Deset ubistava i mnogo sumnji

Za „Vreme“ iz Bona

Žena tamne ravne kose, plavih staklastih očiju, odevena u široke farmerice i roze majicu sa glupavim natpisom, danima luta Nemačkom. U rodnu Jenu se 8. novembra 2011. vraća vozom i predaje policiji. Kasnije će ispričati da je htela da se ubije, ali da nije imala snage. Da hoće da nađe mir. Zna da će cela zemlja pričati o njoj. Zna da će ići na dugu robiju.

Četiri dana ranije Beate Čepe (rođena 1975) podmetnula je požar u kući u Cvikauu, gradiću na istoku Nemačke. Bilo je to poslednje sklonište u kojem se krila sa dvojicom saboraca, Uveom Mundlosom (1973) i Uveom Benhartom (1977).

Po kući je razlila benzin i zapalila vatru tri sata nakon što je policija saterala Mundlosa i Benharta u ćošak posle pljačke banke u Ajzenahu. Zvanična verzija kaže da je, u bezizlaznoj situaciji, Mundlos sačmarom ubio Beharta, a zatim i sebe, u međuvremenu zapalivši kampersko vozilo u kojem su bili.

U vozilu i u kući su goreli dokazi stravične serije zločina (vidi okvir) koja potresa Nemačku. Jedna Beate, upravo osuđena na doživotni zatvor, i dvojica Uvea, postali su poznati kao Nacionalsocijalističko podzemlje (NSU), kako su sebe pretenciozno zvali. Tokom trinaest godina u ilegali ubili su devetoro migranata mahom iz Turske i jednu policajku, izvršili tri bombaška napada i petnaest oružanih pljački.

Među dvadesetak komada oružja pronađenih u kući i vozilu bila je i automatska puška Pleter 91 koju su hrvatske snage proizvodile u Pleternici za vreme rata devedesetih. Za još neka oružja se sumnja da dolaze iz hrvatskih paravojnih jedinica, u kojima je bilo barem stotinak nemačkih neonacista.

Suđenje terorističkoj trojci svrstano je u ravan sa Nirnberškim procesima, suđenjem zbog Aušvica i procesima protiv terorističke organizacije Frakcije Crvene armije. U kolopletu gde je teško razdvojiti javašluk od zataškavanja, policija i tajne službe su godinama sledile pogrešne tragove, držeći da je desničarski terorizam nemoguć u zemlji tako ponosnoj na suočavanje sa prošlošću. Iza suđenja koje je u prvoj instanci okončano prošle sedmice, ostaje više misterija nego što može da stane u jedan krimić.

„NSU je mogao da ubija jer je država zaboravila na vladavinu prava, to vrhunsko dobro koje svakom pojedincu garantuje zaštitu nezavisno od njegove biografije. Jer, radilo se o Turcima“, napisala je spisateljica kurdskog porekla Meli Kijak za nedeljnik „Cajt“. „Posle svakog ubistva nacisti bi bili odbačeni kao mogući počinioci jer tako nešto nije smelo da postoji. Ali postojalo je. I još postoji.“

POČELO JE SA MARTINKAMA

Troje nacista u tinejdžerskim danima u Jeni još nisu bili nacisti. Njihov grad se nakon pada Zida našao u ujedinjenoj Nemačkoj. Početak devedesetih je vreme ksenofobnih izgreda na istoku. U Hojesverdi 500 neonacista danima opseda jedan izbeglički dom. Lete kamenice i molotovljevi kokteli. Policija nije u stanju da obuzda demonstrante i preseljava azilante. Ausländerfrei (bez stranaca) – takvu Nemačku hoće ta omladina. „Nemačka Demokratska Republika nam nije odgovarala, ali nije ni sistem u Saveznoj Republici Nemačkoj“, ispričao je jedan viđeni neonacista koji je dobro poznavao Čepe, Mundlosa i Benharta.

