Kada ga je Boris Jeljcin 5. avgusta 1999. na iznenađenje mnogih izabrao za naslednika, Vladimir Vladimirovič Putin je bio u četrdeset sedmoj godini života. Dve decenije kasnije, star koliko Jeljcin kada mu je predao vlast, sadašnjem predsedniku Rusije ni na pamet ne pada da bi neko mogao da ga zameni
Na neformalnom street–art festivalu u Jekaterinburgu početkom godine, umetnik Filip Kozlov naslikao je balerinu koja igra u Labudovom jezeru, što je aluzija na balet koji je emitovan na televiziji tokom puča protiv Mihaila Gorbačova u avgustu 1991.
„Dvadeset dugih godina čekamo balet“, glasio je subverzivni grafit koji referiše na dvadeset godina vlasti Vladimira Putina, piše u analizi šefa moskovskog biroa CNN-a Nejtana Hodža pod naslovom „Da li će Putin ikada sići sa vlasti?“. Simbolika tog baleta na televiziji traje dugo: televizija u Moskvi je nekoliko dana emitovala samo Labudovo jezero i 10. novembra 1982. kada je umro Leonid Brežnjev, pa 1984. kada je umro Andropov, a i 1985. kad je umro Černjenko.
MALADJEC
Kada ga je Boris Jeljcin 5. avgusta 1999. na iznenađenje mnogih izabrao za naslednika, Putin je u svojoj 47. godini bio najmlađi pretendent na mesto predsednika u ruskoj političkoj i u međunarodnoj areni: Jeljcin je postao predsednik u šezdesetoj godini života, Gorbačov je došao na čelo KPSS-a u pedeset četvrtoj, Brežnjev u pedeset sedmoj, Hruščov u pedeset devetoj.
Tadašnji važan čovek u Moskvi Jurij Luškov imao je 63 godine, bivši premijer Jevgenij Primakov 70, a lider komunista Genadij Zjuganov 55. Predsednik Kine Đijang Cemin imao je tada 74 godine, francuski predsednik Žak Širak 67, premijer Kanade Žan Kretjen 65, njegov japanski kolega Keizo Obući 62, predsedavajući Evropske komisije Romano Prodi 60, tadašnji novi nemački kancelar Gerhard Šreder 55, američki predsednik Bil Klinton 53, a italijanski premijer Masimo d’ Alema 50.
Od kolega iz G8 samo je britanski premijer Toni Bler bio nekoliko meseci mlađi od Putina, koji je ostao na sceni i kad su sa nje otišli svi pomenuti i njihovi naslednici.
TEŠKA KAPA MONOMARHA
Psiholog Mark van Vugt u blogu na sajtu „Psychology Today“ pisao je 2014. da istražuje da li Putin kao čovek niskog rasta pati od takozvanog Napoleonovog kompleksa po kome niski ljudi traže kompenzaciju u vlasti. Nije lako novim kremljolozima, pogotovu kad ne mogu ni da izgovore reč „Đeržinski“, niti imaju dovoljan uvid u složenu strukturu i dinamiku ruskog društva. Nije lako ni objektu kremljoloških analiza. Putin je u nekim prilikama izjavljivao da je teška kapa Monomarha.
On drži ključnu poziciju u političkom sistemu Rusije, koji se sada među novim kremljolozima opisuje kao neliberalan, autoritaran, kao kontrolisana demokratija, kremaljska kleptokratija itd. Treba u tom kontekstu imati u vidu da su mediji i politička javnost na Zapadu gledali kroz prste Jeljcinu kada je 1992. pozivajući se na reforme jačao predsedničku vlast u odnosu na parlament, čak uz vojnu intervenciju i granatiranje sedišta Kongresa narodnih deputata i njegovog Vrhovnog sovjeta Belog doma (i TV stanice Ostankino). Nakon što je Jeljcin raspustio deputatski parlament, na izborima 1993. reformisti su ostali na vlasti zahvaljujući Jeljcinovim predsedničkim ovlašćenjima.
