Desna vlada leve dece

Za „Vreme“ iz Soluna

U Grčkoj su u nedelju 7. jula 2019. godine održani prevremeni parlamentarni izbori. Posle poraza vladajuće Sirize na Evropskim izborima 26. maja politička promena nije bila neočekivana. Pobedila je stranka desnog centra Nova demokratija (ND) osvojivši 39,83 odsto glasova. Od 8. jula novi premijer Grčke je pedesetjednogodišnji predsednik ND-a Kirijakos Micotakis. Zahvaljujući bonusu od 50 poslaničkih mesta za najjaču partiju, nova vlada ima apsolutnu većinu u parlamentu.

„Biću premijer svih Grka“, rekao je Micotakis i obećao da će „odmah da stavi u pun pogon sve mašine, jer nema vremena za gubljenje i jer treba da se izglasaju novi zakoni“.

Aleksis Cipras i njegova levičarska partija Siriza – Progresivni savez, koji su četiri i po godine vladali krizom rastrzanom Grčkom, vratili su se u opoziciju. Međutim, uprkos tome što su pretrpeli ozbiljne gubitke zbog stroge štednje koju su Grčkoj nametnuli Evropska unija i Međunarodni monetarni fond (MMF), uprkos pravom medijskom ratu zbog potpisivanja Prespanskog sporazuma sa Severnom Makedonijom, Siriza je sa osvojenih 31,53 odsto glasova ostala snažna. Sa ovim, za samo četiri odsto slabijim rezultatom nego na prethodnim izborima Siriza je ostala na čelu levog političkog prostora u Grčkoj.

Treće mesto je pripalo socijaldemokratskom Pokretu za promenu (KINAL, bivši PASOK) sa 8,1 odsto glasova, koji uprkos velikom trudu nije uspeo da „strateški porazi“ Sirizu i postane vodeća sila progresivnog političkog prostora sa levog centra.

Četvrto mesto je pripalo Komunističkoj partiji Grčke (KKE) koja je uspela da dobije podršku 5,3 odsto glasača. Vredne pažnje su izdržljivost i istrajnost KKE, koja i 101 godinu od svog osnivanja ostaje jedna od najjačih i najstarijih komunističkih partija u EU.

Peta po redu je sa 3,7 odsto glasova nova, krajnje desna, rusofilska, nacionalistička partija Grčko rešenje na čijem čelu se nalazi Kirijakos Velopulosa.

Na šestom mestu je sa 3,4 odsto nova levičarska stranka MERA25 (DIEM25) na čelu sa bivšim ministrom ekonomije iz perioda prve Sirizine vlasti Janisom Varufakisom.

Neonacistička stranka Zlatna zora izgubila je dve trećine podrške i sa 2,9 odsto prvi put posle 2012. ostala ispod cenzusa.

LEVICA I DESNICA

Rezultati ovih izbora potvrdili su tradicionalnu političku hegemoniju levice. Partije levice i levog centra osvojile su ukupno 53 odsto glasova, dok su partije desnog centra i desnice osvojile 47 odsto. Treba dodati da je tek 57 odsto biračkog tela izašlo na izbore.

Siriza jeste u odnosu na izbore 2015. godine pala sa 35,5 na 31,5 odsto, ali ako se uzme u obzir da su se iz njenog levog krila iznedrile tri male partije, među kojima i DIEM25 Janisa Varufakisa, onda je ukupan postotak političkog prostora bliskog Sirizi zapravo porastao na 37 odsto.

Nova demokratija je impresivno sa 28 odsto za četiri godine skočila na skoro 40 odsto glasova. Na ovom rezultatu najverovatnije treba da zahvali umerenim glasačima centra koji su ranije glasali za manje stranke kao što je Reka (Potami), koja sada nije prošla cenzus.

Iako je na ovim izborima iz skupštine izbačena Zlatna zora, zbog čega naročito slave grčki antifašisti, zabrinjava činjenica da je znatan deo bivših birača ove neonacističke partije glasao za konzervativnu Novu demokratiju zbog njenog „superpatriotskog“ stava prema Prespanskom sporazumu. Izraelske novine „Harec“ su otišle korak dalje opisujući Novu demokratiju kao „ultradesnu stranku, sa mračnom antisemitskom prošlošću“.