Rekonstrukcije događaja kažu da su se njih troje upoznali u stambenim blokovima Jene. Mundlos, najstariji i navodno najpametniji među njima, dve godine je bio u vezi sa Beate Čepe. Njegov otac se seća martinki i pilotskih jakni, onih koje se u Srbiji po jednom tipu lovačkog aviona zovu spitfajerke. Seća se da su prvo slušali AC/DC.

Kako je desničarenje omladine tih godina bila velika tema, gradska uprava Jene u četvrti Vincerl otvara omladinski klub. Socijalni radnik Tomas Grund zvani Kaktus tu pokušava da okupi mlade nacionaliste, da ih skloni sa ulice. Deli ih u dve kategorije: skinhede („ćelavce“) i fašose. Sa ovim prvima, kaže, još može da se radi. Za druge je prekasno.

Grund zvani Kaktus ne može tačno da se seti kada je Mundlos postao ubeđeni nacista, ali se seća da je doveo četiri godina mlađeg Benharta u omladinski klub. Benhart, siroviji, jači, kao maloletnik osuđivan zbog krađa i iznude, delovao je kao Mundlosov potrčko. „Mundlos više nije pričao sa nama. Rekao je da smo ‘krpelji’, tu su reč koristili za sve što mrze, za sve što bi najradije zgazili“, kaže Kaktus.

Mundlos je pričao da je Aušvic sovjetska podmetačina, da je koncentracioni logor Buhenvald izgrađen tek posle rata. U memorijalni centar Buhenvald je otišao odeven u braon uniformu sličnu Hitlerjugendu. Obožavao je Rudolfa Hesa, Hitlerovog zamenika. „Samo je falilo da na grudi okači natpis: ‘Ja sam ponosni neonacista’“, ispričao je Mundlosov otac novinaru nedeljnika „Špigl“.

Policijski javašluk je počeo 26. januara 1998. nakon što je trio postavio više bombi u Jeni – načinjenih tako da mogu da eksplodiraju, ali bez upaljača – i odaslao preteća pisma desničarskog sadržaja. Tog hladnog jutra policija zapravo ima Benharta u šakama. Pretražuje njegov crveni hjundai, on ih vodi do garaže. Ne nalaze ništa, puštaju ga. Pola sata kasnije druga jedinica se javlja iz garaže koju je iznajmila Beate Čepe – tamo je nađeno 1,4 kilograma eksploziva. Ali kasno je – Benhart je seo u svoj hjundai i otišao, nema ni Mundlosa ni Čepeove.

INFORMANTI BEZ INFORMACIJA

Nacistička trojka tada još nije bila poznata kao NSU. Zapravo, javnost je videla poternicu sa tri crno-bele fotografije i obećanom nagradom od 3.000 maraka za informacije koje bi vodile hapšenju. Ali imena jedne Beate i dva Uvea biće zaboravljena više od 13 godina. Sve što su u ilegali uradili do tada nije povezivano sa trojcem iz Jene.

Mamutski proces pet godina se vodio pred Visokim zemaljskim sudom u Minhenu, u sali A 101, krcatoj novinarima, porodicama žrtava i neonacistima. Javnost je saznala da je trio promenio sedam stanova u obližnjim gradovima Kemnicu i Cvikauu u saveznoj pokrajini Saksoniji. Jena je na sat vožnje, ali u pokrajini Tiringiji, što nije bez značaja – jer, kako se pokazalo, pokrajinske policije i kriminalistički zavodi jedva da su sarađivali.

Sada se zna da je Beate Čepe koristila barem jedanaest pseudonima, da je bila zadužena da triju podari utisak normalnih ljudi iz komšiluka. Nepravosnažno je osuđena na doživotnu robiju sa posebnom težinom krivice. To znači da će tek za dvadesetak godina uopšte moći da se obrati komisiji koja odlučuje o uslovnom otpuštanju iz zatvora, ali da će verovatno biti odbijena.

