Domaće medijske slobode, međunarodna policija i sudovi

“Tišina! U ovom vagonu se ne priča!”, dobacuje vidno iznerviran mladi japi ispred koga na stočiću stoji otvoren kompjuter grupi raspričanih novinara iz Srbije u vozu Amsterdam–Hag. “Ako vam je do priče, idite u drugi vagon!” Zbunjeni novinari tek tada primećuju na prozorima velikim slovima napisano “Silent” i znakove za kompjuter, slušalice i knjige, koji pokazuju koje aktivnosti su dozvoljene u “gluvom” vagonu. Neki prelaze u “vagone za pričanje”, neki ostaju u tišini na svojim mestima.

Nisu, naravno, samo “pričljivi” i “gluvi” vagoni, ni česti i tačni vozovi kojima je zemlja premrežena i kojima se lako i brzo stiže u svako mesto, jedina razlika između Holandije i Srbije. Ako je, na primer, do novinarstva i položaja novinara, Holandija ima medijskog ombudsmana sa mandatom od pet godina, čija funkcija je uneta u zakon, koga bira bord direktora. Razmatraju se pritužbe običnih ljudi, i sam ombudsman istražuje, a istraživanja pokrivaju televiziju, radio i onlajn javne emitere.

“Ne mogu da kaznim, ali mogu da postidim, i to je ono što novinari ne vole”, kaže ombudsmanka Margo Smit, energična bivša novinarka sa višedecenijskim iskustvom rada na osetljivim temama.

Broj žalbi koje holandski građani podnose ombudsmanu za javni servis je u porastu – tokom 2022. godine podneto ih je 3.850, što je pet puta više nego 2021. Margo kaže da je diskriminacija po raznim osnovama glavna tema pritužbi, kao i da su najveće zamerke na rad jedne televizije desničarske orijentacije – na njih se odnosi 2336 pritužbi.

“Ja ne sudim o tome da li je njihova propaganda opasna, samo da li poštuju novinarska pravila. Žalbe za rasizam se razmatraju na sudu. Ministar obrazovanja opominje, desničari imaju već tri opomene, kazna može biti smanjivanje procenta sredstava koja dobijaju iz budžeta. Gledanost tog desničarskog kanala je slaba, ali gledanost desničarske propagande na internetu je mnogo veća”, kaže ona.

ŽALBE I REAKCIJE

A otkud desničarska propaganda na javnom servisu u Holandiji? U gradu Hilversumu, nedaleko od Amsterdama, nalazi se Medija park, koji kolokvijalno zovu medijsko selo, u kome sedište imaju javni servis NPO i medijske kuće koje su njegov deo. Vodeći TV i radio kanal u Holandiji je NOS, koji je deo javnog servisa i kome, kako u NOS-u kažu, građani najviše veruju. Vesti NOS-a u osam uveče su jedan od najgledanijih programa. Četiri petine prihoda javnog servisa dolazi od takse, jedna petina od reklama, ali u NOS-u kažu da nema i da ne pamte bilo kakav pritisak od strane vladinih zvaničnika, kao i da bi takva vrsta pritiska bila kontraproduktivna za bilo koju političku opciju.

NPO je, inače, kišobran za javne emitere. Postoji više kanala – katolički, protestantski, HVMAN za one koji ne veruju ni u jednog boga, za mlade…, pa i za desničare, i svi se emituju na javnoj frekvenciji, u određenim terminima. Da bi se dobio termin za emitovanje, potrebno je skupiti 50.000 potpisa. U NOS-u kažu da je i to demokratija, a da o profesionalnim i zakonskim prekršajima odlučuju tela koja su za to nadležna.

O takvim prekršajima odlučuje, na primer, i Komisija za žalbe Saveta za štampu. Godišnje se pred njom nađe 70 slučajeva o kojima odlučuje petočlano veće u kome su jedan građanin/ka, izabran/a na javnom konkursu, dva novinara i eksperti iz oblasti etike ili zakona. Savet za štampu funkcioniše na dobrovoljnoj bazi i mediji nisu obavezni da budu njegovi članovi, pa tako to nisu ni najveće holandske novine “Telegraf”, sa objašnjenjem da o njihovoj profesionalnosti niko drugi ne mora da sudi.

