Za „Vreme“ iz Maputa
Marija obožava da kuva. Vitka, trinaestogodišnja devojčica, koja izgleda kao da ide u osnovnu školu, kaže da voli čak i da čerupa kokoške. Voli ama baš sve što ima veze sa hranom, jer je proživela pet godina tokom kojih često danima nije bilo ničega za jelo. Posle oca i majka joj je umrla od side, pa su u najsiromašnijoj regiji i inače jezivo siromašnog Mozambika živi ostali samo Marija, njena dva brata i sestra.
Nije bilo vremena za oplakivanje. Ko ovde, u slabo nastanjenoj savani, sam ne vodi računa o preživljavanju, ko ne obrađuje svoju mršavu oranicu, ko svakodnevno ne prelazi kilometre do najbližeg izvora vode, naprosto propadne. Komšije, koje i same jedva imaju dovoljno za život, ne mogu da pomognu. A u Mozambiku ne postoji nikakva uprava za omladinu koja bi mogla da zbrine stotine hiljada siročadi čije je roditelje odnela sida.
Tako se Marija sama borila, pre svega za braću i sestru. Radila je, prosila, krala. Prevaljivala bi i do trideset kilometara do obližnjeg grada Muksungvea da proda šaku indijskih oraha. „Kad god bi ičega bilo, davala bi braći i mlađoj sestri“, priča Otilija.
Bivša činovnica, koja je ranije radila za humanitarnu organizaciju Austria International, pre dve godine našla je ovo četvoro napuštene dece u jednoj kolibi od ilovače: bolesnu, omršavelu do kostiju, skoro golu, na izmaku snage. Otilija ih je odvela kod sebe, hranila, stekla njihovu ljubav i darovala im put u budućnost, takođe zahvaljujući i donacijama koje su stizale iz inostranstva.
U graničnom regionu Čibabava i Mačanga, mobilne starateljke pod pokroviteljstvom austrijske humanitarne organizacije brinu se za oko dve stotine siročadi čiji su roditelji umrli od side. Međutim, samo u ovoj oblasti živi deset puta više dece, koja sama, bez roditelja, preživljavaju u svojim kolibama. Procenjuje se da u Mozambiku, sa oko 23 miliona stanovnika, ima oko 800.000 siročića čiji su roditelji umrli od side.
Koliko njih je i samo inficirano HIV virusom, to niko ne zna. A čak i kad bi se znalo, samo bi veoma mali broj imao mogućnosti da se leči. Lekovi bi se još nekako i nabavili, ali se oni skladište nedostižno daleko, u malobrojnim zdravstvenim centrima i bolnicama Mozambika. U toj zemlji, po površini tri puta većoj od Velike Britanije, ordinira jedva pet stotina lekara.
HODATI, HODATI, HODATI: EN1 je najvažnija veza severa sa jugom ove izdužene države na jugu Afrike. To je auto-put sa dve trake čije rupe uvek nanovo prisiljavaju teške kamione natovarene robom koja se izvozi u Kinu i malobrojna privatna vozila da vrše manevre opasne po život. Srazmerno je malo vozila na ovoj glavnoj saobraćajnici, ali mnogo, mnogo ljudi maršira pod nepodnošljivom vrućinom. Teško natovareni tegle samare šećerne trske ili džakove ćumura iz domaće radinosti. Žene na glavi nose kanistere sa po 25 litara vode, mnoge sa bebom na leđima. Hodati, hodati, hodati – to je veliki deo svakidašnjice miliona Afrikanaca. Afričke žene milijarde i milijarde sati svake godine potroše samo za donošenje vode, što se smatra ženskim poslom. U takvim uslovima već je i bicikl privilegija. Ali novi, kineski bicikli, koji mogu da se kupe za oko 60 evra, za većinu ljudi u Mozambiku ostaju nedostižan san.
Manhar Samuel je jedna od tih srećnika. Svakoga dana se mlada udovica – njen muž je takođe umro od side – penje na muški bicikl koji je dobila od humanitarne organizacije i vozi kilometrima do trinaestoro dece koja su joj poverena na staranje. Brine se o tome da imaju dovoljno hrane i odeće. Proverava da li idu u školu i da li uče kako da se zaštite od side, od koje su im umrli roditelji.
Platu za ovaj posao pomajke ne dobija, ali umesto toga dobila je mikrokredit od 200 dolara. S njim je samosvesna mlada žena kupila seme i platila radnike, koji su prokrčili mali deo šume za njenu plantažu. Manhar tu uzgaja 10.000 komada ananasa i nada se da će uspeti da ih proda na lokalnoj pijaci u Muksungeu. U Evropi bi džinovski, kao med slatki ananas bio pravi hit u prodavnicama. Međutim, kao gotovo svi seljaci u Mozambiku, i ona ima isti problem: nema sredstava za transport, nema magacina, nema poljoprivrednih zadruga, nema mogućnosti za veće kredite, nema agroindustrije, nema šanse za izvoz.