LOV U MUTNOM

Konzervativni ND, da bi pobedio na ovim izborima vodio je bitku na dva fronta. S jedne strane je, da bi privukao birače Zlatne zore i drugih ultradesnih partija, promovisao agendu u čijem epicentru su se nalazile tradicionalne konzervativne vrednosti kao što su javni red i bezbednost, stroga imigrantska politika, socijalna država ali „samo za Grke“, kao i tradicionalni populistički triptih desnice „porodica–domovina–religija“.

S druge strane, ND je ratovao protiv Sirizine levičarske, progresivne politike po pitanju imigracije, LGBT zajednice, ljudskih i manjinskih prava i naročito po pitanju Prespanskog sporazuma, koji je doneo rešenje dugogodišnjeg političkog spora između Atine i Skoplja preimenovanjem susedne države u Severna Makedonija.

Nova demokratija je svakako pobedila i zahvaljujući onim glasačima iz severne Grčke, tj. Grčke Makedonije, koji su glasali protiv Ciprasa jer su ljuti na njega zbog „po Grčku štetnog“ Prespanskog sporazuma. U Grčkoj Makedoniji razlika između ND-a i Sirize iznosila je 20 odsto.

Siriza samo u Solunu nije izgubila podršku koju je ranije imala. Naročito visoko se kotirala u radničkim četvrtima zapadnog Soluna, dok je ND tu pokazao najnižu stopu u odnosu na nacionalni prosek.

Strategija ND-a kojom je privukao birače iz mutnog ultradesnog prostora pokazala se uspešnom. Ali takvi politički potezi su uvek mač sa dve oštrice i mogu primorati vladu Nove demokratije da donosi rizične odluke, posebno kad je reč o takozvanim „nacionalnim pitanjima“.

Posle ovih izbora primetna je povećana politička bipolarnost (levica–desnica). Nova demokratija će se u pokušaju sprovođenja neoliberalnih reformi suočiti sa jakom levom opozicijom koja ima veoma čvrste veze sa narodnim i radničkim slojevima i sindikatima, te može lako „da izvede na ulicu“ hiljade ljudi i organizuje masovne demonstracije kad god to zatreba.

RESTART SIRIZE

Uprkos gubitku vlasti, podrška Sirizi je i dalje jaka, posebno među mlađim biračima između 17 i 24 godine (u Grčkoj se pravo glasa stiče sa sedamnaestim rođendanom). Ovo je navelo Aleksisa Ciprasa da restartuje Sirizu pod sloganom „Menjamo se! Jačamo! Idemo dalje!“ kako bi odgovorio na nove izazove koji su se obznanili.

Na sastanku centralnog komiteta Sirize 12. jula povodom procene izbornih rezultata, Cipras je tražio izmene i ponovno osnivanje partije, kako bi predstavljala veliki broj birača iz progresivnog demokratskog prostora, a naročito mladih koji su u velikom broju glasali za nju. Rekao je, između ostalog, kako Siriza nije više „stranka pobune“ kakva je bila do 2015, nego je sada „stranka poverenja i nade u promenu društva ka pravom socijalizmu u kome će vladati sloboda i demokratija“.

„Nećemo menjati naše ideje i vrednosti, već formu i način na koji ćemo ih izražavati. Bićemo moderniji i razumljiviji širim masama. Mi smo levičarska stranka koja predstavlja široke narodne slojeve i mlade ljude, od kojih je 38 odsto glasalo za nas, tako da možemo da se pretvorimo u stranku koja će se protezati od demokratskog komunizma do demokratskog centra, političkog prostora koji je i dalje većinski u Grčkoj“, rekao je Cipras.

Objasnio je da će stvoriti veliku progresivnu demokratsku stranku u kojoj će biti mesta za sve: za levičarske radikale, leve socijaliste, demokratske komuniste, socijaldemokrate ili zelene ekologe, ali i za građane iz desnog demokratskog centra.

Ciprasov govor je mnoge podsetio na reči kandidata Evropskih socijalista na prethodnim izborima za Evropski parlament Fransa Timermansa, koji je rekao da ima viziju stvaranja panevropskog progresivnog saveza „od Ciprasa do Makrona“. Cipras se posebno osvrnuo na ekološka pitanja, rekavši da tu leži budućnost levice i da je zato zastava Sirize crvena i zelena, jer bez realizacije ekoloških ideja nema budućnosti.

