivali su posleratni poredak ne samo za pobeđene zemlje, već i za svoje saveznike. Mnogi posmatrači su pojednostavili cilj njihovih susreta: radilo se o podeli plena. Poslednji veliki nastup Frenklina Delana Ruzvelta (predsednik SAD od 1933. do 1945) bio je na Jalti, preminuo je po povratku u Ameriku 12. aprila.

INFERIORNI TRUMAN

Pred kraj rata se znalo da i Amerika i SSSR pa i Nemačka grozničavo rade na razvoju nuklearnog oružja. Došavši u Potsdam, predsednik Truman je hteo da iznenadi Staljina saopštavajući mu da su probe sa tim novim, strahovitim oružjem uspešno održane, da je ono spremno za upotrebu. Staljin je samo hladno odgovorio da mu je to poznato, imao je svoje špijune, a i znao je da SSSR ne zaostaje mnogo za privremenim saveznikom, sa kojim ga je spajao isključivo i jedinio rat protiv Hitlerove Nemačke i njenih saveznika. Novi sukobi sa nanovo podeljenim kartama za novu podelu sveta su visili u vazduhu.

foto: wikipedia.org

Staljin je u Potsdamu bio uveren da je u velikoj prednosti u odnosu na svoje sagovornike. Sastanak se održavao na teritoriji koju je osvojila i držala pod kontrolom njegova armija, a partneri su mu bili oslabljeni zbog unutrašnjih političkih prilika. Hari Truman je izabran za potpredsednika SAD 7. novembra 1944. na izborima na kojima je Ruzvelt četvrti put uzastopno postao predsednik, a u posao je formalno uveden tek u januaru 1945. godine. Preuzeo je zastrašujuće tešku ulogu da završi rat u Evropi i sa Japanom. Bio je svestan da na čelu SAD nasleđuje gotovo kultnu ličnost ogromne popularnosti, neprocenjivog iskustva i mudrosti.

U Velikoj Britaniji su u to vreme održani parlamentarni izbori na kojima su neočekivano na vlast došli laburisti, tako da je 27. jula Klement Atli zamenio Vinstona Čerčila na čelu vlade. Iako je dotle kao potpredsednik koalicione vlade bio uključen u sva zbivanja, ipak je bio u debeloj senci dominantnog Čerčila, koji je kao ratni pobednik teška srca morao da se vrati u London i mesto za pregovaračkim stolom u Potsdamu prepusti skromnom Atliju. Tako je Josif Visarionovič Staljin umesto sa sebi ravnim pobednicima Drugog svetskog rata Ruzveltom i Čerčilom, imao posla sa njihovim bledim i pomalo nesigurnim naslednicima.

Truman je toga bio svestan. Njega je dodatno opterećivalo i što rat za SAD još nije bio završen, što su se američke trupe i dalje sa velikim gubicima borile protiv Japana. Iako se SSSR tajnim protokolom u Jalti obavezao da će krenuti u ofanzivu i na Dalekom istoku, uporno je to odugovlačio. Amerikanci su se ljutili jer bi sovjetska ofanziva poštedela živote mnogih Amerikanaca. Zbog toga je Truman požurio da u Potsdamu pokrene temu atomske bombe, čime je označen početak razlaza saveznika u borbi protiv Hitlera, koji će ubrzo kulminirati hladnim ratom i trkom u nuklearnom naoružavanju.

Delim mišljenje mnogih komentatora da su atomske bombe koje su uništile Hirišomu i Nagasaki zapravo bile namenjene disciplinovanju Sovjetskog Saveza. Da se Truman nije osećao inferiornim, poslušao bi naučnike koji su stvorili atomsku bombu, a koji su predlagali da se pozove japanska delegacija da posmatra njeno razarajuće dejstvo na nekom pustom ostrvu i zapreti joj se da će to snaći njihove gradove ako car Hirohito ne potpiše kapitulaciju.