“Savet uživa poštovanje u društvu, ali imamo i kritike od svih koji su nezadovoljni, uključujući novinare, koji ne vole da neko ocenjuje njihov posao. Novinari se žale i zbog toga što nemaju pravo na žalbu na odluku ili kažu da Savet ne može da prosuđuje komplikovanu istraživačku priču. Međutim, koncentracija je na proces novinarskog rada, ne na zaključak da li je nešto tačno ili ne”, kaže predsedavajući Saveta za štampu Fric van Ekster. Savet radi i sa štampanim i sa elektronskim medijima, a medij ima moralnu obavezu da objavi odluku Saveta, dodaje on.

Inače, štampa u Holandiji se skoro uopšte ne prodaje na kioscima već se zasniva na pretplati pa je to, po rečima Van Ekstera, jedan od razloga što u zemlji nema tabloida – žute štampe, jer listovi ne moraju da jure tiraž.

KAKO JE BITI NOVINAR U HOLANDIJI

Istraživanja kažu da je poverenje u velike medije u Holandiji generalno visoko – veruje im sedam od deset osoba. “Razlog je što i javni i privatni mediji u Holandiji rade nezavisno i to dokazuju svakog dana. Naravno da oni prave greške i da ponekad možete kritikovati njihove izveštaje, ali generalno rade profesionalno i nezavisno. Ogromna većina novinara u Holandiji nezavisna je u radu”, rekao je grupi novinara iz Srbije koji su boravili u Holandiji u okviru projekta Puls Evrope – medijske posete EU, koji je projekat Delegacije EU u Srbiji, generalni sekretar Holandskog udruženja novinara (NVJ) Tomas Bruning.

Dodaje i da je to poverenje posledica toga što vlast u Holandiji ne sme da utiče na medije, što svaki novinar može da piše i govori šta god želi ako ne krši zakone, što je sloboda štampe, kao integralni deo slobode izražavanja, zaštićena Ustavom Holandije, kleveta i podsticanje na mržnju i diskriminaciju su zabranjeni, Zakon o medijima propisuje da i javni i privatni emiteri imaju nezavisnu uređivačku politiku. Međutim, u nekim grupama u društvu poverenje u medije je nisko, na primer, u onima koje su pristalice teorije zavera ili desničarskim grupama. U tim krugovima nepoverenje je poraslo tokom pandemije korona virusa i strogih vladinih mera, kada su mediji direktno prenosili konferencije vlade o zdravstvenoj situaciji, kaže Bruning.

Mada deluje da su uslovi u kojima u Holandiji novinari rade veoma dobri, u Udruženju kažu da ipak nije sve tako savršeno. Šest od deset ispitanih članova NVJ je u anketi sprovedenoj 2017. godine reklo da se nedavno suočilo sa nasiljem, neki i da to utiče na njihov rad, da ih u policiji, ako bi otišli da prijave napad, nisu ozbiljno shvatali i da su im, na primer, govorili da nije trebalo da idu u naselje gde se dogodio incident.

To je dovelo do uvođenja koncepta “Bezbedni novinari” (PersVeilig), koji je pokrenut 2020. godine. Između ostalog, kocept podrazumeva da policija tretira napad na novinara kao prioritet i da su kazne za počinioce duplo veće nego u slučaju napada na običnog građanina. O tome su srpskim novinarima govorili predstavnici međunarodne organizacije Fri pres anlimitid (Free Press Unlimited), koja sarađuje sa više od 300 medija u preko 50 zemalja, uključujući Srbiju.

Tomas Bruning kaže da je koncept bio rezultat dogovora NVJ, asocijacije urednika medijskih kuća i tužilaštva, ali da uvođenjem tog koncepta nisu rešeni problemi novinara u Holandiji. Atmosfera se naročito promenila posle velikih protesta, na primer, protesta poljoprivrednika i onih zbog antikovid mera. “Istraživanje sprovedeno 2021. godine pokazalo je da je osam od 10 novinara doživelo neki oblik pretnje ili nasilja tokom obavljanja posla. Poslednjih godina je poseban problem za novinare u Holandiji, pre svega istraživačke, organizovani kriminal, odnosno mafija”, dodaje on. “Pretnje smrću od mafije i danas dobijaju pojedini novinari, uključujući dva novinara vodećeg dnevnog lista ‘Telegraf’. Jedan od njih već pet godina živi pod celodnevnom policijskom zaštitom zbog izveštavanja, ali iako nema privatan život, ne želi da odustane i nastavlja da piše o mafiji”.

