U 4 sata 1. maja 1945. Vasilij Ivanovič Čujkov, komandant Osme gardijske armije u Berlinskoj operaciji, nosilac Ordena Suvorova prvog stepena zbog zasluga u bici za Staljingrad (1942/43), raportirao je maršalu Genadiju Žukovu da ga je general Krebs, nemački načelnik Generalštaba, obavestio kako je 30. aprila u 15.50 Hitler izvršio samoubistvo. Žukov zove Moskvu i insistira da probude Staljina koji je upravo otišao na spavanje, jer “stvar je hitna i ne može čekati do jutra”. Izvešten o Hitlerovom samoubistvu, Staljin samo kaže: “Nitkov je završio svoju igru! Šteta je što nje uhvaćen živ”. Sedam dana kasnije, u Berlinu je potpisan dokument o bezuslovnoj kapitulaciji Nemačke
Berlinski aerodrom Tempelhof. Jutro. Niko još nije stigao, aerodrom je prazan. Samo u centru, debeli mali sovjetski pukovnik vežba strojeve radnje sa počasnom gardom pred susret sa saveznicima. Dugo vežba, iznova i iznova – tokom rata su se odvikli od svih tih stvari.
Konstantin Simonov, ratni dopisnik i autor knjige Nedugo pre tišine. Iz beleški iz 1945. godine, tog 8. maja 1945. s drugim dopisnicima leži na travi i dosađuje se.
Konačno, prvi avion sleće. Višinski (Andrej, 1945. bio zamenik ministra spoljnih poslova odgovoran za sovjetske pripreme tokom suđenja nemačkim ratnim zločincima pred Međunarodnim vojnim sudom) izlazi sa nekoliko sovjetskih diplomata. Odmah sedaju u auto i odlaze…
Sat i po kasnije – sleće još jedan “daglas”. Videvši da u susret nije došao maršal Georgij Žukov već Sokolovski, dopisnici shvataju da neće stići Ajzenhauer (komandant savetničkih snaga u Evropi američki general i kasniji predsednik Dvajt Ajk) već neko drugi. Stigli su šef britanskog vazduhoplovstva Teder i komandant američkog strateškog vazduhoplovstva general Spats.
Orkestar je svirao tri savezničke himne, po notama koje su specijalnom poštom u zatvorenim kovertama mesec dana ranije iz Moskve dostavljene popunjenim vojnim orkestrima s direktivom da se dobro uvežba svaka nota. Maseljezu su znali, a britansku i američku himnu uvežbavali.
Počasna garda koja je dočekala saveznike našla se tačno na sredini između aviona koji je dovezao Nemce: Kajtela (Vilhelm Bodevin Johan Gustav, generlafeldmaršal, šef komande nemačkih oružanih snaga), admirala Frideburga i general-pukovnika avijacije Štumpfa i još nekoliko nemačkih oficira.
Nemci su morali da odu zaobilazno, sa druge strane, da bi u širokom luku zaobišli počasni stroj. Kajtel u dugom kaputu i sa visokom generalskom kapom, nametljivo, hodao je prvi velikim, širokim koracima ne gledajući okolo. Dok je trajao doček saveznika, Nemci su sedeli u automobilu i upoznali se sa tekstom dokumenta o kapitulaciji.
U zbrci gvožđa, drveta, oružja, kofera, papira, osakaćenih ljudskih tela…
U beleškama iz 1945. godine Nedugo pre tišine, Konstantin Simonov, pisac socrealističke orijentacije, a u to vreme ratni dopisnik sa statusom komesara, piše da je teško zamisliti bolniji prizor od onog koji dočekuje nemačke generale na putu ka mestu gde treba da potpišu kapitulaciju:
“Berlin je ispred, desno je čistina, potpuno ispunjena nečim potpuno neverovatnim – gomilom tenkova, automobila, oklopnih vozila, kamiona, specijalnih vozila, ambulantnih kola. Sve se to bukvalno nagomilalo jedno na drugo, podiglo, prevrnulo i, očigledno u pokušaju da se okrene i spase, zgnječilo stotine stabala oko sebe.
