Ako u modernoj istoriji Evrope postoji primer gotovo bezbolne i netraumatične tranzicije iz totalitarizma u uspešnu parlamentarnu demokratiju, to je bez sumnje slučaj Španije. Početak promena ima tačan datum: 15. juni 1977, dan prvih slobodnih parlamentarnih izbora posle 41 godine Frankove diktature. Ovog 15. juna, na dvadesetpetogodišnjicu okretanja nove stranice u istoriji španske države, u parlamentu su se našli gotovo svi protagonosti španske političke scene u poslednjih četvrt veka. Bila su prisutna četvorica premijera: prvi, Adolfo Suarez (Unija demokratskog centra, UCD, 1977–1981), drugi, Kalvo Sotelo (takođe UCD, 1981–1982), treći, Felipe Gonsales (Socijalisticka radnička partija Španije, PSOE, 1982–1996) i četvrti, Hose Maria Asnar (Narodna partija, od 1996); takođe, šest predsednika Kongresa: Fernando Alvares de Miranda i Landelino Lavilja iz vremena UCD-a, Gregorio Pekes-Barba i Feliks Pons iz PSOE, Federiko Triljo i Luisa Fernanda Rudi, sadašnja predsednica iz Narodne partije. Iz prvog poslaničkog sastava, izabranog pre četvrt stoleća, danas su u parlamentu samo petorica: Felipe Gonsales, Alfonso Gera, Luis Janjes, Karlos San Huan i Karlos Navarete. Primećene su još neke istaknute figure tranzicije, poput nekadašnjih komunističkih lidera Santjaga Karilja i Gregorija Lopes Raimunda, sindikalnog prvaka Marcelina Kamaća, dugogodišnjeg generalnog sekretara Generalne radničke unije (UGT) Nikolasa Redonda.
BEZ GRUPNOG PORTRETA: Fotografi i istorija ostali su bez zajedničke slike četvorice demokratski izabranih predsednika države jer aktuelni premijer Hose Maria Asnar nije goreo od želje da se slika sa svojim prethodnicima. Po ulasku u salu otišao je na svoje poslaničko mesto i ostao tamo do kraja svečanog zasedanja kome su prisustvovali živi članovi prvog parlamenta iz 1977. i današnji poslanici.
U svim sećanjima dominantje je bio, kako je primetio jedan komentator, ponos bez nostalgije. Adolfo Suarez, čija uloga u tim prvim i najvažnijim danima tranzicije, prolaskom vremena sve više dobija na značaju, ističe: „Uradili smo ono što smo morali učiniti, misleći ne na sebe, nego na generacije koje dolaze.“ Felipe Gonsales je ocenio da je „25 poslednjih godina najbolji period u istoriji zemlje od vremena Karlosa III“, Kalvo Sotelo je priznao da „niko nije očekivao uspeh kakav se dogodio“, dok je aktuelni premijer Hose Maria Asnar istakao da „možemo biti ponosni onim što smo uradili za demokratiju“. Santjago Kariljo nije propustio priliku da podseti kako su tranziciju „još pre izbora“ počeli „radnici, komunisti i studenti“ suprotstavivši se frankizmu.
Podsećanje na prve parlamentarne izbore u demokratiji bilo je prilika i za sećanje na opšte stanje u zemlji koja je četiri decenije pod Frankom živela u nekoj vrsti međunarodne izolacije. Posle Frankove smrti i uz veliku ulogu kralja Huana Karlosa – koga je baš Franko izabrao za naslednika na čelu države verovatno i ne sanjajući da će se monarh pretvoriti u žiranta demokratije i da će baš on „izmisliti“ Adolfa Suareza – usledila je legalizacija svih mogućih političkih partija, osim separatističke katalonske Republikanske levice. Na predizbornoj sceni vladao je opšti haos, birači su bili prilično zbunjeni i podeljeni i ko zna kako bi se sve završilo da Suarez nije smislio objedinjavanje mnogih sitnih partija u Uniju demokratskog centra, neku vrstu španskog DOS-a. Formula se pokazala veoma uspešnom jer je nova partija, de fakto koalicija, bila neka vrsta mosta između poraženih snaga frankizma i dolazeće demokratije, ali bez prenagljenih poteza. UCD je dobio 165 mandata (34,52 odsto), PSOE 103 (24,44 odsto), veliki gubitnik bila je Aliansa popular, preteča današnje vladajuće Narodne partije s Manuelom Fragom na čelu, koja je dobila 16 poslaničkih mesta (8,05 odsto), katalonski socijalisti koji su samostalno izašli na izbore dobili su 15 mesta (4,76 odsto), komunisti 12 (6,30 odsto), Demokratski pakt za Kataloniju (današnja Konvergencija i Unija) 11 (2,82 odsto) itd. U parlament je ušlo ukupno 13 partija. Učešće na izborima bilo je veoma visoko, čak 78,83 odsto, a današnji lider španskih socijalista Hose Luis Rodríguez Zapatero žali što je imao samo 16 godina i što nije mogao da glasa, ali se s ponosom seća da je cele noći lepio plakate podrške za PSOE.
Prva sednica novoizabranog parlamenta održana je 13. jula 1977, a slika koju su ovih dana objavili španski mediji podsetila je na dve velike figure španske istorije: Dolores Ibaruri, legendarnu „La Pasionarija“, i Rafela Albertija, legendarnog pesnika, kako silaze stepenicama koje salu parlamenta dele na dva dela, dok poslanici gledaju u njih s mešavinom čuđenja i divljenja. Komuniste u parlamentu manje od dve godine po Frankovoj smrti, ko bi mogao i da sanja.
NEVEROVATNE PROMENE: Među poslanicima su bili Đordi Pužol, još uvek vladajući katalonski političar koji će tokom dolazećih godina postati ključni čovek za stabilnost i Gonsalesove vlade, kada je ostao u manjini, i Asnarove, kada nije dobio apsolutnu većinu, i takođe Habier Arzaljus, lider Baskijske nacionalističke partije (PNV). Uz Manuela Fragu koji se (po volji birača) pretvorio u „doživotnog“ predsednika Galicije, trećeg autonomnog regiona Španije, dobijamo lepezu političara koji i danas traju i imaju veliki uticaj na zbivanja u političkom životu zemlje.
Šta se praktično promenilo u Španiji tokom 25 godina demokratije? Mnogo, toliko mnogo da gotovo izgleda neverovatno. Inflacija je sa 26,4 odsto svedena na 3,6 procenata, minimalna mesečna zarada porasla je sa 68,50 na 442,20 eura, stanovništvo se sa 36,2 miliona povećalo na 41,1, uključujući i skoro milion stranaca prema ondašnjih 160.000. U negativne tendencije spada povećanje nezaposlenosti (s 5,69 na 11,47 odsto), ali je realni procenat nezaposlenih niži jer se mnogima više isplati da se vode kao nezaposleni. O političkim promenama, ulasku Španije u EU, NATO i ostale međunarodne institucije ne treba ni govoriti. Da ne postoji ETA, Španija bi imala sve uslopve da, što bi rekao Vojislav Koštunica, postane „obična, dosadna zemlja“.