DŽOJ MILVORD

Za neka od ključnih saznanja o detaljima sastanaka u Teheranu i Jalti možemo da zahvalimo memoarima sovjetskog prevodioca Valentina Mihailoviča Bereškova i njegovog američkog kolege Čarlsa Bolena. Nedavno je svoj dnevnik objavila i Čerčilova sekretarica Džoj Milvord. Džoj je imala devetnaest godina kada je u pratnji britanskog premijera sela u njegov avion i krenula u Potsdam. To joj je bio prvi let u životu, prvi put da napušta Veliku Britaniju.

„Nastanili su nas u nemačkom Holivudu, u kućama bivših glumaca i glumica. Sovjeti su stanovnicima dali trideset minuta da napuste svoje stanove…“, zapisala je Džoj. Našla je prazan album čvrsto ukoričen sa srebrnim kukastim krstom na poklopcu i u njemu zapisivala svoje utiske: „Bili smo zatečeni prizorom. Na ulicama su stajali starci i starice, deca i mlade žene, koji su svoje stvari poneli na leđima ili gurali pred sobom u kolicima. Niko nije znao odakle dolaze, kuda idu. Njihova lica su delovala tužno, omamljeno, bezizražajno. Morali smo da se trgnemo i da priznamo da je nas Britance bez milosti božje moglo da snađe isto…“ Pisala je i o smradu još nesahranjenih leševa, svom užasu bede poraženih, a nije bila razmažena, dolazila je iz Londona koji je takođe duže od pet godina bio bombardovan. Godinu i po dana je kao najmlađa saradnica Čerčilovog kabineta provela radeći u bunkeru vlade petnaest metara ispod zemlje.

Kao disciplinovana sekretarica, svoja politička saznanja nije upisivala u intimni dnevnik, ali ima zanimljivih, karakterističnih primedbi, na primer, da je njihov avion aterirao 13. jula tačno u 17 sati, kako je programom bilo predviđeno, a da je Staljin „kao veliki trijumfator“ zakasnio ceo dan dovezavši se u specijalnom, luksuznom vozu cara Nikolaja II.

Džoj Milvord zapise u dnevnik unosi svakoga dana od 13. do 28. jula. Radila je često do rane zore prekucavajući dokumenta, Čerčilov diktat, ali bi kao nagradu dobijala i slobodne večeri, posećivala je koncerte, balove. Zapisuje da je bilo malo mladih žena, da su ih obletali zgodni oficiri. U dnevnik je lepila fotografije ruševina, jelovnike, pozivnice za zabave, crtala ponešto, prikazala atmosferu orgija, pijančenja i slavlja usred razorene Nemačke. Htela je da se ušunja i u salu gde se održavala konferencija, ali su je u tome sprečili crvenoarmejci, odgovarajuću legitimaciju ipak nije dobila. Bila je i u polurazrušenom Hitlerovom glavnom stanu, sa njegovog oštećenog pisaćeg stola kao suvenir je odlomila i ponela parče mermera.

U Potsdamu je otvorena izložba posvećena istorijskoj konferenciji. Njen kustos Matijas Simič našao je Džoj u južnoengleskom gradiću Gilford i napravio s njom intervju. Opisuje je kao živahnu staricu koja se svega dobro seća. Njen dnevnik krasiće izložbu otvorenu do kraja godine. Htela je i sama da dođe, ali ne može zbog pandemije novog virusa korona.

HUMAN TRANSFER STANOVNIŠTVA

U to vreme u modi su bile skraćenice. Za Nemačku je trebalo da važi princip „5 D“ – denacifikacija, demilitarizacija, demontaža, decentralizacija i demokratizacija. Za ostatak posleratnog sveta principi na kojima je trebalo da se zasniva bili su kud i kamo komplikovaniji.

U Potsdamu je počelo sastancima udvoje. Velika trojka je dobila po vilu sa pogledom na Gribnicko jezero. Čerčil je posetio Trumana uoči početka sastanka već 16. jula posle podne, Staljin Trumana sutradan u podne. Zvanična konferencija počela je 17. u 17 sati i Staljin je predložio Trumana za predsedavajućeg. Serija sastanaka na najvišem nivou završila se 2. avgusta posle ponoći.