I u ovoj zbrci gvožđa, drveta, oružja, kofera, papira, među nečim neshvatljivim, izgorelim i pocrnelim – zbrka osakaćenih ljudskih tela. I sve ovo ide duž proplanka bukvalno u beskonačnost. I svuda okolo u šumi opet leševi, leševi, leševi ljudi koji beže pod vatrom. Leševi pomešani, kako iznenada primećujem, sa živima. Ovi živi – ranjenici – leže na svojim šinjelima, na ćebadima, sede naslonjeni na drveće, neki zavijeni, drugi krvavi i još uvek nezavijeni. Neki od ranjenika, ne primećujem to odmah, leže na ćebadima i kaputima pored same ivice puta. Onda primećujem – takođe ne odmah – figure ljudi kako lutaju među njima, očigledno lekari i bolničari…
U blizini nadvožnjaka gradske železnice kod zoološkog vrta Zoo u Berlinu ležalo je mnogo leševa, neki na leđima, neki licem nadole. Na trotoaru je tečna krv koja još nije potamnela. Na nadvožnjaku se nalaze dva uništena mitraljeza i petnaestak leševa, među kojima su dve mrtve žene u SS uniformama…
Kada sam video žene poginule u ratu, i ovde sam, uprkos svemu, uprkos njihovim SS uniformama, osetio neku posebnu jezu i sažaljenje.”
U kućici od cigala za majmune, u kojoj su, po rečima nekog starog Nemca, bile smeštene najveća gorila u Evropi i najveća šimpanza u Evropi, na platformi, odvojenoj poprečnom rešetkom, leže, mrtve, ogromna gorila i veoma velika šimpanza. Na betonskoj ivici, iznad koje počinje rešetka, leže dva mrtva esesovca. Treći, takođe mrtav, sedi leđima naslonjen na ivicu i drži mitraljez na kolenima.
“Već potamneli mlazevi krvi se protežu od njih niz beton. Stražar stoji pored nas na vratima. Izgleda da mu je jako žao majmuna. On stoji ćutke i odmahuje glavom kao starac… Sto sa jednim krajem naslonjenim na zid, a drugim na krevet, sa stolicom ispred stola. Na stolici je jakna sa SS oznakama. Na krevetu, okrenut ka vratima, leži mrtav general otvorenih očiju, visok, četrdesetpetogodišnji čovek sa kratkom kosom i lepim, mirnim licem. Njegova desna ruka, u kojoj drži parabelum, leži duž tela. Njegova leva ruka je obmotana oko ramena mlade žene koja je stisnuta između njega i zida. Žena leži zatvorenih očiju. Ona je mlada, lepa, nosi ili belu bluzu ili košulju, sa kratkim rukavima i uniformnu suknju. General u čistoj košulji, tunici otvorenoj na grudima i čizmama. General drži nedovršenu bocu šampanjca stegnutu između nogu…”
BERLINSKA OPERACIJA
Za Berlinsku stratešku ofanzivnu operaciju, koja je izvedena od 16. aprila do 8. maja 1945, sovjetski Štab Vrhovne komande koncentrisao je oko 2,5 miliona vojnika. Prve su u ofanzivu krenule trupe 1. beloruskog fronta Georgija Žukova (nasuprot Berlina) i 1. ukrajinskog fronta Ivana Konjeva, koje su, prešavši reku Nisu tenkovima, brzo napredovale ka jugoistočnoj periferiji Berlina. Trupe sa Drugog beloruskog fronta Konstantina Rokosovskog trebalo je da se pridruže napadu severno od nemačke prestonice. Inače, front u ruskoj i sovjetskoj terminologiji odgovara grupi 3-5 armija u terminologiji drugih zemalja.
Sovjetskim frontovima su se suprotstavljale nemačke armijske grupe Visla i Centar sa oko milion vojnika. Berlin je bio bukvalno prepun SS jedinica među kojima su bile ubice raznih nacionalnosti. Jedinice Folksšturma trebalo je da budu stacionirane na barikadama koje su postavljane u ogromnom gradu (900 kvadratnih kilometara), a popunjavane su i starcima i dečacima uzrasta od 13 do 16 godina, onakvim kakve je Hitler drhtavim rukama pozdravio kad se poslednji put pojavio van bunkera 20. aprila 1945.