FRILENSERIMA NIDGE NIJE LAKO

NVJ, najveće novinarsko udruženje u Holandiji, ima 8.000 članova, od čega su nešto više od 50 odsto frilenseri. I dok stalno zaposleni novinari imaju platu između 3.000 i 6.000 evra mesečno (bruto), frilenseri zarađuju u proseku tek nešto više od minimalne zarade u Holandiji pa su prinuđeni da rade i dodatne poslove, što ih čini ranjivim, kaže Bruning. NVJ je uspeo da izdejstvuje da frilenseri dobiju kolektivne radne ugovore, kao i povećanje plata od 8,5 odsto.

Istraživačka novinarka Ingrid Gerkama iz Amsterdama je frilenser, a ove godine je zajedno sa Nemanjom Rujevićem dobila nagradu “Dejan Anastasijević” za tekst o krijumčarenju retkih ptica iz Afrike preko Srbije u EU, objavljenom u “Vremenu”. Ona se slaže da novinari bez stalnog zaposlenja moraju da rade dodatne poslove u Holandiji i da to nije laka pozicija, ali dodaje i da u Holandiji postoje mnoge besplatne obuke za novinare, finansirane iz državnog budžeta, da vlada “mnogo ulaže u slobodu medija” i da su frilenseri u Holandiji u mnogo boljem položaju nego, na primer, novinari u Srbiji.

Ingrid kaže da je potpuno nezavisna u svom radu u Holandiji. Koristi journalism.eu fondove za prekogranična istraživanja, poput onog koje je radila sa Nemanjom Rujevićem, i to preporučuje i novinarima iz Srbije. Holandija, inače, ima fond za specijalne istraživačke radove.

Kada poredi uslove rada novinara, naročito istraživačkih, u Holandiji i drugim državama u kojima je radila, Gerkama kaže da novinari u Holandiji znatno lakše dobijaju informacije od javnih institucija nego, na primer, u Srbiji. “Odgovori mogu da kasne, da probiju zakonske rokove, ali uvek stignu. Kada sam pitala srpske javne institucije koliko ptica iz Afrike stiže u Srbiju, niko mi nije odgovorio, niko nije želeo da priča na tu temu. I u firme se lakše ulazi u Holandiji.”

SIGURNO MESTO

“Najsigurnije mesto u Holandiji” je sedište Evropola u Hagu, kaže Jan Op Gen Ort, portparol te organizacije koja zapošljava 1.600 ljudi, ali ima i 300 oficira za vezu iz drugih država, među kojima je jedan i iz Srbije. Srbija ima sporazum o saradnji sa Evropolom od 2014. godine (kao i sve države Zapadnog Balkana), iskustva saradnje sa našom zemljom su, po Ortovim rečima, “veoma pozitivna”, a razmena podataka je naročito intenzivirana u poslednje tri godine.

Evropol je povezan sa više od 60 država, šalje podatke iz svojih baza podataka i daje analitičku podršku, što je ogromna prednost jer ima širu sliku, od Australije preko Evrope do Južne i Severne Amerike. “Evropol nema helikoptere, policajce na ulicama, ne koristi oružje, nego skuplja informacije – biraju se one važne među morem informacija. To je kao sklapanje slagalice, a svaka država ima neki deo slagalice”, kaže Ort. “Nacionalni nivo razmišljanja je ostao u 20. veku, mora postojati međunarodna saradnja. I kriminal i terorizam postali su međunarodni –sve više međunarodnih kriminalnih grupa prave mrežu, neku vrstu joint ventur-a, kao i u svim drugim zanimanjima. Tako dolazi do outsorcing-a usluga – jedna grupa naručuje, na primer, veliku količinu droge iz Južne Amerike, druga se angažuje za transport, treća za korupciju, četvrta za pranje novca, peta za istovar, šesta za distribuciju… Sve u svetu je sada povezano, pa i kriminal”.

Jan Op Gen Ort kaže da je Srbija najviše povezana sa Evropolom po pitanju migranata, šverca droge, potom oružja, trgovine decom (što je globalni problem). “Što se tiče krijumčarenja ljudi, zapadnobalkanska ruta je trenutno manje aktivna, mediteranska ruta je popularnija – Turska, Liban, Egipat, Libija, Italija; rizičnije je, ali ima manje granica nego na zapadnobalkanskoj ruti. Organizovani kriminal je fleksibilan, ide tamo gde je manji rizik a veći profit, zato su se mnoge kriminalne grupe od 2014. godine prebacile na šverc ljudi”, objašnjava on.

