Dom bez domaćina

Kongres SAD, smešten u zgradi Kapitola u Vašingtonu, nalazi se trenutno u jednoj od najvećih kriza od uspostavljanja američkog političkog sistema. Zbog toga je opravdano postaviti pitanje da li je Kapitol pred kapitulacijom i da li ova kriza ukazuje na inherentne i strukturne probleme američkog političkog sistema koje nije moguće prevazići? Kako bismo došli do odgovora, krenimo redom o tome koje je sve slabosti i probleme otkrila aktuelna politička kriza u SAD.

Kongresmen Makarti, republikanac iz Kalifornije, smenjen je glasovima 208 demokrata i 8 republikanaca. Preostalih 210 republikanaca ukazalo mu je poverenje. Da je barem još troje republikanaca glasalo za njega, ostao bi na mestu predsedavajućeg donjim domom Kongresa. Republikanci koji su glasali za njegovu smenu uglavnom pripadaju krajnje desnoj struji konzervativaca. Sa ovom strujom je Makarti imao problema da se dogovori i oko sopstvenog izbora, jer su pred njega zahtevali izrazito konzervativnu legislativnu agendu, naročito u fiskalnom domenu.

UCENJIVAČI S MARGINE

Kada je situacija gotovo “fifti-fifti”, kao što je sada slučaj u američkom Kongresu (a i u Americi uopšte), opcije na rubu političkog spektra dobijaju daleko više mogućnosti da utiču na politička kretanja jer su od presudnog značaja za osvajanje većine. Zbog toga je za očekivati da će Makartijev naslednik morati da pomeri političko težište dodatno “udesno”, iako se ova partija u poslednjih deceniju i po već dobrano pomera u tom pravcu. Verovatno bi slična bila situacija i sa demokratama, da su oni u poziciji “knap” većine, mada je u demokratskom taboru centristička struja ipak nešto jača nego što je kod republikanaca.

Sve ovo dodatno komplikuje zakonodavni proces u SAD i preti da ga dovede u pat poziciju, imajući u vidu da je zakone neophodno da potvrde i Predstavnički dom sa Republikanskom većinom, ali i Senat (gornji dom Kongresa) sa demokratskom većinom. Radikalniji republikanski predlozi iz Predstavničkog doma teško da će dobiti saglasnost većine senatora. Zbog toga može uslediti ozbiljnija zakonodavna skleroza. Ipak, da to ne znači nužno i kapitulaciju čitavog zakonodavnog procesa, potvrđuje i činjenica da je pre desetak dana dvopartijskom većinom usvojeno privremeno finansiranje od mesec i po dana, kako bi se izbeglo gašenje rada federalnih organa. Dakle, porast uticaja rubnih aktera će otežati funkcionisanje Kongresa, ali ga ne mora u potpunosti onemogućiti.

SARADNJA SE NE PRAŠTA?

Još jedna lekcija koja proizlazi iz nedavnih događaja, a koja baca dodatnu senku na perspektivu funkcionalnosti Kongresa, jeste razlog zbog koga je Makarti smenjen. Naime, deo njegovih republikanskih saboraca mu nije oprostio upravo malopre pomenuti dogovor u poslednjem trenutku o privremenom finansiranju, koji su podržale i demokrate. Makarti je prethodno pokušavao da “progura” prilično konzervativan predlog budžeta, ali ni to nije bilo dovoljno za radikalne konzervativce koji taj predlog nisu podržali, pa je postalo jasno da se mora ići ili na privremeni dogovor sa demokratama oko finansiranja za 45 dana (dok se ne usvoji trajni budžet), ili na prekid rada federalnih organa.