Francuska je obaveštavana o toku razgovora i odlukama Potsdamske konferencije. Nije joj preostajalo ništa drugo nego da se složi sa zaključcima, mogla se smatrati srećnom što su je moćnici primili u svoje društvo. „Velika trojka“ je određivala kako će ko i kako će šta da funkcioniše. Osim Poljske, čija je delegacija došla da uzaludno protestuje, ostale zemlje i njihove stanovnike niko nije ništa ni pitao. Najduže se diskutovalo o istočnim granicama Nemačke. Da pojednostavim: SSSR je prisvojio deo istorijske Poljske, a za uzvrat joj prepustio deo Nemačke. Staljin je pre pregovora stvarao činjenice na terenu, jer su Nemci bežali, odnosno, bili proterivani. Na sastanku se nagađalo da li se radi o tri, pet ili osam miliona; na kraju je iz Poljske, Čehoslovačke, Mađarske i Jugoslavije proterano oko dvanaest miliona Nemaca. U kominikeu Konferencije govorilo se o „sređenom i humanom transferu dela stanovništva“. Izbeglice su stizale u potpuno porušene gradove, a ostatke industrije su sile pobednice demontirale i preseljavale.

SA PRIČE NA BOMBU

Nemačka je podeljena na četiri okupacione zone. SSSR, Velika Britanija, SAD i Francuska mogle su u „svojim zonama“ slobodno da rade šta su htele, svaka je u svojoj zoni na svoj način započela „denacifikaciju“ i formirala nemačke službe i upravu, a dogovoreno je da će glavnim ratnim zločincima suditi zajednički tribunal. To će se ostvariti u Nirnbergu.

Odlučeno je i da će se osnovati „savet ministara“ u kome će pored „velike trojke“ učestvovati i ministri Francuske i „nacionalne Kine“. Dugo nije bilo jasno da li će to biti predstavnik Čang Kai Šeka ili Mao Ce Dunga. Od tog saveta neke vajde nije bilo.

Osim toga, sročeni su „principi o okupaciji i reparaciji Nemačke“, razmatrano je da li je Nemačka „ekonomska celina“, određena je sudbina nemačke ratne i civilne mornarice, vladavina nad dotadašnjim italijanskim kolonijama, neka vrsta fiducije, ali bitna je i odluka da Italija i Austrija opstanu kao samostalne države u svojim granicama, da ne budu podeljene na sektore kao Nemačka. (Sporne granice Jugoslavije oko Trsta u Potsdamu nisu razmatrane, Jugoslavija je morala za to da se sama izbori sa zapadnim silama, ali jugoslovenskim jedinicama, koje su ušle u Korušku i spojile se sa tamošnjim slovenačkim partizanima da bi tu pokrajinu priključile Jugoslaviji, naloženo je da se povuku. Staljin nije ni pokušao da pomogne.)

Usred svih tih događanja, konačno naređenje za bacanje atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki Truman je izdao u Potsdamu 25. jula. Ja mislim da Ruzvelt takvo naređenje ne bi izdao i da bi se svet drugačije razvijao.

MALI DEČAK I DEBELI ČOVEK

Zahvaljujući naknadno objavljenim dnevnicima, pored ostalog i samog Trumana, saznali smo da se komandant strateških bombardera na Pacifiku general Karl Špac vajkao kada je dobio naređenje da se na Hirošimu baci atomska bomba: „Bože moj, ja ovo naređenje nemam čak ni na parčetu papira.“ Zamenik šefa generalštaba Tomas T. Hendi mu je odgovorio: „Imaš pravo, treba ti parče papira, a ja sam taj idiot koji ti ga mora dati!“

Tako je doneta odluka da se razore dva grada i ubije više od 140.000 ljudi bez ikakve potrebe jer je Japan već bio spreman za kapitulaciju. Posle genocida nad Jevrejima to je možda najveći ratni zločin počinjen tokom Drugog svetskog rata, a izvršili su ga, „onako uzgred“, moćnici velesile koja sebe smatra moralnim arbitrom sveta.

