Daleko od dogovora

Za „Vreme“ iz Lime

Predstavnici zemalja potpisnica Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama okupili su se prošle nedelje u Limi da po dvadeseti put (COP 20) pregovaraju o smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte. U glavnom gradu Perua živi preko osam miliona stanovnika koji se vodom snabdevaju iz glečera koji se tope usled globalnog zagrevanja. Očekuje se da će globalna prosečna temperatura porasti za više od 2ºC i da novi multilateralni dogovor to neće promeniti.

Na konferenciji u Limi usaglašen je dobar deo pregovaračkog teksta na osnovu koga bi na sledećoj konferenciji u Parizu naredne godine (COP 21) trebalo da se potpiše novi globalni sporazum koji će 2020. uz Okvirnu konvenciju zameniti sadašnji Protokol iz Kjota. Rezultatom niko nije bio naročito zadovoljan.

JAZ IZMEĐU BOGATIH I SIROMAŠNIH: Poslednjih nekoliko godina pregovori teku pod pritiskom da se u Parizu postigne konsenzus. Većina učesnika slaže se da UN konvencije o klimi (UNFCCC), biodiverzitetu (UNBD) ili dezertifikaciji (UNCCD) neće preokrenuti globalno zagrevanje i trendove gubitka biodiverziteta, obradivog zemljišta i pijaće vode. Kakav god da bude dogovor u Pariza, on mora biti osnov za dalju razradu i nove napore u ovom veku.

Međunarodni kontekst pregovora pružao je razloga za optimizam, posle usvajanja novih evropskih ciljeva za energetiku i klimatske promene (EU 2030) i dogovora Kine i SAD o smanjenju emisija. To i dalje ne znači da će se globalno zagrevanje zaustaviti na prosečnom povećanju temperature od 2ºC, ali je politički veoma značajno.

Pored toga, na inicijalnoj konferenciji Zelenog klimatskog fonda (Green Climate Fund – GCF) u Berlinu dosegnuta je minimalna suma od 10 milijardi dolara (od 100 koliko je predviđeno do 2020), a predsednik Francuske Fransoa Oland najavio je da će se Francuska snažno založiti za novi globalni dogovor. Sa novom visokom predstavnicom za spoljnu politiku Evropske unije Frančeskom Mogerini može se očekivati i snažnija diplomatska inicijativa EU, koja je po pravilu najambicioznija u pregovorima o klimatskim promenama.

Svi ti signali, međutim, nisu imali mnogo odjeka na plenarnim sednicama. Tradicionalni jaz između bogatih zemalja i zemalja u razvoju i dalje je bio ogroman, a glasnogovornici dva tabora bile su upravo Sjedinjene Države i Kina. Razvijeni su smatrali da je vreme da i zemlje koje po još važećoj klasifikaciji spadaju u zemlje u razvoju (poput Kine) značajno doprinesu globalnim naporima smanjenja emisija, jer su prestigle mnoge razvijene zemlje u emisijama ugljen-dioksida (Kina je trenutno najveći emiter na planeti). Sa druge strane, zemlje u razvoju smatrale su da i dalje mora da važi princip „zajedničke ali različite odgovornosti“ iz Kjota, tj. da ne treba očekivati da svi podjednako doprinesu globalnim mitigacionim ciljevima.

NEUJEDNAČENO I NEOBAVEZUJUĆE: I pre Lime očekivalo se da Pariz verovatno neće doneti pravno obavezujući dokument, već će biti zasnovan na dobrovoljnim doprinosima smanjenju emisija. Obim i sadržaj tih „nameravanih doprinosa“ trebalo je da bude određen u Limi i to je ono o čemu se pregovaralo u produžecima. Glavno pitanje je bilo da li će ti doprinosi pored mitigacije obuhvatati i mere adaptacije i kako će se meriti i kontrolisati obećano smanjenje emisija. Drugim rečima, ako se ostavi previše prostora da države same odlučuju šta je njihov korektan doprinos globalnim naporima i potom ga same i mere, kako izbeći situaciju da u budućnosti upoređujemo „babe i žabe“, što će izgleda biti slučaj pošto ne postoji jedinstvena metodologija za obračun različitih doprinosa, niti jedinstvena bazna godina od koje se započinje merenje nameravanog smanjenja. Zbog toga neki predviđaju značajniju ulogu Sekretarijata Okvirne konvencije u prevođenju svih tih različitih jezika u jedinstveni jezik brojki. Takođe, to će svakako podrazumevati još značajniju ulogu civilnog društva u kontroli vlada i vrednovanju rezultata.

Na kraju, postignut je slabašan dogovor. Države i dalje imaju „zajedničku ali različitu“ odgovornost, a do kraja marta 2015. trebalo bi da obznane svoje nameravane doprinose „ukoliko su spremne“, pri čemu se podrazumeva da ciljevi treba da budu ambiciozniji od postojećih. To znači da ako zemlja u postojećem okviru Protokola iz Kjota nije imala obavezu smanjenja emisija (kao Srbija ili Kina), svaki rezultat biće bolji od nikakvog rezultata. Ovakvim dogovorom mogu biti zadovoljne samo neke zemlje, poput Indije, koje i dalje zadržavaju status zemlje u razvoju, iako po mnogim kriterijumima to nisu, a svakako prednjače po doprinosu globalnom zagrevanju. Takođe, pitanje od najveće važnosti za one najslabije i zaista nerazvijene jeste mehanizam nadoknade štete od klimatskih promena poput tajfuna na Filipinima. I dalje je neizvesno da li će i u kom obliku ovakav finansijski mehanizam biti deo „dogovora iz Pariza“.