Drugi scenario nosi sa sobom mnoge rizike i po bezbednost i po ekonomiju SAD, pa se Makarti odlučio za prvu opciju. Radikalni saborci mu to nisu oprostili, kao što nisu ni dogovor sa demokratama od pre nekoliko meseci o podizanju granice zaduživanja za SAD. Glasovi tih razočaranih republikanaca presudili su na glasanju. Nije pomoglo ni agitovanje Donalda Trampa za Makartija, koga ultrakonzervativci glasno podržavaju. Saradnja sa demokratama, čak i oko urgentnih pitanja, nekima je nepremostiva prepreka. To će, zasigurno, imati na umu i naredni spiker Predstavničkog doma, što dodatno smanjuje šanse za funkcionisanje Kongresa, imajući u vidu pomenutu proceduru koodlučivanja Predstavničkog doma i Senata.

No, treba imati na umu da svi članovi Predstavničkog doma idu na reizbor naredne godine, te da neke od njih priklanjanje radikalnijoj struji unutar svoje partije može koštati reizbora. Zbog toga će ipak postojati jedna ozbiljna masa kongresmena koja će pokušati da spreči potpunu kapitulaciju funkcionisanja Kongresa ili potpunu predaju radikalnim opcijama. Ovo naročito važi za članove Predstavničkog doma koji dolaze iz “kolebljivih” okruga (gde je neizvesno da li će pobediti demokrate ili republikanci), te koji moraju da svoje biračko telo uvere u to da su i dalje pristalice saradnje oko ključnih pitanja, a ne oni koji će od saradnje praviti tabu.

PODELE OKO SPOLJNOPOLITIČKIH TEMA

Građani su ideološki prilično podeljeni oko važnih tema kao što su pravo na abortus, pravo na nošenje oružja, smrtna kazna, zdravstvena zaštita, uloga države u regulaciji tržišta… Međutim, jedna od stvari koja je često ujedinjavala naciju bila je spoljna pretnja. Iako je i na planu spoljne politike bilo ozbiljnih podela u društvu, naročito kada je reč o Vijetnamu ili Iraku, pa čak i o tome treba li Amerika da uđe u Drugi svetski rat (sve do 1941. godine i Perl Harbora), činjenica je da je percepcija Sovjetskog Saveza kreirala načelni konsenzus u spoljnoj politici tokom druge polovine 20. veka. Delovalo je da je percepcija Kine kao pretnje preovladala na obe strane političkog spektra u SAD još od odlaska Baraka Obame, a da je spoljnopolitički konsenzus dodatno učvršćen dvopartijskom podrškom za pomoć Ukrajini u borbi protiv Rusije.

Problemi u Kongresu u prethodnim danima otkrili su ranjivost jedinstva oko podrške Ukrajini. Iako su obe partije i dalje deklarativno u potpunosti uz Ukrajinu i nedvosmisleno podržavaju oponiranje ruskoj agresiji, dalja finansijska podrška Ukrajini od strane SAD nije potpuno izvesna. Naime, jedna od tački sporenja oko budžeta u Kongresu bili su i izdaci predviđeni za američku podršku Ukrajini. Plan privremenog finansiranja (Stopgap Bill), oročen na drugu polovinu novembra tekuće godine, dobio je podršku većine republikanaca tek nakon što je iz njega izbrisana stavka o šest milijardi dodatne pomoći Ukrajini. Sa druge strane, devetoro republikanskih kongresmena nije glasalo za ovaj predlog ni nakon ove izmene, ali je, zbog glasova demokrata, akt ipak usvojen 30. septembra, što je datum isteka fiskalne godine u SAD.

Sa druge strane, treba imati na umu da je u Senatu, gornjem domu Kongresa, ipak postignuta relativna dvopartijska saglasnost oko podrške Ukrajini, te da su i pojedini republikanski senatori najavili da će se raditi na tome da se u narednim nedeljama dođe do dogovora oko dalje podrške ratnim naporima Kijeva. Takođe, napad Hamasa i rasplamsavanje izraelsko-palestinskog sukoba tokom prethodnog vikenda proizveo je podršku velikog broja aktera iz obe partije za dodatnu pomoć Izraelu, koju je najavila i Bajdenova administracija. Dakle, spoljnopolitički konsenzus na Kapitolu jeste ugrožen, ali nije i potpuno nestao, te nije nemoguće da i predlog novog budžeta za narednu godinu sadrži i, verovatno redukovanu, ali i dalje važnu pomoć Ukrajini, a verovatno i izdašniju dugotrajnu pomoć Izraelu.