Pripremajući se da odbije sovjetsku ofanzivu, nemačka komanda je duž zapadnih obala reka Odre i Nise izgradila brojne odbrambene strukture. Sam Berlin je pretvoren u moćno utvrđeno područje sa tri spoljna odbrambena prstena. Na 88 hiljada hektara u Berlinu, podeljenom u devet odbrambenih sektora, izgrađeno je više od 400 stalnih armiranobetonskih konstrukcija. Najveći – šestospratni bunkeri ukopani u zemlju – mogli su da prime do hiljadu ljudi. Inženjerski najsloženiji objekti izrađeni su u centralnom sektoru, koji je obuhvatao glavne vladine institucije, uključujući Rajhstag i rajhskancelariju.
Berlinski metro je korišćen za manevrisanje snaga. A ne bi li usporile napredovanje Sovjeta, nacističke trupe su poplavile i uništile trećinu metro stanica i digle u vazduh 225 mostova.
Po istovremenom naređenja Žukova i Konjeva, sovjetske jedinice su do 22. aprila stigle do Berlina i okružile ga, a 25. aprila na reci Elbi vojnici iz čete poručnika Grigorija Goloborođka sastali su se sa grupom vojnika iz 69. pešadijske divizije SAD, kojom je komandovao poručnik Kocebu, čime su nemačke snage južno od Berlina izolovane.
Hitler je naredio 12. armiji da se okrene sa Zapadnog fronta na istok i oslobodi Berlin iz okruženja, ali su trupe 1. ukrajinskog fronta prilično brzo uspele da odbiju taj kontranapad.
Prema rečima Žukova, od 21. aprila do 2. maja na Berlin je ispaljeno skoro 1,8 miliona artiljerijskih hitaca – ukupno više od 36 hiljada tona metala. Gađano je topovima, haubicama, kaćušama i tvrđavskim topovima, čije su granate bile teške pola tone. Od 250 hiljada zgrada u Berlinu, oko 30 hiljada je potpuno uništeno, više od 20 hiljada zgrada je bilo u trošnom stanju i više od 150 hiljada oštećeno.
Tokom Berlinske operacije, sovjetske trupe su opkolile i eliminisale 70 pešadijskih, 23 tenkovske i mehanizovane nemačke divizije i zarobili 480 hiljada ljudi. Poginulo je oko 150.000 nemačkih vojnika i oko 120.000 civila. U bici za Berlin poginuo je 78.291 sovjetski vojnik, a 274.184 ih je ranjeno.
Neki istorijski revizionisti će pisati da Berlinska operacija Crvene armije (16. april – 8. maj 1945. godine) možda nije imala tako prelomni karakter da bi bila plaćena tolikim žrtvama.
Teško je, međutim, osporiti da je od samog početka nemačkog rata protiv SSSR-a, ogromna većina sovjetskog naroda verovala je da će neprijatelj biti proteran iz njihove rodne zemlje i da će Crvena armija zauzeti Berlin i uništiti fašizam. Uostalom, od razrušenog Staljingrada, Moskve, opkoljenog Lenjingrada i Sevastopolja i Rževa, od otkrivenih zločina u Babjem Jaru i Aušvicu, milioni sovjetskih vojnika su jurišali uz u parolu “Na Berlin!” Svi putni znaci na Istočnom frontu su pokazivali koliko je kilometara ostalo do Berlina.
U Moskvi se gaji sećanje na pobedu u Velikom otadžbinskom ratu, postignutu po cenu života 26,6 miliona sovjetskih ljudi kao – poetikom Internacionale kazano – na poslednji odlučujući boj, a obnovljenom ruskom patriotskom poetikom ponavljano, kao na neku vrstu svetog rata (Священная война).
Ginuli su ljudi svih nacionalnosti SSSR-a, ali ipak kad se ima u vidu broj žrtava u Drugom svetskom ratu i to kako se ruše spomenici pobednicima po baltičkim zemljama i po Istočnoj Evropi, a i na revizionističku relativizaciju tog rata, sa sve manje greha se može reči da je to bio sukob Nemaca i Rusa u kome su učestvovali i drugi. Česi – od 5. maja 1945. godine.
Pojednostavljene istorijske hronike kažu da su Rusi dosad osvajali Berlin tri puta: prvi put posle sedmogodišnjeg rata 1763. pod igom Katarine; drugi put posle poraza Napoleona i treći put posle poraza Hitlera.