Što se tiče kriminalnih grupa sa Zapadnog Balkana koje se bave švercom droge, one se organizuju ne po nacionalnoj, nego po jezičkoj osnovi – albanska i BHSCG, na primer, kaže Ort. Po njegovim rečima, Evropol je primetio trend povećanja potrošnje kokaina u svetu, kao i marihuane, a pad potrošnje heroina. Godišnje se proizvede oko 2500 tona kokaina, 60 odsto stiže u EU, a odatle ide i na druga mesta, poput Australije. Iako je povećana proizvodnja kokaina, cena je stabilna, gram je 50-80 evra (“Dva koktela u centru Pariza”), što je povoljno za zapadnoevropski standard, a i kvalitet je povećan. Jedan od novih puteva za šverc heroina je preko Irana u Jermeniju, potom preko Crnog mora u Rumuniju i Bugarsku, zato Evropol sarađuje i sa Jermenijom.

Ort kaže i da Evropol prati i levi i desni ekstremizam u državama Evrope, koji su komplikovaniji od džihadizma koji želi da menja zapadna društva, jer se razlikuju od zemlje do zemlje – nisu isti, na primer, u Nemačkoj, Mađarskoj, Srbiji, manje je zajedničkih činilaca, a u Evropolu postoje i jedinice koje prate onlajn propagandu.

Kako jedan od najvećih uspeha Evropola navodi operaciju razbijanja aplikacije “skaj”, koja je inicijalno počela za područje Francuske, Belgije i Holandije, a onda dovela do razbijanja kriminalnih grupa u mnogo država sveta, između ostalog i u Srbiji.

HAŠKI SUDOVI

U Hagu se nalazi i Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove (MRKMS), koji ima mandat da obavlja više ključnih funkcija dva prva ad hoc međunarodna krivična suda – za bivšu Jugoslaviju i Ruandu. Iza ovog komplikovanog imena je naslednik Haškog tribunala, koji je devedesetih godina 20. veka i u prvoj dekadi 21. punio udarne naslove ne samo balkanskih, već i svetskih medija.

Zgrada Tribunala je pomalo oronula, većina kancelarija je prazna, jedna od nekadašnjih sudnica je pretvorena u salu za sastanke – u toku je tranzicija iz sudskog u postsudski deo posla. Zaposlenih i poslova, naravno, još ima – zaštita svedoka iz postupaka, njih oko 700, nadgledanje uslova u kojima osuđeni služe kazne, upućivanje onih koji su još u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu u zatvore u drugim državama…

Još uvek su u toku suđenje jednom od optuženih iz Ruande koji je uhvaćen tek 2020. godine, i postupak za nepoštovanje suda Vjerici Radeti i Petru Jojiću, ali Mehanizam nema mandat za podizanje novih optužnica.

Mehanizam takođe pruža pomoć nacionalnim pravosuđima, čuva i vodi arhiv. Baza podataka na veb stranici MRKMS je dostupna i besplatna, kao i video i foto-materijali iz arhive koju čine fascinantnih 9,9 miliona strana, 4500 video- zapisa, 4000 disketa… Tu su i dnevnici Ratka Mladića, neki komadi oružja koji su pripadali optuženima, bezbrojni nizovi registara u kojima je smešteno mnogo toga što je činilo najružniji deo istorije ovih prostora (i Ruande) krajem 20. veka… Tu arhivu će sigurno još dugo koristiti istoričari i novinari, ali pažnja sveta je već odavno na drugim stranama.

Razlog za to se može naći u još jednom sudu čije je sedište u Hagu, Međunarodnom krivičnom sudu (MKS). Portparol tog suda Fadi El Abdalah kaže da MKS, osnovan pre 25 godina, trenutno vodi 17 istraga – uvek protiv pojedinaca a ne država – u Bangladešu, Mijanmaru, Avganistanu, Ugandi, Maliju, Kongu, CAR, Ukrajini, Keniji, Sudanu, Burundiju… Istražuju se genocid, zločini protiv čovečnosti, ratni zločini, zločin agresije (od 2010. godine).

Koliko god na prvi pogled izgledalo utešno što se zločini širom sveta istražuju i što će bar neki zločinci biti kažnjeni, utoliko je mučnije što se u haškim sudovima tako ogoljeno vidi koliko je linija tih teških zločina neprekinuta i kraj joj se ne nazire…