PRIMOPREDAJA VLASTI

Sa ciljem da sa 31,5 odsto, koliko je dobio na izborima, dospe do 40 odsto podrške i što pre se vrati na vlast, Cipras je obećao da će sprovoditi jak opozicioni program: braniće socijalnu državu i žrtve koje je podneo grčki narod, naročito kada su u pitanju široki narodni i radnički slojevi; oštro će se suprotstaviti neoliberalnoj politici Nove demokratije, naročito kada su u pitanju ljudska, socijalna i radnička prava; boriće se protiv privatizacije javnih dobara i za zaštitu životne sredine.

Politički analitičari na osnovu učinka na vlasti i rezultata nedavnih izbora tvrde da Aleksis Cipras i Siriza sa svojom novom strukturom imaju pred sobom blistavu budućnost. Uostalom, Aleksis Cipras, koji zajedno sa premijerom Severne Makedonije Zoranom Zaevom ima dobre šanse da ove godine dobije Nobelovu nagradu za mir, ima samo 45 godina i smatra se političarem panevropskog dometa. Grci tradicionalno glasaju levo, samo povremena pomeranja birača prema desnom centru dovode do promene vlasti, kao što se i sada desilo.

Promena vlasti se ovog puta odigrala u duhu političke kulture i pristojnosti, za razliku od bivšeg premijera Adonisa Samarasa i predsednika ND-a koji je u januaru 2015. odbio da zvanično preda vlast Aleksisu Ciprasu. Ministri sa liste ND-a su tada čupali računare i uništavali javne spise ostavljajući za sobom „pustu zemlju“ kako bi nova vlast bila samo jedna „leva zagrada“.

U ponedeljak 8. jula Aleksis Cipras je u zgradi vlade sačekao novog premijera Kirijakosa Micotakisa, pozdravio ga prijateljski i posle polučasovnog razgovora otišao. U prijateljskoj atmosferi su protekle i primopredaje ministarstava. Odlazeći ministri su u svoj dosadašnji rad uputili nove ministre koji su izjavili kako nisu došli da unište, već da nastave izgradnju svega što je dobro. Bio je to primer povratka u normalnost u Grčkoj posle osam godina stroge štednje i ekonomske krize.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

KIRIJAKOS MICOTAKIS

Novi premijer zemlje je potomak jedne od tri političke dinastije koje se u Grčkoj smenjuju na vlasti poslednjih sedamdeset godina. Druge dve su porodice Papandreu i Karamanlis.

Kirijakos Micotakis je sa studijama i magisterijumom na Harvardu karijeru započeo kao bankarski činovnik. Kao sin bivšeg premijera Konstantina Micotakisa (1989–1993) i brat bivše gradonačelnice Atine i bivše ministarke spoljnih poslova Dore Bakojani, ubrzo je i sam zaražen porodičnim političkim virusom. Prvi put je izabran za poslanika 2004, a za predsednika Nove demokratije u januaru 2016. Oženjen je bivšom koleginicom sa Harvarda poljskog porekla Marevom Gabrovski sa kojom ima troje dece.

Uprkos njegovim predizbornim najavama o „maloj i fleksibilnoj vladi“, nova Micotakisova vlada se sastoji od 51 ministra, od kojih 22 nisu demokratski izabrana nego su tehnokrate uglavnom iz redova preduzetništva i tehnologije. Osim toga, Micotakis je kritikovan zbog malog broja žena ministara (samo 5 od 51), na šta je odgovorio da „u Grčkoj ne možete lako naći žene koje žele da se uključe u politiku“, što je paradoksalan odgovor za nekoga čija je rođena sestra jedna od najznačajnijih grčkih političarki u poslednje tri decenije.

U Micotakisovoj vladi su takođe ministri koji dolaze iz levog centra i PASOK-a kao što je nova ministarka kulture Lina Mendoni, a pre svega novi ministar zaštite građana Mihalis Hrisohoidis, koji je bio uspešan ministar za vreme vladavine PASOK-a i koji je uspeo da demolira grčki ultralevičarski terorizam kada je uhapsio članove organizacije „17. novembar“ i drugih terorističkih organizacija.