Ko proizvodi životne namirnice – a to čine četiri petine stanovništva – radi to uglavnom za sopstvene potrebe. To nije put koji vodi iz bede. Skoro 45 odsto stanovništva i dalje mora da izađe na kraj sa prihodom od jednog dolara dnevno.
KAO U DAVNIM VREMENIMA: Petnaestak kilometara od saobraćajnice EN1 nalazi se mestašce Panja. U njemu žive udovice Rozita i Amelija sa svojom mnogobrojnom decom. Da umesto tradicionalnih marama ne nose polovne majice iz „prvog sveta“, baš ništa ne bi kvarilo utisak da se nalazimo u nekom davno prošlom veku. Jede se što zemlja daje – a to znači ponekad ništa. Kuva se u loncima koje su same napravile od gline. Legne se čim se smrkne. Kad petao zakukuriče, svi ustaju. Ako se neko razboli, ide kod vrača i veruje u njegovo znanje. Tako ne može da se doživi starost. U Mozambiku prosečan životni vek traje 52 godine, smrtnost majki i dece spada u najviše na svetu.
Amelija i Rozita strpljivo dozvoljavaju da ih slikaju u pedantno očišćenom dvorištu pred njihovim kolibama – i prosto ne mogu da prestanu da se kikoću kad nekoliko trenutaka kasnije vide svoje slike na fotografskom aparatu. To još nikada nisu videle. Ovde nema ni ogledala.
Savremeni svet se, međutim, uselio i u Panju – i to kako sa svojim dobrim tako i sa lošim stranama. Mlađa Rozitina i Amelijina deca sada idu u školu. Ona, doduše, ima samo trošan krov od lišća, pa zbog toga nema nastave kada pada kiša. A takođe nema ni stolova ni stolica, sedi se na granju koje služi kao klupe, ali po prvi put sva deca Panje uče da čitaju i pišu.
Svu nadu polažu u Amelijinu kćerku Elizu. Ona ima dvanaest godina, voli da uči, ima dobre ocene i velike snove: hoće da postane bolničarka. A s njom će, nada se njena majka, jednog dana biti prekinut začarani krug siromaštva i beda porodice.
POŠASTI NOVOG DOBA: Zlo novog vremena, međutim, doneo je baš njen suprug. Kao tradicionalan muškarac, Rozitin muž je jednog dana doveo u kuću drugu ženu – što je u Mozambiku i danas uobičajeno. Nije zabranjeno imati dve, tri ili čak više žena. Posle dužeg boravka u Južnoafričkoj Republici vratio se bolestan. Na smrt bolestan. Njegove dve udovice preneraženo odbacuju mogućnost da je možda umro od side. O sidi se ovde ne govori. „Sida“, šapuće Rozita snebivajući se „…to imaju samo loši ljudi. Oni koji vode pokvaren život. Oni koji nemaju stida.“ Ali jedan od komšija je, dabome, zaista umro od side, „to je lično priznao na samrti“. Pri samoj pomisli na to žena se stresla.
Virus HIV je upao u Mozambik kao biblijska pošast. Svoj put je prokrčio preko brojnih mladih muškaraca koji su potražili posao u susednoj Južnoafričkoj Republici i Zimbabveu. „Većina njih se tamo zarazi, a kad se vrate, zaraze svoje žene“, kaže činovnik zdravstvene službe David Guitimela. Kaže i da se kondomi besplatno mogu dobiti u svakoj zvaničnoj zdravstvenoj stanici, ali za nekog ko po njih mora da ide na desetine kilometara, ta sredstva za zaštitu praktično su nedostižna.
Danas svaka peta trudna žena u Mozambiku u sebi nosi HIV virus. Zvanično, kvota side u zemlji iznosi 15 procenata, ali je verovatnije da je svaki četvrti stanovnik Mozambika inficiran. Posledica je da nestaje cela jedna generacija. To je utoliko potresnije što u Mozambiku malo ko dostigne starost. Ako roditelji umru, deca obično nemaju ni babe ni dede da se staraju o njima.
VRAČ IZ MUKSUNGUE: Nešto malo sreće u velikoj nesreći imalo je trinaest unučića Auguste Rite Mos. Vremešna žena je zbog side izgubila tri kćerke i njihove muževe, sad svi unučići žive kod nje. To ne bi bilo moguće da nema kolibu sa čvrstim zidovima i limenim krovom izgrađenu zahvaljujući pomoći iz inostranstva.