Na predsedničkim izborima 1996. Jeljcin je ušao u drugi izborni krug s veoma malim vođstvom u odnosu na komunistu Genadija Zjuganova, koga je pobedio tek uz nagodbu s trećeplasiranim kandidatom, veteranom iz Avganistana, sukoba u Gruziji, Nagorno Karabahu i u Moldaviji generalom Aleksandrom Lebedom, koga je zauzvrat imenovao za sekretara Saveta bezbednosti Rusije.
za uvećanu sliku desni klik pa »view image«…i dve decenije na čelu Rusije
BANKROT REFORMISTA, ZAMOR JELJCINOM
Pre nego što će Putin na opšte iznenađenje stupiti na scenu, Rusija je u proleće 1998. bila zemlja u bankrotu koju je zapljusnuo talas štrajkova. Rudari su blokirali Transsibirsku magistralu i krupne železničke arterije, a na Gorbatom mostu u Moskvi ispred zgrade ruske vlade tražili su da im se isplate zaostale zarade. U decembru 1998. inflacija je iznosila 38 odsto, pretila je hiperinflacija. Finansijski cunami je po ocenama nekih eksperata razduvao gotovo 100 milijardi dolara.
Većina je bila sita i liberalnih reformatora, i šok terapije, i Jeljcina, koji je za osam meseci promenio četiri premijera. Kako zapaža španski „El Mundo“, mandati premijera u Rusiji u to vreme su trajali kraće od roka trajanja hrane u frižideru.
Kad je kriza eskalirala, Jeljcin nije uspevao da ubedi poslanike Dume da i dalje podržavaju predsednika vlade Viktora Černomirdina iz Gasproma, predsednika partije Naš dom Rusija. Onda je na mesto premijera postavio mladog Sergeja Kirijenka čija je vlada faktički objavila defolt i devalvaciju. Jeljcin je nekako progurao bivšeg šefa kontraobaveštajne službe Jevgenija Primakova sa zadatkom da snizi nivo inflacije i popravi poreski sistem (zbog čega su bile uvećane akcize na duvan i alkohol), te da obuzda ludi kurs rublje i popuni devizne rezerve centralne banke.
On je lavirao između reformista i komunista. Prvi su tvrdili da on ruši reforme (šok terapija) i da podstiče komunizam, drugi da ignoriše tegobe naroda. Primakov je kao premijer tražio da mu se Kremlj ne meša u posao i gajio ambicije da se na sledećim izborima kandiduje za predsednika Rusije, ali on, po oceni Kremlja, nije imao šanse na za Rusiju veoma važnim predsedničkim izborima 2000. i održao se na premijerskom mestu samo osam meseci i jedan dan.
Jeljcin mu je 12. maja 1999. naložio da podnese ostavku i na njegovo mesto postavio ministra unutrašnjih poslova Sergeja Vladimoviča Stepašina, koji je početkom decembra 1991. bio imenovan u državno povereništvo za istraživanje aktivnosti KGB-a za vreme avgustovskog puča. Na neko provokativno pitanje o tome šta raditi u Dagestanu gde su bili provalili čečenski separatisti, rekao je: „Ja nisam Pinoče, ja sam Stepašin…“
Jeljcin je zaključio da ni Stepašin ne može biti lider na predstojećim predsedničkim izborima i odlučio se za tada nepoznatog Vladimira Putina, koji je po jednoj sociološkoj studiji među 100 vodećih ruskih političara 1999. bio na 16. mestu, mada ga je Jeljcin pre toga brzim tempom unapredio u sekretara ruskog Saveta bezbednosti i direktora FSB-a.
Prema istraživaču Instituta društvenih nauka RANEPA Sergeju Bespalovu, mora da je to postavljanje na dve veoma važne funkcije bilo znak da je Jeljcin izgradio veliko poverenje u Putina s obzirom na to da je posebno pazio da ne dopusti da bilo koji od silovika postane preterano jak. Jeljcin je u to vreme bio izgubio poverenje u intelektualce reformatore i tražio rešenje među „silovicima“, a kada bi nekoga predložio, niko nije bio spreman da se ni u flašu votke kladi da bi ta figura mogla da se održi na tabli. Neki su razočarano govorili „Putin, Rasputin, svejedno“, ili „Čekali Pinočea, a dočekali Putina“.