Taj potez pokazuje Micotakisovo otvaranje prema levom centru, tako da se njegova vlada ne posmatra samo kao desni centar. Sa druge strane, u ministarstvo zaduženo za red i bezbednost biće premeštena i nadležnost za imigracionu politiku, nešto što u EU postoji samo u mađarskoj vladi Viktora Orbana.

CIPRASOVO NASLEĐE

Slobodno se može reći da Micotakis na čelu vlade nasleđuje sve drugo samo ne „spaljenu zemlju“. U ekonomskoj i finansijskoj sferi sadašnja Grčka je „svetlosnim godinama“ udaljena od Grčke iz 2015. Kada je Siriza preuzela uništeno društvo sa milionima siromašnih Grka, suštinski bankrotiranu ekonomiju, zemlju u recesiji sa ogromnim deficitima i praznim kasama u kojima nije bilo para ni za plate i penzije.

Nasuprot tome, Micotakis sada preuzima zemlju sa privrednim rastom od dva odsto, sa fiskalnim suficitima od preko 3,5 odsto i ogromnim rezervama od oko 35 milijardi evra u državnoj kasi, što je dovoljno da se podmire kreditne obaveze do 2023. godine.

Nezaposlenost je pala sa 28 na 18 odsto, a socijalna država pruža besplatno zdravstveno osiguranje i pristojne socijalne dodatke koji osiguravaju život dostojan čoveka za 3,5 miliona osiromašenih Grka. I što je najvažnije, ND nasleđuje zemlju koja se od avgusta 2018. nalazi van Memoranduma i stroge štednje koju su joj nametnuli kreditori.

Zato Micotakis naglašava da nije došao da upropasti nego da gradi na svemu što je dobro. Rekao je da neće otpustiti državne činovnike (malo njih je zaboravilo da je ministar za administrativne reforme u vladi Adonisa Samarasa od 2012. do 2015. otpustio 15.000 državnih službenika) i neće vršiti socijalne rezove, ali će sprovoditi politiku „prijateljskiju“ prema privrednom rastu i poslovanju.

PODRŠKA BIZNISU

„Njegova filozofija je liberalni napredak. Veruje u socijalnu državu, zdravstveno osiguranje za sve, u dobro funkcionisanje javnih službi, i istovremeno u kreativno tržište“, rekao je profesor Javnog prava na Oksfordskom univerzitetu Pavlos Elefterijadis. Micotakis je takođe obećao smanjenje poreza za preduzeća sa sadašnjih 28 na 20 odsto, smanjenje PDV-a, smanjenje prekomernih suficita (u dogovoru sa evropskim kreditorima), ubrzanje privatizacije i smanjenje birokratije, sve u svemu državu prijateljskije nastrojenu prema preduzetnicima. „To zvuči kao da želi da vlada Grčkom kao poslovnim projektom“, komentarisao je poznati novinar Pantelis Kapsis.

Istina je da sve to ima svoju cenu i neko će taj račun morati da plati, a mnogi se boje da će to opet biti socijalna država. Njegov cilj je da se grčka ekonomija ubrza i da dostigne rast od četiri odsto godišnje, kako bi se stvorila nova radna mesta i povećale plate. (Siriza je uspela da uveća najniži lični dohodak za 11 odsto, tj. na 650 evra.) Samo još da evropski kreditori prihvate da smanje grčki obavezni suficit sa današnjih 3,5 odsto na umerenih 2,5 odsto. Evropska unija je jasno stavila do znanja da „neće tolerisati nikakva fiskalna odstupanja i da su obaveze – obaveze“.

Nova vlada želi da od samog početka sa reči pređe na dela. Teško će, međutim, izaći na kraj sa svojim flertom sa desnicom koji se odmah pokazao smanjenom zastupljenošću žena u ministarstvima, ukidanjem univerzitetskog azila, policijskim intervencijama protiv mladih iz anarhističkih krugova koji su okupirali neke napuštene kuće i upotrebili ih u kreativne i javne svrhe, ili uključivanjem imigracione politike u Ministarstvo za zaštitu građana itd.

Takođe, grčko društvo pogođeno osmogodišnjom krizom još uvek vida svoje rane i pokazuje minimalno strpljenje za nova iskušenja. Ne deluje spremno da novoj vladi dâ poštedu na određeno vreme, niti će tolerisati zastoj ili povratak unazad, barem ne kada su u pitanju kritična socijalna i ekonomska pitanja.