Za posvećenje kuće, kojoj se sve komšije dive, pozvan je vrač. On je doneo bocu piva, koka-kolu, začine, duvan i najmanje dva litra doroa, rakije, koja se u ovom kraju peče od prosa. Ne za sebe – vraču grada Muksungue sve je to potrebno „da bi obavestio duhove predaka“, jer čak i u najlepšoj kući nesreća proganja stanovnike, upozorava vrač, „ako se duhovi ne zamole da ne nanesu zlo“. Pa tako tridesetak učesnika u obredu poslušno seda na pesak, izuva cipele, saginje glave, tapše rukama i peva, kad vrač to zahteva, i pobožno sluša prodorno vračanje.
Velikoj, napuštenoj, farmerskoj kući nekadašnjeg portugalskog kolonijaliste u neposrednoj blizini Panje, međutim, ni vrač više ne može da pomogne. Ta čvrsta, betonska zgrada bila bi savršen prostor za školu. „Unutra su zli duhovi, veoma zli, još iz vremena Portugalaca“, vrti glavom jedan od suseda. Niko ovde ne želi da se seća prošlog kolonijalnog vremena. Mozambik je tek 1975. godine stekao nezavisnost, a kratko vreme posle toga zapao u višegodišnji, ogorčeni građanski rat.
NOSE SVE ŠTO VREDI: Rane do danas nisu zalečene, iako je zemlja sa svojom levom vladom partije FRELIMO proteklih godina zabeležila primetan privredni napredak. Sa godišnjom stopom rasta do sedam odsto, privreda Mozambika spada u one koje najbrže rastu južno od Sahare. Zahvaljujući ogromnim rudnim bogatstvima, ta zemlja ima i dobar privredni potencijal. Pretpostavlja se da provincija Tete na granici sa Malavijem raspolaže najvećim nalazištem uglja na svetu. Od pre nekoliko godina svako živ se nalazi ovde: gigantski rudarski koncerni iz celog sveta kopaju, pumpaju i crpe sve što se nalazi u dubini zemlje Mozambika.
Stanovništvo, međutim, ima malo koristi od investicija inostranih koncerna vrednih milijarde evra. Broj siromašnih se nije smanjio, koristi su imali samo ljubimci najviših vladinih krugova. U indeksu za razvoj Ujedinjenih nacija Mozambik još uvek stoji na 185. mestu – od 187 zemalja.
Ni mnogobrojni, ogromni kamioni, koji u poslednje vreme grme duž EN1, ne nagoveštavaju nekakvo blagostanje za Mozambikance. Tu je bezbroj vozila natovarenih stablima drveća koja se voze u pravcu najbliže luke, a krajnji cilj im je Kina. Središnje carstvo kupuje ama baš sve, izvoze se tropsko i obično drveće, čak i granje, kora i lišće. Kada kineskim koncernima istekne dozvola za seču drveća, oni seljacima poklanjaju testere i otkupljuju drvo po drvo. „Na taj način uskoro više nećemo ni da imamo drveće“, pribojava se vozač Ferao. Kad mu kažemo da postoji zakon o ponovnom pošumljavanju, samo se kiselo nasmeši: „Ja baš dosta prolazim naokolo, ali još nigde nisam video da je zasađeno neko drvo.“ Kineski posao sa drvetom džinovskih razmera već je u Mozambiku dobio nadimak Chinese Takeway (kineska samoposluga).
Arnaldo Fernando Mahohe neće ni da čuje za tako nešto. On je poglavar okruga Hibabava i procenjuje da je interesovanje Kine u međuvremenu dovelo do toga da je ona najjači trgovinski partner Mozambika. „Oni nam daju najpovoljnije kredite i dobijaju na najvećem broju tendera.“ Jesu li oni nova kolonijalna sila? „Ama ne, to nikako ne može da se kaže“, brani se krupni šef okruga. Morao je, ipak, da odbije najnoviji kineski investicioni projekat. Investitori su hteli da izgrade fabriku cementa, ali lokalne vlasti trebalo je da se pobrinu za energiju i vodu.
Stvar je propala zbog vode. Svaka žena u Hibabavau satima mora da hoda da bi došla do vode. Zbog vode iz reka svake godine strada na stotine žena i dece koje napadnu krokodili. Da dragocenu tečnost prepusti Kinezima – to se nije usudio ni okružni šef Mahao.
Smešten na jugoistoku Afrike, oslonjen na Indijski okean, sa dugom južnom granicom prema moćnom susedu Južnoafričkoj Republici, Mozambik je decenijama delio sudbinu zemalja sa „prve linije“ prema državi u kojoj je zvanično vladao aparthejd.