POMAGAČI

Trio je imao barem nekoliko pomagača, premda postoji sumnja da je mreža bila daleko šira. Ralf Voleben je osuđen na deset godina zatvora zbog pomoći pri devetostrukom ubistvu jer je nabavio pištolj ČZ 83 čehoslovačke proizvodnje kojim je počinjena serija egzekucija. Tužilaštvo ga je smatralo glavnim pomagačem koji je u svakom trenutku znao šta se dešava i tvrdilo da je bio spiritus rector, duhovni vođa, inspirator. Voleben nije krio nacistička ubeđenja tokom procesa.

Karsten Šulce, jedini koji je u sudnici novinarima priuštio filmske scene pokajanja i suza, osuđen je na tri godine na osnovu prava za maloletnike. I on je triju nabavio pištolj. Holger Gerlah i Andre Eminger su osuđeni na tri, odnosno dve i po godine – oni su, prema mišljenju suda, podržavali trio falsifikovanim dokumentima, iznajmljivali kamperska vozila i stanove. Potonji preko stomaka ima istetovirano Die Jew Die („Umri, Jevreju, umri“).

U desničarskim krugovima bliskim Mundlosu, Benhartu i Čepeovoj kretalo se barem četrdesetak informanata, desničara koji su radili za državnu i pokrajinske službe za zaštitu ustavnog poretka – nešto poput Državne bezbednosti. Navodno, nijedan nije znao ništa o njima ni o ubistvima.

U tu verziju mnogi sumnjaju. Tomas Rihter, kodno ime „Koreli“, bio je informant koji je još 2005. službi predao CD sa desničarskom propagandom u kojoj se pominje akronim NSU. Službe nisu sledile trag. Par dana pre nego što je 2014. trebalo da da iskaz o tim dešavanjima, pronađen je mrtav u svom stanu, volšebno pokošen dijabetesom za koji ranije nije znao. Nikada nisu otklonjene sumnje da je ubijen.

Gotovo je izvesno da su boravak trija u ilegali plaćali i poreski obveznici. Timo Brant, viđeni nacista iz Tiringije, ispričao je u jednom dokumentarcu da je od službi dobio 200.000 maraka za „politički rad“, a da je deo novca prosledio trojci.

Skromni život ispod radara većma je finansiran pljačkama banaka, prodavnica i poštanskih filijala tokom kojih je teško povređeno više osoba. Benhart i Mundlos su iz petnaest pljački ukupno digli 634.000 evra. Uvek bi ih snimile kamere, ali su nosili maske. Uvek su bili naoružani, ali nikada pištoljem ČZ 83, koji su čuvali samo za migrante. Uvek bi bežali biciklima.

UBISTVA IZ PODZEMLJA

Od septembra 2000. do aprila 2006. Mundlos i Benhart su ubili ukupno devet migranata ili ljudi migrantskog porekla. Sve iz Turske, osim jednog Grka kojeg su verovatno greškom držali za Turčina. Sve hicima iz blizine, iz istog pištolja. Ubijali su širom zemlje, od Minhena do Hamburga, u kioscima brze hrane ili radnjama za koje su znali da ih drže migranti. U Kelnu su podmetnuli dve eksplozije. Uvek su netragom nestajali.

„E. Šimšeku je sada jasno koliko nam je važno očuvanje nemačke nacije“, piše u videu montiranom 2001. godine nakon prvog ubistva. Enver Šimšek je bio trgovac cvećem iz Nirnberga ustreljen dok je čekao mušterije u kamionetu sa kojeg je prodavao. Video je ostao nepoznat sve do razotkrivanja trija.

Policija – brojne pokrajinske i državne institucije –uporno je ignorisala svaku indiciju, trag i svedočanstvo koji su ukazivali da su počinioci etnički Nemci. Umesto toga su tragali u auslenderskom miljeu, među turskim i kurdskim bandama, narkodilerima. Porodice pobijenih su ispitivane da li nekome duguju novac. Mediji su seriju zločina nazivali „Doner-ubistvima“. Šok u javnosti je izostao jer je sistematski stvaran utisak da se Turci tamane među sobom.

