Crveni i plavi protiv crnih

Od našeg specijalnog izveštača

Penzionisani štamparski radnik Mišel (72) teško da je pre dve nedelje mogao pretpostaviti da će politička ubeđenja manifestovati glasajući za Žaka Širaka. Ali, u subotu pre podne, dan uoči drugog kruga predsedničkih izbora u Francuskoj, eto njega, inače ubeđenog komuniste, kako na ulici agituje pozivajući sugrađane Parižane da izađu na izbore i glasaju za aktuelnog predsednika, poznatog „tvrdog“ desničara. Mišel je pragmatičan i smatra da je u ovom trenutku najvažnije suportstaviti se ekstremnom desničaru Le Penu koji je pred vratima vlasti. Dodaje da je ideju komunizma većina ljudi u Evropi pogrešno shvatila, a na opasku vašeg izveštača da, budući da dolazim iz Srbije znam ponešto i o komunizmu, Mišel odmahuje rukom. Nije to taj komunizam.

„Ja sam za ujedinjenu Evropu, ali Evropu socijalista, ne Evropu kapitalista“, kaže stavljajući u džep jedan euro, prilog simpatizerke koji ona daje u zamenu za partijsko glasilo koje poziva na izbore. I ona će izaći na izbore i glasati za Širaka.

DILEME DEMOKRATIJE: Za razliku od komunista, predstavnik sindikata i anarhista koji odbija da se predstavi kaže da neće glasati i da njegov sindikat nije pozvao članstvo da to učini. Ukoliko neko to želi, može, ali oni kao organizacija ne veruju u ove izbore i ovaj politički sistem. „Kada bi Širak ostao na vlasti tri meseca, možda bih i glasao, ali on će vladati pet godina“, govori sindikalac objašnjavajući zašto ignoriše izbore. Ranije je glasao za levicu, ali kaže da je sistem takav da nije bitno ko je na vlasti. Eto, u Žospenovoj vladi imali su i ministra komunistu, ali se nije razlikovao od ostalih.

Tu se već pokreće kraća debata između njega i Mišela, koju pažljivo prati Bruno (35), službenik. On će izaći na izbore i glasati za Širaka, ali misli da suštinski nema izbora. Po njemu, izborni sistem nije dobar i to je razlog zašto je Le Pen u drugom krugu.

U nedelju, na sam dan izbora, redovna filozofska debata u kafeu Far na Bastilji ima upravo za temu demokratiju i politički sistem. Rasprava je mirna, niko nikome ne upada u reč, oni koji ne dođu do mikrofona negoduju gestovima više za sebe. Učesnici se pitaju da li se demokratska ideja transformisala u demokratski sistem, čiji je jedini cilj samoodržanje. I, da li taj demokratski sistem uopšte ima mehanizme da spreči da izborima na vlast dođe nedemokratski režim. Le Pen se ne pominje previše, on je više simbol nego realna opasnost.

POZNATI ISHOD: U danima pre drugog kruga izbora Pariz kao da je usred masovne vežbe civilne zaštite kakve su se kod nas održavale sedamdesetih i osamdesetih. Većina ljudi gleda svoja posla (spremni, ipak, da urade ono što se očekuje kada na njih dođe red), dok se za povišeni nivo političke mobilizacije brine uspaljena manjina. Ne bi se moglo reći da su u sukobu crveni i plavi (budući da su crveni izgubili u prvom krugu). Sada su svi plavi, a ratuje se protiv crnih. Ishod je unapred poznat, ali je sam proces mnogima uzbudljiv.

Klasičnih izbornih poruka i plakata ima mnogo manje nego kod nas. Dominiraju Širakovi posteri sa simboličnim porukama, koji su tu i tamo prežvrljani ironičnim komentarima tipa „Svi smo mi pomalo degolisti“ (slobodan prevod) i „Lopov“ (doslovan prevod). Malobrojni Le Penovi posteri listom su ispisani porukama najgore vrste, ali zanimljivo je to što ih niko ne cepa. Valjda su funkcionalniji ovako dopisani.

Zato se izborna propaganda i pozivi da se glasa za Širaka nalaze tamo gde ih ne biste očekivali. U izlozima skupocenih butika, poput prodavnica Sonje Rajkel čiji su prozori izlepljeni malim plavim kovertama poput onih u koje se stavlja glasački listić i na kojima piše „Glasajte za demokratiju – Širak“. Mnoge zgrade okićene su papirnim ukrasima sa kojih se čita „Ne“ (Non), a što ovih dana u Parizu i Francuskoj uopšte znači samo jedno: „Ne Le Penu“.