CRVENA ZASTAVA NA RAJHSTAGU
Sovjetski vojnici 150. i 171. streljačke divizije 3. udarne armije 1. beloruskog fronta pokrenuli su 30. aprila 1945. odlučujući napad na Rajhstag, masivnu sivu zgradu koja je smatrana simbolom Trećeg rajha – mada u to vreme centar moći nije bio u Rajstagu nego u Rajhskancelariji koju je izgradio Šper, a u poslednjim danima rata u “firerbunkeru” pored nje.
Vajmarska republika (jedna od) proglašena je 1918. sa balkona Rajhstaga, koji je, otkako je izgrađena od 1884. do 1892. bio sedište parlamenta. Do 1933. godine tu je bio centar nemačke politike. Međutim, 27. februara 1933. godine zgrada Rajhstaga je izgorela. Marinus van der Lube, levičarski radikal holandskog porekla i ludak, uhapšen je i optužen za paljenje – što je verovatno bilo tačno – ali i za zaveru, što je bila očigledna laž, koju su nacisti iskoristili. U vreme vladavine nacista parlament je preseljen u susednu zgradu opere Krol, a 1942. parlament je konačno raspušten. Sama zgrada Rajstaga je povremeno korišćena u različite svrhe, od porodilišta do mesta za propagandne izložbe, a na kraju rata je pretvorena u citadelu, utvrđenje sa zazidanim prozorima i mitraljeskim gnezdima.
Borbe u zapaljenom Rajhstagu opasanog polukružnim tokom Špreje s jedne i kanalom od neizgrađenog dela metroa s druge, trajale su u talasima. Čak i u trenutku kada je Ždanov pohvalio vojnike za osvajanje Rajstaga, trajao je jedan jurišni talas.
A kako je tvrđava Rajhstaga osvajana sobu po sobu, desetine crvenih zastava ručne izrade (koje su mnogi borci obmotali oko prsa dok su jurišali) isticane su na prozorima i stubovima – kao simboli pobede i signali artiljercima da ne gađaju taj deo zdanja.
Istorijsku Zastavu pobede, jurišnu zastava 150. streljačke divizije 79. streljačkog korpusa 3. udarne armije, na krov Rajhstaga u noći 30. aprila 1945. godine oko 22 sata podigli su narednik Mihail Jegorov i mlađi vodnik Meliton Kantarije, zajedno sa poručnikom Aleksejem Berestom. Ona u prvi mah nije bila tako markantno vidljiva, pa kažu da je, kao što je bilo sa američkom zastavom na Ivo Džimi, istaknuta druga, vidljivija, uz “ejzenštajnovsku” repeticiju juriša pri dnevnoj svetlosti i podizanja zastave 1. maja, pred kamerama.
Na stotine Kolja, Ivana i Jegora su potom urezivali svoja imena i poruke na mermernim zidovima i stubovima Rajstaga. “От Москвы до Берлина прошли, Майор Яаковлев”, “Галина-Анатолий; Мои мечты сбылись” i slično.
Bundestag je 2002. godine pokrenuo pitanje uklanjanja tih autografa pobednika, ali je predlog većinom glasova odbjen. Posle rekonstrukcije Rajstaga, tokom koje je britanski arhitekta Foster projektovao staklenu kupolu Rajhstaga, različitu od originalne, sačuvani su neki od tih autografa urezanih u mermeru, kao i tragovi metaka na unutrašnjoj strani levog zabata.
“Доигрался подлец! Жаль, что не удалось взять его живым…”
U 4 sata 1. maja 1945. Ždanova je telefonom pozvao general Vasilij Ivanovič Čujkov, komandant Osme gardijske armije u Berlinskoj operaciji. To je onaj general koji je odlikovan Ordenom Suvorova prvog stepena kada se proslavio u šestomesečnoj odbrani Staljingrada (1942/43), čiji je pepeo posle smrti 1982. po njegovoj želji sahranjen na Mamajevom kurganu pored postamenta “Ро́дина-мать зовёт!” (Majka otdažbina zove!), gde su sahranjeni mnogi borci kojima je komandovao. Čujkov je raportirao da je general Krebs, nemački načelnik Generalštaba obavestio kako je 30. aprila u 15.50 Hitler izvršio samoubistvo.