Formirana je posebna policijska komisija „Bosfor“, označena kao najveća u istoriji Nemačke. Tvrdoglavo je opstajala teorija o organizovanom kriminalu među strancima, premda se znalo da su ubistva izvršena istim oružjem. Desničare niko nije dirao. Tek se kasnije angažovani profajler jedinice „Bosfor“ zapitao zašto kriminalci ne bi bacili oružje nakon zločina? Pištolj ČZ 83 sa prigušivačem bio je očito poruka.

SUMNJIVI AGENT

Beate Čepe, jedina koja bi mogla da zna pojedinosti, uporno je ćutala punih pet godina. Mediji su je opisali kao hladnu, oni kreativniji kao mastermajnd, blagajnicu i domaćicu, ljubavnicu najpre jednog pa drugog Uvea. Samo jednom su advokati pročitali njenu izjavu – saopštila je da žali, ali da nije bila uključena ni u jedan zločin osim paljenja kuće u Cvikauu. Nije, tvrdi, imala pojma kako su dva Uvea birala žrtve. Sud joj nije poverovao.

Među dokazima je i spisak sa 10.000 imena i adresa potencijalnih meta širom Nemačke. Uz neke su bile detaljne beleške poput: „Vrlo dobar objekat. Dobro zaklonjen od pogleda. Osoba pogodna, ali stara.“ Da li su troje neonacista bez mreže pomagača mogli da sačine ovakav katalog? Mnogi sumnjaju u to.

Najveća misterija ostalo je poslednje ubistvo u seriji, ono u internet kafeu u Kaselu. Ubijen je mladi vlasnik kafea dok je za računarima sedelo šestoro mušterija. Petoro je sačekalo policiju da svedoči, šesti nije. Taj šesti je tvrdio da je došao kako bi sa sigurnog mesta četovao sa ljubavnicom. Da je tražio vlasnika da plati dok je ovaj tu, dva metra od vrata iza svog stola, ležao mrtav. Da ništa nije video ni čuo.

Taj šesti je Andreas Teme, tadašnji agent Službe za zaštitu ustavnog poretka, zadužen za komunikaciju sa informantima. Sedam puta je morao da svedoči u Minhenu. Londonski eksperti su rekonstruisali scenu i došli do zaključka da Teme nije mogao da izađe iz kafea, a da ne vidi beživotno telo i krv. Nisu mu verovali ni policajci iz specijalne komisije „Bosfor“. Ali Teme nije optužen ni za šta.

MRTVI SVEDOCI

Poslednja, deseta žrtva, bila je nemačka policajka Mišel Kizeveter, ubijena u Hajlbronu. Prema sudskoj verziji, ona je nasumično odabrana za odstrel. No sumnje ostaju jer se porodična kuća Kizeveter nalazi preko puta jedne kafane koju su posećivali neonacisti i jer su barem dvojica njenih kolega iz policije bili članovi takozvanih „Evropskih belih vitezova Kju-kluks-klana“.

Jedan informant koji je 2013. trebalo da bude ispitan povodom ubistva policajke na dan ispitivanja pronađen je mrtav u zapaljenom automobilu – navodno samoubistvo. Njegova devojka koja je takođe nešto znala o toj sceni nađena je mrtva dve godine kasnije – navodno plućna embolija.

Postoje zavere. I postoje teorije o njima. Neke su zavere slabo skovane, neke su teorije bezvezne. Ali kakve god da su i teorije i kakve god da su zavere, obično ih čeka pečat „teorija zavere“. A time se, kaže mejnstrim, bave samo ludaci i neznalice. Ali ovde… ovde se i mejnstrim štampa i čitava Nemačka pita šta je sve zataškano.

Ledenog februarskog dana 2012. Angela Merkel, odevena u crno, okupila je čitav državni vrh da oda počast žrtvama NSU. Obećala je da će država uraditi sve da otkrije i pomagače pomagača i ljude iz pozadine. Tog dana je kancelarka slagala.

