Crvena zona

Za „Vreme“ iz Milana

U petak uveče, dok sam u kolima slušala radio, više me je impresionirao prilog o mladom pastiru iz regije Kalabrija što je patentirao sonarni okovratnik za svoje koze koji odbija vukove, nego kratka objava o pojavljivanju virusa korona u blizini Milana. Nešto kasnije sam, međutim, prebacila frekvenciju na radio „Rai 1“ i osetila veliko uzbuđenje u studiju. Voditeljki je podrhtavao glas, pravila je duge dramske pauze između rečenica. Saopštenje nije bilo prijatno: u selu Kodonjo, pokraj varošice Lodi, na dvadesetak kilometara od Milana, jedan tridesetosmogodišnjak je zaražen virusom korona. U teškom febrilnom stanju završio je na intenzivnoj nezi u lokalnoj bolnici. Voditeljka je intervjuisala jednog milanskog virologa koji je umirujućim glasom objašnjavao na koji način izbeći kontakt sa novim virusom. Slušajući ga, shvatila sam da ne umem pravilno ni ruke da operem.

U subotu sam sa mužem i osmogodišnjom ćerkom otišla na izložbu diorama u jednu malu milansku galeriju. U žiži nedelje mode i pred kraj sezone zimskih popusta, Milano je vrveo od ljudi. Istorijski bar Markezi, gde smo svratili na kafu, bio je pun, laktali smo se da dođemo do šanka. Sve je izgledalo uobičajeno u to lenjo subotnje popodne, koje smo završili u živopisnom parku Sempione, spremnom za ambrozijanski karneval.

A onda su nam raspoloženje pokvarile večernje vesti. Rečeno je da je neki nesrećni muškarac iz Kodonja izgleda zarazio suprugu u sedmom mesecu trudnoće pa su je hitno prebacili u milansku bolnicu Sako. Zarazio je i prijatelja sa kojim je redovno džogirao, kao i nekoliko staraca sa kojima je pio kafu u lokalnom baru. A njega je, izgleda, zarazio prijatelj koji se upravo bio vratio iz Kine i sa kojim je otišao na ručak. Jedino što je povratnik iz Kine bio negativan na tampon test.

Nije još uvek ustanovljeno ko je takozvani nulti pacijent, tj. osoba koja je donela virus u Italiju, ali je Kodonjo sa okolnim selima postao žarišna, crvena zona koju, dok ovo pišem, strogo kontroliše vojska. Prva asocijacija na tu sliku bila mi je Danteov stih iz Božanstvene komedije, sekcija Pakla: „Ostavite nadu, vi, koji se spremate da ovde kročite.“

MI SMO DOBRO

U nedelju oko podneva, kada je milanski gradonačelnik Sala naredio da se zatvore škole i univerziteti, mame sa whatsapp grupe dece iz razreda moje ćerke počele su da se organizuju. Slale su linkove o zaštiti od virusa, zatim ohrabrujuće saopštenje jedne milanske pedijatrice: nijedno dete do sada nije zaraženo, virus najčešće odvede u smrt starije pacijente sa već postojećim patologijama. Majkama poručuje da čuvaju zdrav razum i informišu se samo preko proverenih izvora.

U nedelju uveče vest o još jednoj oboleloj starijoj osobi sa Euganskih brežuljaka iz okoline Padove alarmirala je regiju Friuli-Venezia Giulia, u kojoj se formiralo novo žarište. Prijateljica iz Pordenonea mi telefonira: jesu li i u Milanu doneli odluku da zatvore škole i univerzitete? Pa, zar tako drastične mere zbog jednog virusa prehlade? Ove zime je u Italiji više ljudi umrlo od gripa nego od virusa korona, kaže mi. Da, ali za grip makar postoji vakcina, što nije slučaj sa ovim virusom, koji je nov i veoma brzo se širi, odgovaram. Stoga sam odlučila da istog trenutka na mojoj FB stranici napišem umirujući status, ili je barem meni tako zvučao: „Virus korona u Lombardiji. Za sve prijatelje koji se brinu za nas: univerziteti i škole su zatvoreni do daljnjeg. Muzeji, bioskopi, pozorišta, sportski susreti, crkve takođe. Ambrozijanski karneval otkazan. Panika se širi, prodavnice prazne, kućne zalihe rastu. Mi smo dobro.“

PRAZNI RAFOVI

U ponedeljak ujutru vozim muža na aerodrom u Bergamo, ide na sajam telekomunikacija u Nirnberg. Čudno mi je da nisu već zatvorili aerodrome, činjenica da putnici iz Lombardije mogu neometano da putuju diljem Evrope deluje obeshrabrujuće. Dete u kolima protestuje što stalno slušamo vesti o tom „dosadnom virusu“ i traži da pustimo muziku: Paolo Konte peva Azzurro. Pa da, jutros je nebo veoma plavo (azzurro) i neobično je toplo, i ova anksioznost oko širenja zaraze nam kvari ugođaj o lažnom dolasku proleća, a već nam je upropastila karneval.