Tačno 75 godina pre izlaska ovog broja „Vremena“, 6. avgusta 1945. ujutro u 8.15, komandant bombardera b-29, tridesetogodišnji američki vazduhoplovni pukovnik Pol Tibets bacio je na Hirošimu atomsku bombu. Tri dana kasnije bacio je atomsku bombu i na Nagasaki. Tibets je svoj avion krstio majčinim imenom „Enola Gej“. Bombu za Hirošimu krstio je „Little Boy“ – mali dečak – po jednom od tvoraca bombe Robertu Openhajmeru, čoveku malenog rastom sa dečačkim licem, a bombu za Nagasaki „Fat Man“ – debeli čovek – po rukovodiocu izrade atomske bombe „Projekta Menhetn“, podebelom gospodinu Lesliju Grejvsu. To poigravanje imenima dokazuje da Tibets nije imao nikakvih moralnih skrupula. Nemačkom nedeljniku „Špigel“ je rekao: „Nisam ja počeo rat. Izvršavao sam naređenja.“ To je tačno, naređenje je izdao Truman u Potsdamu. Isto objašnjenje za sprovođenje ratnih zločina imali su i vojnici i oficiri Hitlerove vojske.

Tibets je umro 2007. u 92. godini. Testamentom je naredio da se kremira i njegov pepeo raseje preko okeana kako na njegov grob ne bi mogli da dolaze ni poklonici ni protivnici prvog korišćenja nuklearnog oružja za masovno ubistvo. O „Projektu Menhetn“ i o patnjama Japanaca napisano je bezbroj knjiga, snimljeno mnogo filmova, svi detalji i sve razorne posledice po stanovništvo decenijama po završetku rata su poznati.

* * *

Posle Trumanovog naređenja izdatog u Potsdamu pre 75 godina da se unište dva velika japanska grada i pobiju njegovi stanovnici, nuklearno oružje do sada nije korišćeno protiv „žive sile“. Staljin tada nije bio naročito impresioniran jer je znao da će uskoro prestići američku ubojitu moć hidrogenskim bombama. Usledila je trka u razvijanju sve snažnijeg i ubitačnijeg nuklearnog oružja.

Na vrhuncu takmičenja SSSR i SAD su raspolagale oružjem čija snaga odgovara snazi 800.000 bombi bačenih na Hirošimu. Pojavio se i termin overkill – figurativni izraz za mogućnost ubijanja više ljudi nego što protivnik uopšte ima, možda i više nego što broji čovečanstvo. Neko je izračunao da bi se postojećim nuklearnim oružjem moglo ubiti 800 milijardi ljudi. Govorilo se i o „ravnoteži straha“ – da je mir zagarantovan jer ni jedna od velikih sila neće prva posegnuti za nuklearnim oružjem, pošto bi adekvatan odgovor neke druge sile značio kraj čovečanstva. Raznim ugovorima broj nuklearnih bojevih glava sveden je na „samo“ 13.865. Međutim, nuklearnim oružjem ne raspolažu samo SAD, Rusija, Francuska, Velika Britanija i Kina, nego, verovatno, i Severna Koreja, a zasigurno i Indija, Pakistan, Izrael, sutra možda i Iran ili Saudijska Arabija. Gajimo sumnju da na čelo tih država mogu doći neodgovorne, paranoidne ličnosti, koje bi okidanjem nuklearnog oružja mogle da započnu svetsku katastrofu sve do uništenja čovečanstva. A ako nam dođe k svesti da u stvarnosti može da se dogodi nešto što je prikazano u mnogim filmovima, da grupa terorista u kućnoj radionici napravi atomsku bombu, onda… Onda će za naš duševni mir biti najbolje da ne domislimo do kraja i nadamo se da je prisećanje na Hirošimu i Nagasaki dovoljna opomena za sva vremena.