INTEGRISANI PRISTUP: Ako se odmaknemo od pregovora i pogledamo koji su pristupi, narativi i diskursi prisutni na konferencijama i na brojnim skupovima oko pregovora, ima nekih novosti. Svetska banka i brojni „veliki igrači“ iz oblasti vodoprivrede, poljoprivrede, šumarstva i zaštite prirode počeli su da se ujedinjuju. Novi pristup koji je sve prisutniji u poslednjih nekoliko godina je „integrisani pristup predelima“. Ovakav pristup, kako god da ga zovemo, na međunarodnom ali i nacionalnom nivou podrazumeva i određenu institucionalnu integrisanost. Takav okvir za sistematski rad na održivom razvoju pruža npr. DEFRA (Department for Environment, Food and Rural Affairs) osnovana u Velikoj Britaniji. U Srbiji jedno takvo ministarstvo moglo bi da nastane iz sadašnjeg velikog Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine ako bi se integrisani pristup razmatrao ozbiljno, umesto što se životna sredina šeta iz jednog ministarstva u drugo sa svakom novom vladom.

Za razliku od ovakvog mejnstrima na marginama COP-a nevladine organizacije, brojni predstavnici urođeničkih naroda i aktivisti iz Latinske Amerike i celog sveta raspravljali su o monetizaciji prirode, i ukazivali da je problem sa svim dosadašnjim „integrisanim“ pristupima u ideji da se priroda pa i ugljen-dioksid mogu monetizovati što samo vodi ka „reprodukciji kapitalističkog sistema“. U maniru Naomi Klajn, oni govore o „ekologiji kapitalizma“ i ekstraktivnoj industriji kao osnovi ovog nezajažljivog „metabolizma“, kome novi vetar u leđa daje urbanizacija, pre svega u Aziji. Ovaj diskurs naročito je prisutan u latinoameričkim (civilnim) društvima. Takav jaz u diskursima između međunarodnih institucija i lokalnih organizacija je refleksija iste one velike podele među zemljama malopre pomenute.

EVROPSKO PRILAGOĐAVANJE SRBIJE: Do proleća sledeće godine države potpisnice, pa i Srbija, trebalo bi da utvrde i saopšte svoje nameravane doprinose, tj. da kažu koliko planiraju da smanje emisije gasova sa efektom staklene bašte.

Na samitu svetskih lidera koji je organizovao Ban Ki Mun u septembru, predsednik Nikolić je izjavio da Srbija nije doprinela klimatskim promenama, ali da plaća cenu globalnog zagrevanja te da očekuje od bogatih zemalja (koje su zagađivači, za razliku od Srbije) da finansijski pomognu Srbiji da se izbori sa klimatskim promenama. Ako malo razgrnemo dobro poznati diskurs „Srbija nije kriva“, ono što je predsednik formulisao jeste pozicija zemlje u razvoju.

Srbija pod Protokolom iz Kjota nema obavezu smanjenja emisija, ali je u međuvremenu postala zemlja kandidat za članstvo u EU koja je svetski lider u borbi protiv klimatskih promena. Srbiji je već više puta skrenuta pažnja da „lokalni kontekst“ tj. „specifičnosti“ postoje, ali da ne mogu biti izgovor za pasivnu poziciju. Pokušaj regionalnog pristupa koji je plasirao Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj, koji vodi bivši ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, takođe nije naročito relevantan, jer jedini „regionalni“ akter za Srbiju jeste EU, a glavna „posebnost“ Srbije su pregovori kojima se nadamo i svaka aktivnost na ovom polju moraće biti u saglasnosti sa strateškim ciljevima EU (EU 2020, EU 2030, EU 2050).

Ako pogledamo neki šematski prikaz grupisanja zemalja u pregovorima, videćemo brojne grupe koje se preklapaju i često usaglašavaju stavove i zajednički nastupaju – od EU preko afričke grupe zemalja, do grupe zemalja u razvoju G77, grupe malih ostrvskih nacija i mnogih drugih. Ako potražimo Srbiju na takvoj slici, nećemo je naći ni u jednoj grupi. Tek nekoliko zemalja ne pripada nigde: Makedonija, Crna Gora, Kirgistan, San Marino, Andora i Srbija.

Srbija je, međutim u Energetskoj zajednici i nada se pregovorima sa EU. To praktično u potpunosti određuje naš razvojni put u ovom kontekstu. Međutim, to ne znači da postoji jedan odgovor na svako pitanje i da nemamo o čemu da razmišljamo. Naprotiv. Odluka o tome kako će izgledati naše smanjenje emisija jeste složena politička odluka: Da li će Srbija organizovati javne konsultacije o smanjenju emisija? Da li ćemo prilagoditi našu strategiju razvoja energetike? Kada ćemo se pozabaviti Direktivom o velikim ložištima?