Čija (li) su ostrva

Specijalno za „Vreme“ iz Brazila

Poslednjeg martovskog dana 1982. godine, pred ulazom u zgradu u Dauning stritu 10, policajac je zaustavio admirala, lorda, Henrija Liča. Prvom admiralu Kraljevske mornarice bilo je naređeno da sedi i čeka. Za to vreme u kancelariji Margaret Tačer održavao se sastanak kojem su osim britanske premijerke prisustvovali ministar odbrane Džon Net i dvojica predstavnika ministarstva spoljnih poslova. Situacija je bila krajnje ozbiljna – nakon nekoliko meseci tenzija, argentinska flota je krenula ka Foklandskim ostrvima, poslednjoj britanskoj zemlji u Južnoj Americi. Situacija je ujedno bila i vojni šah-mat.

Vremena nije bilo dovoljno da se stigne pre Argentinaca, a na Foklandskim ostrvima se nalazilo nešto manje od 100 engleskih vojnika. Najbliži avioni RAF-a bili su na Gibraltaru, sletanje na mali aerodrom u Port Stanliju nije bilo moguće. Drugim rečima, prikupljanje vojske i marinaca moglo je da traje nedeljama – a tada bi već bilo kasno. Oslabljenoj konzervativnoj vladi Margaret Tačer, koja se pripremala za nove izbore, nije peostajalo mnogo toga, osim da odgovori na invaziju britanske teritorije. I pobedi. Pitanje je bilo samo – kako?

Na ser Henrija Liča u tom trenutku nije niko mislio, tvrdi istoričar Artur Herman u knjizi Zakon talasa. Ponudili su mu viski i sodu i pustili ga da čeka pred vratima Margaret Tačer. Za ser Liča mornarica je predstavljala sve u životu. Njegovog oca Džona Liča, kapetana na brodu „Princ od Velsa“, ponosu Kraljevske mornarice, japanski su bombaderi 10. decembra 1941. poslali na dno mora. Tada je Henri imao samo 18 godina, i bio je običan mornar.

Poslednjeg martovskog dana 1982. godine Henri Lič je bio Prvi lord i tvrdio je da se kraljevska flota može pokrenuti, odmah – ne za jednu nedelju ili dve, već u roku od 72 sata.

„Prvi lorde, šta tačno želite?“, upitala je Margaret Tačer ser Henrija Liča nakon što su mu konačno dopustili da uđe u kancelariju premijerke.

„Želeo bih vaše odobrenje da formiram snage koje bi, ako vi naredite, zaplovile ka južnom Atlantiku…“

„Imate moje odobrenje“, odgovorila je engleska lejdi.

ISLAS MALVINAS: Dva dana nakon dogovora u Dauning stritu, argentinske trupe zauzimaju Foklandska ostrva, a pripadnici argentinske vojne hunte preko radija objavljuju „oslobođenje Islas Malvinas“. Prosedi general Leopoldo Galtijeri nije krio zadovoljstvo. Konačno je i on dočekao da se neko veseli njegovim odlukama. Otkako je vojna hunta preuzela vlast u Argentini 1976. godine, sve čega se diktatori dotaknu pretvara se u mizeriju. Leopoldo Galtijeri koji je zamenio generale Videlu i Violu, poznatije po čistkama i tzv. argentinskom „prljavom ratu“ u kome je na razne načine nestalo oko 30.000 ljudi, bio je svestan činjenice da će vladavini vojne hunte, ako se ne desi neko čudo, ubrzo doći kraj. To čudo je u sveopštoj nepopularnosti vojske moglo biti samo brz i patriotski vojni uspeh nad, ni manje ni više, jednom od najvećih svetskih sila. Iako mnogi Argentinci danas tvrde da je Galtijeri bio jedan od najnepromišljenijih generala vojne hunte, on je donekle imao odobrenje Bele kuće za ovakav radikalan nastup – početkom 1981. godine, tadašnji predsednik Ronald Regan je srdačno ugostio generala videći u njemu velik potencijal u borbi protiv komunizma.

Kada se Galtijeri 2. aprila pojavio na balkonu predsedničke palate u Buenos Ajresu, kako bi proglasio početak invazije, takođe je naišao na odobrenje. Nekoliko desetina hiljada građana koji su se okupili ispred palate primili su sa velikim oduševljenjem vest o vojnom uspehu. Čak je i tadašnja argentinska opozicija podržavala ideju vojne intervencije na Foklandskim ostrvima.