Krvavi trag

MESTA ZLOČINA: Deset ubistava i tri teroristička napada diljem Nemačke

Hronologija ubistava i bombaških napada koje su, uz petnaest oružanih pljački, izveli Uve Mundlos i Uve Benhart. Osim Rostoka, svi napadi su izvedeni u bivšoj Zapadnoj Nemačkoj. Trio potiče iz Jene, a skrivao se u Kemnicu i Cvikauu.

1. Baterijska lampa napunjena eksplozivom ostavljena je u lokalu u Nirnbergu koji je držao vlasnik turskog porekla. Pri eksploziji 23. juna 1999. vlasnik je lakše povređen. Policija je ignorisala njegovo svedočenje da su dva dana zaredom među gostima bili mladi Nemci, što je u tom lokalu bilo neuobičajeno.

2. Enver Šimšek (38) ubijen je 9. septembra 2000. u Nirnbergu kod svog vozila iz kojeg je prodavao cveće. Osim pištolja ČZ 83 korišćeno je i drugo oružje, bruni 315. Šimšek je pogođen sa osam hitaca i ranama je podlegao dva dana kasnije.

3. U jednoj kelnskoj bakalnici je 19. januara 2001. eksplodirala konzerva sa barutom koju je tri sedmice ranije ostavio jedan muškarac pretvarajući se da je mušterija koja je zaboravila novčanik. Povređena je kćer vlasnika iranskog porekla.

4. Abdurahim Ozudogru (49) ubijen je sa dva hica u glavu 13. juna 2001. u svojoj šnajderskoj radnji u Nirnbergu. Policija je uspostavila vezu sa prvim ubistvom jer je ponovo korišćen ČZ 83.

5. Sulejman Taškopru (31) ubijen je 27. juna 2001. u prodavnici voća i povrća koju je držao njegov otac u Hamburgu. Premda je korišćeno isto oružje, policija je sumnjala na veze porodice sa hamburškom četvrti crvenih fenjera.

6. Habil Kilidž (38) ubijen je 29. avgusta 2001. u svojoj prodavnici u Minhenu. Ovog puta istražitelji na licu mesta nisu našli čaure – od tada su ih ubice sakupljale.

7. Mehmet Turgut (25) ubijen je u Rostoku 25. februara 2004. u kiosku turske brze hrane. Turgut je ilegalno boravio u Nemačkoj i radio je u kiosku svog prijatelja.

8. Drugi bombaški napad u Kelnu odigrao se 9. juna 2004. u ulici Kojpštrase gde se mahom nalaze radnje turske zajednice. Eksploziv sa ekserima je ostavljen na paktregeru bicikla koji je prislonjen uz izlog frizerskog salona. Povređene su 22 osobe. Frizer je tvrdio da je bicikl ostavio „plavokosi“ momak, ali je policija i tu tragala za počiniocima iz turske zajednice.

9. Ismail Jašar (50) ubijen je 9. juna 2005. u prikolici u kojoj je prodavao brzu hranu u Nirnbergu sa pet hitaca u glavu i torzo. Premda su prema izjavama svedoka skicirana dvojica muškaraca koji su se udaljili sa mesta zločina biciklima, policija je verovala da ubistvo ima veze sa turskim dilerima droge iz Holandije.

10. Teodoros Bulgarides (41) ubijen je 15. juna 2005. u svojoj prodavnici u Minhenu. Jedini je Grk među stradalim Turcima i Kurdima iz Turske. Sve ukazuje da su ga ubice držale za Turčina.

11. Mehmet Kubašik (39) ubijen je 4. aprila 2006. u svom kiosku u Dortmundu.

12. Halit Jozgat (21) ubijen je sa dva hica u glavu u internet kafeu koji je vodio u Kaselu 6. aprila 2006. U trenutku ubistva među mušterijama je bio i operativac Službe za zaštitu ustavnog poretka.

13. Policajka Mišel Kizeveter (22) ubijena je 25. aprila 2007. u službenom vozilu na jednom parkingu u Hajlbronu. Njen kolega je preživeo hitac u glavu. Ubistvo isprva nije povezano sa serijom jer je korišćeno drugo oružje.