Žukov: “Odmah sam se povezao sa Moskvom i pozvao Visarionoviča Staljina. Bio je na dači. Načelnik odeljenja bezbednosti, general Vlasik, javio se na telefon i rekao: ‘Drug Staljin je upravo otišao na spavanje.’
‘Molim vas da ga probudite. Stvar je hitna i ne može čekati do jutra.’
Izvestio sam o Hitlerovom samoubistvu. Staljin je odgovorio: ‘Nitkov je završio svoju igru! Šteta je što nje uhvaćen živ. (Доигрался подлец! Жаль, что не удалось взять его живым)”.
Konstantin Simonov opisuje “spektakl Rajshkancelarije” oštećene bombom i prekrivene ruševinama. Jednu od susednih soba, za koju su mu rekli da je Bormanova kancelarija, bila je netaknuta, ali je sve u njoj okrenuto naglavačke. Među razbacanim papirima nalaze se i dva stara crteža za koje mu pada na pamet da su to možda crteži samog Hitlera i uočava fotografiju na kojoj je piše: “Bitke sa spartakistima – Minhen, maj 1919” (spartakisti su učesnici levičarske pobune koju su 1919. vodili Karl Libkneht i Roza Luksemburg). Na toj slici je nekoliko vojnika koji sede na kolima numerisani mastilom. Među njima, broj jedan je Hitlerov zamenik Rudolf Hes. Pored ekslibrisa, na podu leže i razglednice. Tri od njih prikazuju nasmejanog Hitlera sa malim devojčicama. Na četvrtoj je slika vagona u Kompjenju. Kajtel četvrtastog lica gura papir preko stola mršavom francuskom generalu – uslove primirja (1940)…
HITLEROVI ZUBI
Traže Gebelsovo telo – već je jednom pronađen, ali je onda neko posumnjao da je to on, i sada ga ponovo traže, a takođe traže Hitlerovo telo, beleži Simov.
Pripadnici Smerša su 1. maja pronašli Gebelsa i njegovu ženu teško izgorele, izneli su ih na ulicu na vratima otkinutim sa šarki da ih pokažu stanovnicima Berlina.
Tela Hitlera i Eve Brauna su našli gotovo slučajno kada je 4. maja jedan vojnik primetio rastresitu zemlju iz koje je virio komad ćebeta. Tamo, u krateru od granate, bili su izgoreli ostaci.
U Hitlerov bunker ispod Rajhskancelarije među prvima je ušla prevoditeljka Smerša Elena Rževskaja (Елена Ржевская/ Берлин, май 1945. Записки военного переводчика).
Ona se zapravo zvala Elena (Lena) Kagan. Izabrala je književni pseudonim Rževskaja, po veoma krvavoj, a zapostavljenoj Rževskoj bici (1942) o kojoj je objavila zapise, u sovjetsko doba ocenjene kao previše pesimistične.
Kada je počeo rat, imala je 22 godine i bila je studentkinja Književnog instituta u Moskvi. Leta 1940. godine rastala se od muža, pesnika Pavela Kogana, koji je takođe studirao na Književnom institutu. Njihova prezimena su se razlikovala samo po jednom slovu. Njihova ćerka Olga je evakuisana u Novosibirsk sa Pavelovim roditeljima. Elena se zaposlila u Moskovskoj fabrici satova, ali ne da pravi satove već čaure. Uveče je pohađala kurseve za medicinske sestre.
Nakon završetka kurseva, Elena je želela da ide na front. Iz drugog pokušaja, u oktobru 1941. godine, uspela je da se upiše na kurs za vojne prevodioce da bi već 15. oktobra sa drugim prevodiocima sišla sa parobroda “Karl Libkneht” u Stavropolju na Volgi. Tamo je u sanatorijum u Lesnom bio iz Moskve evakuisan Institut vojnih nauka. Među kadetima koji su stigli istim brodom bio je i Pavel Kogan. Zbog kratkovidosti nije bio podložan mobilizaciji, međutim, i on je pronašao put do vojske kroz kurseve za vojne prevodioce. Za manje od godinu dana Pavel će poginuti u bici kod Novorosijska. A Elena je otišla sa vojskom – 1. Beloruski front pod komandom Žukova: Ržev, Smolensk, Belorusija, Poljska… I kao vojni prevodilac u Smeršu (Смерть шпионам!) stigla je do Berlina.