Mozambik je 1975. godine, posle četiri veka kolonijalne vladavine i desetogodišnje gerilske borbe Fronta za oslobođenje Mozambika (FRELIMO), izborio nezavisnost od Portugala. No, kao i u mnogim drugim afričkim državama, posle borbe za nezavisnost usledio je građanski rat. Nova vlada bila je marksistička i okrenuta ka Sovjetskom Savezu, a protiv nje je borbu počeo antikomunistički pokret RENAMO 1977. godine. RENAMO je bio obilato pomagan od režima u Pretoriji, koji je tada sebe smatrao poslednjom odbranom sveta od komunističke opasnosti, do mere da je osamdesetih godina kupio nekoliko gotovih nuklearnih bombi.
Rat je rezultirao gotovo potpunim kolapsom zemlje, milionima žrtava, izbeglih i raseljenih, uz brojne zločine koje su počinile obe zaraćene strane. Mir se vratio 1992, kao i 1,5 miliona izbeglica iz susednih zemalja. Puni diplomatski odnosi sa Južnoafričkom Republikom uspostavljeni su 1993. godine.
M. T.
Afrika je kontinent koji se trenutno brže razvija od ostalih, pokazuju podaci Afričke razvojne banke u godišnjem izveštaju o efikasnosti razvoja. Afrički bruto domaći proizvod (BDP) po glavi stanovnika je prošle godine iznosio 953 dolara.
U trećini afričkih zemalja stopa rasta BDP-a je veća od šest odsto. Godišnja stopa rasta stranih investicija je upetostručena u odnosu na stopu iz 2000. godine. Ograničenje predstavlja neadekvatan razvoj infrastrukture. Afrika trenutno investira samo oko četiri odsto BDP-a u infrastrukturu, što je više nego trostruko manje neko u Kini (14 odsto). Ipak, polovina afričkih zemalja i dalje zavisi od strane finansijske pomoći.
Institut kompanije „McKinsey“ (McKinsey Global Institute) pre dve godine je izmerio da je kolektivni BDP cele Afrike 2008. dosegao 1,6 biliona dolara, što je bilo ravno BDP-u Brazila ili Rusije. Ubrzanje rasta je karakteristično za veći deo afričkog kontinenta nakon 2000.
Prirodni resursi su u periodu 2000–2008. direktno donosili 24 procenta afričkog BDP-a. Ukupni strani kapital koji je ušao u Afriku porastao je sa 15 milijardi dolara 2000. na 87 milijardi 2007. MGI konstatuje da je, gledano očima investitora, isplativost ulaganja u Africi veća nego u bilo kom drugom regionu.
(Izvor: African Economic Outlook 2013, Structural Transformation and Natural Resources, OECD Development Centre)
Kada je Mozambik 1975. godine stekao nezavisnost, oko 250.000 Portugalaca je napustilo zemlju. Većina je otišla za Portugal, a tačan broj onih koji su se naselili u Južnoafričkoj Republici nije poznat, ali je zajednica dobro povezana. Klara, Portugalka iz Mozambika, vlasnica pansiona „Paraiso“ u Johanesburgu, kaže da su izbledela gorka sećanja iz vremena kada je njena porodica bila prinuđena da napusti Maputo. Pominje da je mnogim Portugalcima bilo dozvoljeno da ponesu samo 20 kilograma svojih stvari. Danas su i osoblje i gosti njenog pansiona uglavnom ljudi iz Mozambika crne boje kože, vežu ih portugalski jezik i zajednička sećanja. U vreme Svetskog prvenstva u fudbalu koje se 2010. godine održavalo u Južnoj Africi, u „Paraisu“ je odselo nekoliko bolje stojećih porodica i više novinarskih ekipa iz Mozambika (novinar „Vremena“ je bio jedini „autsajder“).
Koliko je veliki broj stanovnika Mozambika koji su na privremenom radu kod bogatih suseda, moglo se golim okom videti tokom Svetskog kupa. Autobusi koji su tada iz Johanesburga preko Nelspruita išli za Maputo bili su prepuni dece, koju su roditelji slali u postojbinu jer škole nisu radile zbog Svetskog prvenstva, ali i sezonskih radnika sa ogromnim torbama koji su išli do Mozambika samo da bi nakratko videli porodice i odmah se vratili u Južnu Afriku.
U siromašnim predgrađima Johanesburga je 2008. eksplodiralo nasilje prema imigrantima, optuženim od strane domaće sirotinje da im otima posao koga ionako nema dovoljno. Nasilje se proširilo po čitavoj zemlji ostavljajući iza sebe stotine mrtvih i hiljade raseljenih imigranata, a situacija se smirila tek kada je vojska izašla na ulice. Uz ljude iz podsaharske Afrike, na meti su bili i imigranti iz Mozambika.
Momir Turudić