NAPAD NA DRUGU PARTIJU KAO FAKTOR UJEDINJENJA

Jedna od stvari koja (u velikoj meri) ujedinjuje podeljene republikance u Kongresu jeste nedavno pokrenuta istraga o impičmentu (opozivu) predsednika Bajdena. Jednako, ključna stvar koja ujedinjuje heterogene demokrate je i dalje oponiranje povratku Donalda Trampa na vlast, protiv koga su, takođe, bila pokrenuta (i izglasana) čak dva impičmenta dok je bio na poziciji predsednika. Iako slučajevi nisu istovetni, očigledno je da pritisak kroz zahtev za opozivom predsednika koji nije iz iste partije iz koje je i većina u Predstavničkom domu postaje pravilo političkog procesa u SAD.

Nakon smene Makartija, podeljene republikance je privremeni predsedavajući Predstavničkog doma Partik Makhenri pokušao da homogenizuje jednim simboličnim potezom – prva odluka koju je doneo bila je da oduzme kancelariju ključnoj demokratskoj liderki i nekadašnjoj predsedavajućoj Nensi Pelosi. Ovakav potez izlazi iz domena uobičajenih političkih poteza. Sa druge strane, demokrate odgovaraju konstantnim optuživanjem republikanaca u Kongresu da vode “građanski rat”, što je takođe rečnik bez presedana i potencijalno puštanje duha iz boce u polarizovanoj državi sa formativnim iskustvom građanskog rata iz 19. veka. Napetosti rastu i situacija se dodatno zaoštrava kako se približavaju izbori, te na ovom polju ne treba očekivati smanjivanje tenzija, naročito ukoliko predsednički kandidati budu predsednik Džozef Bajden i bivši predsednik Donald Tramp.

EPILOG KRIZE

U narednim danima preostaje da se vidi ko će biti novi predsedavajući Predstavničkog doma iz reda republikanaca. Spekulisalo se čak da bi to mogao da bude Donald Tramp. On nije član Kongresa, ali Ustav SAD ne pominje eksplicitno da predsedavajući mora biti iz redova kongresmena. Ipak, do sada je u istoriji uvek “spiker” dolazio iz poslaničkih klupa u donjem domu Kapitola, pa bi ovakav presedan (čiju pravnu osnovu mnogi čak i formalno dovode u pitanje teleološkim tumačenjem Ustava) bio najneočekivaniji ulazak u neformalnu “Ginisovu knjigu” političkih rekorda, koji bi ozbiljnije poremetio američku politiku. Verovatnije je da će to biti neko od republikanskih prvaka u Kongresu koji imaju i Trampovu naklonost.

Na osnovu svega iznetog, možemo da zaključimo kako Kapitol ipak nije pred kapitulacijom u pogledu svoje funkcionalnosti, iako će Kongres u narednih godinu dana verovatno biti u ozbiljnoj krizi. Ta kriza je posledica i podeljenosti baze, odnosno građana SAD čiji se predstavnici nalaze u Kongresu, kao i radikalnijeg ponašanja političkih elita u obe partije u susret izborima. Stara kineska kletva kaže “dabogda živeo u zanimljivim vremenima”. Američki Kongres, a i čitava američka politika, žive u prilično zanimljivim vremenima, a predizborna godina će biti posebno zanimljiva. Ipak, i američka demokratija je prilično stara. dužina trajanja donosi institucijama i iskustvo i tradiciju, koja može pomoći da se i ovakve ozbiljne krize iole prebrode, makar do novog “mešanja karata” na izborima narednog novembra.