Po njenim zapisima iz Berlina, prvo najvrednije svedočanstvo o Hitlerovom kraju dala je osoba odgovorna za ventilaciju Hitlerovog bunkera i tehničar u garaži. Prvog su pozvali da nešto popravi, pa je video kako nose tela Hitlera i Eve Braun, umotana u ćebe. Prepoznao je firerove čizme. A serviser je rekao da su mu 30. aprila tražili benzin i da je čuo da je to za spaljivanje firera. I 1. maja su to ponovo zahtevali, ali on benzina više nije imao, pa ga je istakao iz automobila. Komisiju za identifikaciju nemačkog firera predvodio je sudski veštak 1. Beloruskog fronta Faust Škaravski.
Hitlerove izgorele ostatke obdukovala je 8. maja 1945. godine major medicinske službe Ana Jakovljevna Maranc, koja je služila kao glavni patolog 1. beloruskog fronta dobrovoljno se pridruživši Crvenoj armiji 23. juna 1941. u Kijevu.
Tela su mogla biti identifikovana samo po zubima. Hitlerovog zubara krenuli su da traže pukovnik Gorbušin, major Bistrov i prevoditeljka Elena Kagan, kojoj je komandir grupe dodelio zadatak da čuva jedini dokaz identiteta spaljenog leša pronađenog u dvorištu Rajhskancelarije. Hitlerove zubne mostove nosila je u kutiji za parfem ili za jeftin nakit. Naglašeno joj je da ona GLAVOM ODGOVARA za sadržaj kutije. Našli su Kete Hojzerman, asistentkinju Hitlerovog zubara koji je pobegao i ona je identifikovala firerove zube, krunice i mostove.
Nakon identifikacije puštena je kući, a kao nagradu dobila je konzerve hrane. Zatim su је odveli u SSSR i iz nekog razloga zatvorili na deset godina. Po povratku iz zatočeništva, za života nije ništa javno govorila. Elena Rževskaja je debljim mastilom prežvrljala rečenicu u svojoj frontovskoj svesci zapisanu u maju 1945: “Imam Hitlerove zube”.
Do kraja života u 98. godina (preminula 25. aprila 2017. godine u Moskvi) tragala je po arhivama za dozvolom da vidi detalje istorijskog događaja čiji je bila neposredni svedok. Puna verzija njenog svedočanstva objavljena je najpre u literarnoj formi, pa u dokumentarnoj 1965, a 2005. godine i prevedena je na mnoge jezike.
Profesor Oleg Budnicki, direktor Međunarodnog centra za istoriju i sociologiju Drugog svetskog rata na moskovskoj Visokoj školi ekonomije i glavni urednik godišnjeg Arhiva jevrejske istorije, u prikazu njenih Zapisa vojne prevoditeljke piše: “Ni u najgoroj noćnoj mori, Firer, koji je uložio toliko truda u istrebljenje Jevreja, nije mogao da zamisli da će jedna Jevrejka pretraživati njegovu utrobu i opisivati anatomske karakteristike njegovog leša, uključujući ‘neukusne’ detalje poput odsustva levog testisa, dok će druga nositi kutiju njegovih zuba i da se iznervira što je sprečavaju da proslavi kapitulaciju Trećeg rajha. Možda Bog ipak postoji…”
“Čitavog tog dana, ispunjenog približavanjem Pobede, bilo je veoma teško nositi kutiju u rukama”, prisećala se kasnije Elena Mojsejevna Kagan – Elena Rževskaja.
A pred Rajhstagom i Trijumfalnom kapijom sovjetski vojnici željni života igrali su u tim trenucima legzinku i skandiranjem su tražili da carica ruske narodne muzike Lidija Ruslanova pored Kaćuše, talismanske pesme milione vojnika – otpeva pesmu o starim toplim čizmama od filca koje Rusi zovu “valjenki”.