U toj borbi nije bilo rezervisanosti tako da su ulogu stubova za predizborne plakate preuzeli novinski kiosci. Na sve strane Širakove slike i pozivi da se očuva demokratija i republika i suprotstavi fašizmu, rasizmu i nacizmu. Svi viđeniji komentatori i umetnici uključili su se u ovaj front, a novinari koji prate predizborne aktivnosti Žan-Mari le Pena jedva uspevaju da ostanu u granicama nategnute objektivnosti.

KO GLASA ZA LE PENA: Na ulicama Pariza videćete ljude svih rasa, sa svih strana sveta, koji propagiraju najrazličitije stvari, jedino nigde nećete sresti nikoga ko otvoreno podržava Le Pena (van organizovanih skupova njegove partije, naravno). Ipak, svaki Parižanin će vam reći da poznaje nekoga ko glasa za Le Pena, ili će se malo korigovati pa priznati kako pretpostavlja da zna ko su Le Penove pristalice među njegovim poznanicima. Nema ih u javnosti, ali se pojavljuju na biralištima, kažu Parižani.

Sam izborni dan protekao je potpuno mirno, gradom su, kako je to nedeljom običaj, dominirali turisti. A onda je uveče u sedam krenuo postizborni tv-program – odbrojavanje do objavljivanja rezultata (tačno u osam sati) i okupljanje na dva trga: Bastilji za ekstremnu levicu i Trgu Republike za pristalice Širaka.

Jedna šetnja Bastiljom dovoljna je da se bolje razume kako je Le Pen preskočio sve kandidate levice i ušao u drugi krug. Komunisti, anarhisti, sindikati, radikalni komunisti i razne druge levičarske frakcije rasporedile su se svaka u svom delu trga, mašući svojim obeležjima. Dve-tri hiljade duša uspeva da zatvori trg za saobraćaj tek uz svesrdnu podršku i razumevanje policije.

Studentkinja iz provincije Maržori (21), koja podržava ekstremne komuniste, kaže da je glasala za Širaka, ali da misli da bi on smesta morao da podnese ostavku i raspiše nove, pravedne izbore. Ona misli da je najvažniji rezultat ovih izbora to što se veliki broj mladih zainteresovao za politiku i u tome ona vidi perspektivu i šansu za Francusku. Za izborni uspeh Le Pena, po njoj, zaslužne su mnoge njene bivše kolege s ekstremne levice, koji su se, nezadovoljni situacijom u društvu, preorijentisali ekstremno desno.

„A sad protiv Širaka“, nalepnica je većine levičara koji su prethodnu noć izgleda proveli sedeći na ruci kako je utrnutu ne bi osećali kada budu zaokruživali njegovo ime. Ozvučenje je skromno, megafoni i poneki zvučnik na kombiju, ali se zato horski peva Internacionala (sve frakcije prihvataju).

SAMBA UMESTO ŠANSONA: Koji kilometar dalje, na Trgu Republike, sasvim drugačija slika. Velika bina, tri ogromna ekrana, snažno ozvučenje i nešto malo više ljudi, recimo, do 10.000. Na desetine televizijskih kamiona i bina za novinare koji se javljaju uživo. Na sve strane izveštači kojih ima izgleda više nego publike i koji se baš trude da nađu sagovornika kojeg konkurencija već nije „potrošila“. U publici uglavnom oni koji imaju sve razloge da strahuju od Le Penovog dolaska na vlast, a valjda zbog toga s bine, umesto šansona, trešti samba (kasnije će je smeniti sirtaki). Naokolo raspoređeni ulični prodavci roštilja, piva, čak i penušavog vina za koje se niko nije naročito otimao iako je prigodno za narodno veselje.

Malo iza devet prestaje samba, a ekrani prikazuju kolonu vozila u kojoj je i novi-stari predsednik koji se zaputio na trg da pozdravi pristalice. Kako se približava, tako raste uzbuđenje, u trenutku kada izađe iz kola: kratkotrajna erupcija, on se sa suprugom probija kroz špalir i penje na binu da održi kraći govor kojim poručuje da je razumeo poruku birača i da će od sada mnogo toga biti drugačije. Pobedila je Francuska, republika, demokratija, sloboda. Na prvi utisak, čini se da mu ostavka nije baš u planu.

Širak odlazi, fešta se nastavlja u nešto manjem obimu, verovatno zbog kiše i mizernih osam stepeni u maju. Na Bastilji se pristalice levice konačno ujedinjuju, i to ispred televizijske kamere, gde zbijeni demonstriraju odlučnost, mašu bakljama i zastavama i stvaraju uopšte jednu dramatičnu sliku. Vaš izveštač je u dilemi, da li da veruje ekranu ili sopstvenim očima pred kojima se ukazuje gotovo prazan trg, s malom gužvom u jednom kraju osvetljenom jakim reflektorima.