Na aerodromu vidim nekoliko putnika koji nose hirurške maske. Prilazim osoblju aerodroma, pitam kakva je atmosfera od jutros, jedna žena mi odgovara: „Ovde je sve u redu, te maske ionako nemaju nikakvog smisla, one služe obolelima, da ne prenose dalje virus.“ U aerodromskoj apoteci stoji obaveštenje da su prodate sve maske i gelovi za dezinfekciju ruku. Muž mi predlaže da na povratku u Milano svratim u neki veći supermarket i kupim hranu za naredni period. „Videćeš da će škole biti zatvorene i posle prvog marta, inkubacija virusa ide i do dve nedelje,“ kaže mi.

Setim se fotografija koje su prijateljice iz Firence i Torina postavile na FB: u samoposlugama velikog lanca Esselunga sve sami prazni rafovi. U opštoj panici i histeriji ljudi su pokupovali sve što su stigli. Cene sredstava za dezinfekciju porasle su i do deset puta. Smejem se ironično-razmaženim konstatacijama ispod fotki kako su jedini gubitnici u celoj priči oko virusa penne lisce (testenina glatkog i kratkog formata) koje paničari nisu kupili: „Stoka, ostavili su nam samo penne lisce i još gore, farfalle koje ne mogu nikako da se skuvaju al dente.“

Nakon povratka u Milano puštam drugu „umirujuću“ vest na FB: „Danas smo bile u Bergamu. Dan vetrovit i topao, prolećni. Na aerodromu Orio al Serio uopšte nije seriozno, samo nekolicina ljudi je nosila zaštitnu masku. Osoblje aerodroma smireno. Na povratku kući kupile smo nešto namirnica u lokalnoj samoposluzi. Svi su bez maske, ali su mnogi rafovi prazni. Od juče su škole, univerziteti i mnoge javne ustanove zatvorene na severu Italije, od regije Friuli na istoku do Pijemonta i Ligurije na zapadu, i na jugu do Emilia-Romagna. Mi nemamo zaštitne maske, gotovo je nemoguće doći do njih, sve su rasprodate. I dobro smo.“

PRAZNI AUTOBUSI

Odlučim da odvedem dete u obližnji park. Vidim nekoliko očeva sa maskama, smejem se i konstatujem kako samo muškarci imaju maske na licu. Na povratku kući gledam u zatvorenu crkvu, mise su otkazane, ništa pričešća, ispovedi, komemoracije. Ali je Pakistanac koji godinama prodaje cveće ispred crkve ipak tu. U zgradi naletim na stariju susedu koja se upravo vratila iz centra: „Milano je poluprazan, nikada ovo nisam doživela. Nisam mogla ni kafu u baru da popijem, dobili su naredbu da zatvore već u šest popodne.“ Uskoro je noć prekrila neobično utihnuli Milano. Izašavši na balkon, dete je reklo: „Kakva tišina, slušaj mama.“

Jutrašnji bilans je sedam mrtvih i 283 obolelih u Italiji, od kojih više od 210 u regiji Lombardija. Polovina tog broja su pacijenti koji su u kućnom karantinu, ostatak je u bolnicama. Virus je stigao do Palerma i Firence, a odlična vest je da se dvoje zaraženih oporavljaju u jednoj rimskoj bolnici. Čitam noćas fenomenalni uvod Pekićevog romana Besnilo: „Događaji u knjizi su fiktivni.

Realna je samo njihova mogućnost.“ I listam stranice Kamijeve Kuge. Zgodna literatura u kojoj se odlično doživljava psihologija čoveka i njegova prava priroda u vremenima epidemije.

Zvoni mi telefon. Drugarica mi priča kako se ujutro u praznom javnom prevozu vozi sama kao u taksiju.