Суди люди суди бог как же я любила
По морозу босиком к милому ходила
Валенки валенки эх неподшиты стареньки…
Ой ты Коля Коля Николай сиди дома, не гуляй…
(Sudite, ljudi, sudi, Bože, kako sam volela,
Bosa po mrazu milom odlazila,
Valjenke, valjenke, eh, nešivene, stare
Oh, ti Kolja, Kolja, Nikolaj, sedi doma, ne izlazi…)
Estradni umetnici nisu dobijali vojne ordene, ali kažu da je Žukov sa revera skinuo svoj Orden otadžbinskog rata prvog stepena i odlikovao Ruslanovu…
PRVO POTPIS, VEŠANJE POTOM
U berlinskom predgrađu Karlshorstu dopisnici su se 8. maja 1945. satima motali oko nekadašnjeg oficirskog kluba Škole minera Vermahta, u kojoj se tokom bitke za Berlin nalazio štab 5. udarne armije pod komandom general-pukovnika Berzarina, kasnije prvog komandanta Berlina. Kapitulacija, prvobitno zakazana za dva sata popodne, potpisana je tek kasno uveče.
“Konačno, u salu ulaze predstavnici savezničke komande: Žukov, Telegin, a sa njima Višinski, Teder, Spats i Delatr de Tasinji, koga sada prvi put vidim”, piše Simonov. “On je elegantni general, jedva stariji od četrdeset pet godina.
Naši generali, koji su seli za sto namenjen kapitulantskim Nemcima, poskakali su sa njega kao da su ubodeni i prešli za druge stolove.
Žukov se osmehuje.
Teder se osmehuje.
Delatr de Tasinji se osmehuje.
Fotografi i snimatelji poludeli. Skaču po stolovima, naslanjaju stomake na ramena generala i snimaju, snimaju, snimaju…
Jedan od naših snimatelja udara nekog američkog admirala po glavi dugačkom drškom svoje kamere. Admiral, očigledno naviknut na vrevu dopisnika, dobrodušno se osmehuje i maše rukom: ‘OK!’
Ali, naši nisu navikli na ovo, skoro su izvukli jadnog operatera iz sale.
Kada su seli za centralni sto, izgledaju mnogo drugačije.
Spatsovo lice je bezizražajno.
Višinski se uzbuđuje…
Teder, sa svojim prijatnim, ali neizražajnim izgledom, blago se osmehuje i nešto govori preko prevodioca Žukovu i iz nekog razloga mi se čini da baš taj čovek, jedini od svih njih, zadržava izvesnu dozu ironije u odnosu na predstojeću svečanu proceduru.
Delatr de Tasinji (Francuz kome je priznat status pobednika i čast da kao svedok potpiše akt o kapitulaciji, pr. aut.) izgleda kao čovek koji je stigao kasnije od ostalih i zaokupljen žuri da se upozna sa tim stvarima.
Žukov zrači…”
Simonov potom opisuje snažno, teško lice Žukova, koga je poslednji put video u njegovoj zagrejanoj zemunici posle poraza Japanaca na reci Halhin Gol 1939. tokom takozvanog Mandžuriskog pohoda armijske grupe SSSR u Mongoliji. Seća se podsmešljive mirnoće sa kojom je slušao izveštaj jednog od svojih obaveštajaca u koji nimalo ne veruje i to kaže hladno, oštro, neopozivo.
Žukov ustaje i, okrećući se oficirima koji su stajali na ulaznim vratima, suvo kaže:
“Dovedite nemačku delegaciju!”
Vrata se otvaraju i ulaze Kajtel, Frideburg i Štumpf, a za njima nekoliko oficira, očigledno ađutanata. Kajtel u samo tri koraka stiže do svog stola, zaustavlja se iza srednje stolice i, ispruživši ruku, kratkom feldmaršalskom palicom pravi brz pokret napred-nazad, iz nekog razloga podseća Simonova na gimnastiku sa tegovima. Pomera stolicu unazad, seda i stavlja palicu ispred sebe. Frideburg i Štumpf takođe sedaju. Njihovi ađutanti stoje pozadi.
Žukov je pitao Nemce da li imaju dokument o kapitulaciji u rukama i da li im je poznat sadržaj. Kajtel je potvrdio uz klimanje glavom. Dan pre toga, onaj deo Nemačke na čijem čelu je bio (ako je bio) admiral Karl Denic potpisao je sličan dokument o predaji saveznicima u Remsu, u Francuskoj. Sovjetski Savez nije priznao taj dokument kao izvršni, pa je u novom dokumentu precizirano da se nemačkim snagama odmah nakon potpisivanja naredi da prekinu vatru ne samo na zapadu nego i na istoku.
