Dužni i tužni ispod vela

Od našeg dopisnika iz Brisela

Protekla nedelja bila je baš loša za Belgiju. Svega nekoliko dana pre nego što je tamošnji parlament trebalo da donese istorijsku odluku o totalnoj zabrani nošenja vela (nikab) na javnim mestima, premijer Iv Letern je podneo ostavku, najavljujući početak još jedne teške političke krize. Istovremeno, raste strah da bi Belgija, upravo u trenutku kada se sprema da preuzme predsedavanje Evropskom unijom, mogla da upadne i u dužničku krizu kroz koju upravo prolazi Grčka.

Krenimo od tradicionalnog arapskog vela koji se u Evropi često pogrešno naziva burka, a u stvari se zove nikab, kojim žene u nekim islamskim zemljama skrivaju lica (burka je veliki šal koji se nosi preko haljine ili šalvara da pokrije siluetu tela). Nikab je ranije ove godine posle mnogo polemike zabranjen u Francuskoj, ali samo u državnim ustanovama. U Belgiji, međutim, parlament je bez mnogo rasprave trebalo da jednoglasno usvoji zabranu pokrivanja lica na svim javnim mestima, što je ovu zemlju trebalo da isturi na prvu liniju fronta u odbrani „evropskih vrednosti“. Najavljena odluka nije naišla na otpor ni u belgijskoj muslimanskoj zajednici, koju ogromnom većinom čine Marokanci i Turci, čije žene ionako nemaju običaj da pokrivaju lice, već samo kosu.

Međutim, u četvrtak 22. aprila, samo par dana pre nego što je novi zakon trebalo da bude izglasan, premijer Letern je kralju Albertu Drugom podneo ostavku, najavljujući pad svoje svega pet meseci stare koalicione vlade. Belgijanci su nakon izbora 2007. sedam meseci bili bez vlade, jer Flamanci i Valonci nikako nisu mogli da postignu dogovor o budućem premijeru. Kada su konačno izabrali Hermana van Rompeja, ovaj je posle svega nekoliko meseci napustio položaj kako bi postao predsedavajući Evropskog saveta. Posle kraće krize nasledio ga je Iv Letern, flamanski političar s desnog centra, koji je oko sebe uspeo da okupi široku koaliciju umerenih konzervativaca i liberala. Sada se i ta vlada raspala zbog starog lingvističkog spora koji već godinama opterećuje Belgiju.

Belgija je, naime, podeljena na tri entiteta, od kojih je jedan frankofonska Valonija, a drugi Flandrija, u kojoj se govori flamanski (varijanta holandskog). Treći, Briselski region je nominalno bilingvalan, mada se u samom gradu uglavnom govori francuski, a u prigradskim naseljima flamanski. U Flandriji i Valoniji glasači ne mogu da glasaju van svojih jezičkih tabora, ali Brisel je izuzetak. Spor se vodi oko nekoliko flamanskih prigradskih opština kojima su Valonci, koristeći klauzulu o bilingvalnosti, uspeli da flamanskoj većini nametnu frankofonsko rukovodstvo.

Taj spor traje već više od decenije, ali je njegovo brzo rešavanje bilo uslov da Otvorena flamanska liberalna stranka (VLD) uđe u Leternovu koaliciju. Kako je zadati rok istekao prošle nedelje, VLD je istupio iz vlade, a Letern je kralju ponudio ostavku. Kralj Albert Drugi ju je u prvi mah odbio, zatraživši od Leterna da rekonstrukcijom kabineta obezbedi kontinuitet vlade. Tri dana kasnije, u ponedeljak 26. aprila, Letern je priznao neuspeh i ostavka je prihvaćena.

Sledi nekoliko scenarija, od kojih nijedan nije povoljan. Najmanje loše bi bilo ako bi koalicioni partneri nekim čudom mogli da se tokom sledećih nekoliko dana dogovore i konstituišu novu skupštinsku većinu, ali to je malo verovatno. U suprotnom slede izbori (najranije u junu), a zatim nekoliko meseci dugi pregovori tokom kojih će Belgijom upravljati tehnička vlada. Postoji i mogućnost da flamanska većina u parlamentu kasnije ove nedelje izglasa zakon kojim bi ukinula mogućnost Valoncima da biraju poslanike u flamanskim prigradskim briselskim opštinama, što bi de fakto podelilo prestonicu i označilo uvod u mogući raspad Belgije.

Dubina krize ilustrovana je naslovnom stranicom „Soara“, najvažnijeg dnevnog lista na francuskom jeziku u Belgiji, na kojoj se u subotnjem izdanju umesto uobičajenih naslova i fotografija pojavila samo jedna, krupnim slovima ispisana rečenica: „Ima smisla da ova zemlja postoji?“ U dugačkom uvodniku, koji je potpisao glavni urednik, to pitanje ostaje bez odgovora.

S druge strane, život u Belgiji se i dalje odvija uobičajenim pospanim tempom i mnogi Belgijanci skloni su da prosto odmahnu rukom. „Vlada pada, pa šta?“, kaže Natali G., službenica iz Brisela. „Živeli smo bez vlade i ranije, i evo, ništa nam ne fali.“

Ovoga puta, međutim, stvar bi mogla biti ozbiljnija. Najpre, sada je gotovo izvesno da će Belgija u svoje šestomesečno predsedavanje EU, koje treba da počne od 1. jula, ući bez vlade, to jest sa tehničkom vladom smanjenog kapaciteta. U sedištu EU već izražavaju bojazan da će se to loše odraziti na rešavanje nagomilanih problema unutar Unije, i podsećaju na primer Češke, koja je prošle godine predsedavala u sličnoj situaciji (sa tehničkom vladom), a čiji je mandat opšte ocenjen kao debakl.

Čak ni to nije toliko zabrinjavajuće kao najnoviji ekonomski pokazatelji, prema kojima će belgijski javni dug ove godine dostići 100 odsto bruto društvenog proizvoda, a budžetski deficit 4,8 odsto, što je znatno preko dozvoljene granice. Ekonomisti upozoravaju da bez fukcionalne vlade ekonomska situacija preti da preraste u dužničku krizu, što bi Belgiju svrstalo rame uz rame sa Grčkom. Pritom, s obzirom da se radi o zemlji-domaćinu EU i NATO-a, političko-ekonomski kolaps Belgije bi iz temelja podrio i ove institucije. A sve to zbog toga što u nekoliko flamanskih predgrađa neće više da trpe da se u opštinskoj zgradi govori francuski.

U međuvremenu, ultrakonzervativne muslimanke, za koje se računa da ih u Belgiji ukupno ima oko petsto, moći će bez straha da šetaju pod nikabom, krijući lica od požudnih pogleda nevernika. Bar dok se Valonci i Flamanci ne dogovore, što bi i te kako moglo da potraje.