Prve noći se iskrcava 80 elitnih vojnika na Foklandska ostrva. Stanovnici na ostrvu kažu da su se ti prvi smrzli do jutra, pa su im brže-bolje doneli vruću kafu i čaj. Tog jutra stiže još 600 mladih argentinskih vojnika, a jedan od ostrvljana sa zakačenom belom zavesom na dršci od metle prilazi vojniku sa belom plastičnom kesom u ruci i oni se dogovaraju u sedištu o predaji Foklandskih ostrva. Priča se da su se Kelperi više od svega iščuđavali tenkovima koji su, za britanska shvatanja, nepropisno vozili desnom stranom.

Tako je pre 25 godina počeo rat za Foklandska ostrva, koji je trajao 74 dana. Poraženi generali argentinske hunte su još jednom poraženi, Gvozdena lejdi je još jednom pobedila na izborima, a nekoliko stotina hiljada foklandskih ovaca i gusaka i dalje gledaju u britansku zastavu zabodenu na skoro svakom pašnjaku. Sve to u zamenu za hiljadu života.

Početkom juna 1982. godine 4000 demoralisanih argentinskih vojnika se predalo, 125 aviona je uništeno, deset brodova potopljeno.

Od tada do danas svakog meseca u proseku jedan od veterana ovog rata izvrši samoubistvo, 18.000 mina se još uvek nalaze zakopane u foklandskoj zemlji, a Velika Britanija, za ne daj Bože, već četvrt veka finansira 1200 svojih vojnika stacioniranih na ostrvu. Diplomatski odnosi su uspostavljeni ubrzo nakon rata, a osim driblanja na fudbalskim terenima većih incidenata vezanih za ostrva nije bilo.

Čija su ostrva?

I sve bi bilo u nekom relativnom redu da se ne približavaju novi argentinski izbori, da britanska štampa svako malo zabrinuto ne komentariše najave povlačenja britanskih trupa sa ostrva i da nema Huga Čaveza.

Ne tako davno sekretar odbrane Velike Britanije, konzervativac Liam Foks, optužio je Argentince za povećanje tenzija i izvođenje zabrinjavajućih manevara iznad Foklandskih ostrva. „Argentinski avioni su testirali naše avione tipa ‘tornado’, ulazeći nekoliko puta u zonu kontrolisanu foklandskim radarima. Sve to je veoma zabrinjavajuće“, izjavio je Liam Foks.

Tu se naravno našao i venecuelanski predsednik, još jednom pokazujući da u svakoj latinoameričkoj supi mora biti rezanac. Veliku Britaniju i premijera, prijatelja najvećeg neprijatelja latinoameričke levice, Čavez optužuje da su više puta nasilno povredili suverenitet drugih država: „Setimo se Foklandskih ostrva, i kako su oduzeta Argentini…“, izjavljuje Čavez i dodaje: „Ta ostrva pripadaju Argentini, gospodine Bler! Vratite ih, ona su argentinska.“

KELPERSKA OSTRVA: Las Malvinas son Argentinas – Foklandska ostrva su argentinska, piše na svim graničnim prelazima. Da li zbog majki 323 mlada argentinska mornara, čiji je brod britanska mornarica torpedirala u međunarodnim vodama – izvan 200 milja koji su Britanci prozvali svojim? Da li zbog veterana koji se s vremena na vreme ili ubiju ili jave da probude argentinski patriotizam? Da li iz inata, sujete, ljubavi, tuge ili zbog para – većina Argentinaca Foklandska ostrva de fakto vide kao svoja. Pitanje je dana kada će ona to postati i de jure.

Kelperi, kako sebe zovu stanovnici Foklandskih ostrva, njih oko 3000, vole da pecaju, i ne pada im na pamet da voze desnom trakom. Vole i svojih 300.000 gusaka i 600.000 ovaca i 88 miliona dolara godišnje koje zarade samo na osnovu prodatih licenci, pre svega japanskim i tajlandskim ribolovcima. Kelperi vole i to što prodaju sve što se može prodati britanskim vojnicima i činjenicu da zarađuju u proseku 50.000 dolara godišnje, odnosno spadaju u sam svetski vrh po prosečnom dohotku po glavi stanovnika. Vole i Engleze i Argentince i vole da odlučuju u svoje ime.

Jedino što Kelperi ne vole jeste rat.