Za centralnim stolom dokument počinju da potpisuju Žukov, Teder, Spats i na kraju Delatr de Tasinji.
Ždanov poziva nemačke generale da priđu stolu pobednika i potpišu dokument o bezuslovnoj predaji Nemačke na ruskom, engleskom i nemačkom (zvanične su bile samo verzije na ruskom i engleskom).
Kajtel prilazi stolu i očekuje da mu dodaju dokument.
Ždanov pokazuje na papire pored sebe: “Ne tu, ovde!”
Poslednji od trojice Nemaca potpisuje akt i vraća se na svoje mesto. Neki ađutant revnosno prelazi upijačem preko papira da se potpisi mastilom ne bi umrljali.
Kapitulacija je potpisana 8. maja 1945. u 23.01 po srednjevropskom vremenu, odnosno 9. maja 1945. u 1.01 po moskovskom vremenu.
Žukov ustaje i kaže: “Nemačka delegacija može napustiti salu”.
Nemci ustaju. Kajtel pravi isti pokret svojom palicom kao što je napravio kada je ušao, okreće se i odlazi. Ostali ga prate napolje. Vrata se zatvaraju. Ratni reporter ne propušta opšti uzdah olakšanja i opuštanja.
Neposredno po potpisivanju, dokument o kapitulaciji na ruskom jeziku je specijalnim avionom poslat u Moskvu zajedno sa zastavama raznih jedinica poražene nemačke vojske, uključujući Hitlerovu standatu. Na prvoj paradi pobede na Crvenom trgu u Moskvi 24. juna 1945. biće bačene na zemlju.
Nekoliko dana kasnije Kajtel je uhapšen. U Nirnbergu mu je suđeno za ratne zločine (između ostalog, on je potpisnik naredbe o streljanju 100 talaca za jednog ubijenog nemačkog vojnika radi gušenja ustanka u Srbiji). Osuđen je na smrt. Njegov zahtev da bude streljan odbijen je. Obešen je 16. oktobra 1946. godine.
Apelacioni sud je vratio Trampu mogućnost da uvodi carine, samo dan nakon što je Sud za međunarodnu trgovinu presudio da su one nezakonite. Sudbina Trampove ekonomske politike sada zavisi od daljeg sudskog postupka i mogućeg uplitanja Vrhovnog suda
Nemačka vlada najavila je novu seriju zakonskih izmena koje značajno pooštravaju uslove za izbeglice i useljenike. Obustava spajanja porodica za deo izbeglica i ukidanje ubrzanog državljanstva signaliziraju kraj jedne liberalnije migracione ere
Presuda je privremena pobeda za univerzitet Harvard koji je u sukobu sa predsednikom SAD Donaldom Trampom
U gradu Bajkalsku, u Irkutskoj oblasti u Sibiru, mladić (17) počimio je masakr - ubio je četvoro dece na proslavi rođendana navodno zato što ga je odbila je 14-godišnja devojčica
Američki savezni sud oborio je ključne carinske odluke predsednika Donalda Trampa, ocenivši da je prekoračio svoja ovlašćenja, dok je administracija u isto vreme raskinula ugovor vredan više od 760 miliona dolara sa farmaceutskom kompanijom „Moderna“
Izgleda da je predsednik Srbije momački nagazio na žulj Putinu. Zašto? Zato što mu Zapad možda i može pomoći u pokušaju da izađe na kraj sa studentima i velikim delom pobunjenog društva, a Moskva ni u teoriji
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokušava da uništi srpske Univerzitete kako bi opstao na vlasti. Ne shvata pritom da bez Univerziteta gubi društvo iz kojeg, kao i svaki parazit, isisava životodavne sokove. On ubija ono što ga drži u životu
Kao paradržavni organ specijalne namene koji metalnim štanglama zavodi „red i mir“, Vučić upravo legalizuje kapuljaše. U pitanju je – otprilike – nešto nalik na Musolinijeve „borbene saveze“ iz 1919-1922.
Intervju: Adam Mihnjik, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista “Gazeta viborča”, pisac
Studenti su dobra budućnost Srbije Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