Važan faktor Putinovog uspeha je bio ruski umor od Jeljcina, kome je Putin bio sušta suprotnost. „On ne pije, ljudi ga poštuju. Izgleda pristojno, hoda, govori, i sam se bori na tepihu bez pomoći telohranitelja“, opisao je Putina jedan popularni satiričar.
Putin je Jeljcinu bio lojalan. Prva njegova predsednička odluka bila je da Borisa Jeljcina i njegovu porodicu dekretom zaštiti od svakog progona. Lojalan je bio i prema svom mentoru Sobčaku kada mu je omogućio da ode u Francusku.
OBRAZ ŠTIRLICA
Politički tehnolog Gleb Pavlovski, koji je tada radio u Jeljcinovom štabu, ispričao je da su u to vreme sproveli anketu o tome kakav bi filmski lik Rusi voleli da vide kao svog budućeg predsednika. „Izgubivši veru u liberale, zemlja je tražila svog Štirlica“, piše urednik časopisa „Ekonomist“ za Rusiju i istočnu Evropu Arkadij Ostrovski u svojoj knjizi Izum Rusije.
Prema anketi VCIOM-a, prvo mesto su zauzeli Petar I, Gleb Žeglov (lik koji je tumačio alternativni junak mladih iz šezdesetih, glumac i pevač Vladimir Visocki u televizijskom filmu Na dogovorenom mestu) i maršal Žukov. Četvrto mesto pripalo je u nacističku uniformu maskiranom tajnom agentu Štirlicu iz ruskog filma Sedamnaest trenutaka proleća, ruskoj verziji tajnog agenta 007 Džejmsa Bonda, koji ne pije i ne juri ženske. Film je bio veoma popularan, na televiziji ga je gledalo 80 miliona gledalaca. Verujući da je reč o autentičnoj ličnosti, Brežnjev je navodno predlagao da drugu obaveštajcu Maksimu Maksimoviču Isajevu da orden, ali mu je šef KGB-a Jurij Andropov objasnio da je lik fiktivan i smišljen radi privlačenja mladih u službu bezbednosti. U prvom gledanju predstavnici vojske su protestovali što se ne vide tenkovi i pešadija, pa je rediteljka dodala i neke dokumentarne snimke.
U anketi agencije ROMIR redosled je bio Žukov, Štirlic i Žeglov (kandidatura Petra Velikog nije bila ponuđena ispitanicima u ovoj anketi). U tom trenutku premijer je još bio Jevgenij Primakov, Sergej Stepašin upravo je postao njegov prvi zamenik, a Vladimir Putin još je bio šef FSB-a. Niko tada nije ni pomislio da će Putin za četiri meseca postati premijer, a za još četiri meseca – glavni i gotovo jedini kandidat za predsednika. Analitičari ROMIR-a su ovako komentarisali nalaze: „Dakle, većina Rusa spremna je da ima agresivnog, a ne brižnog vođu. Ljudi više vole snagu i okrutnost, očekujući da će im to pomoći da uspostave red u Rusiji.“ Neki sada veruju da su i te ankete bile od uticaja na Jeljcinov izbor Putina.
U finišu kampanje u martu 2000. „Komersant“ je ponovo objavio te nalaze, ovog puta i uz komentar koji povezuje favorita na izborima Putina sa osobinama filmskih junaka. Isprva, sve što je dalo makar malo sočnosti prilično bledoj slici Putina bila je njegova špijunska prošlost. Rad u Nemačkoj, predanost domovini, suza za sovjetske praznike, ali samo to. Putin se približava maršalu Žukovu sa svakim danom rata u Čečeniji.
Ali, pisao je dalje „Komersant“, prvo mesto u preferencijama građana zauzeo je Petar I. I upravo je ta slika kojoj Putin teži – ne bez razloga u njegovom kremaljskom kabinetu visi portret Petra I.
Izbor je sasvim logičan. S gledišta mnogih građana, Rusija je bila prilično divlji kamp koji je trebalo civilizovati. „Komersant“ tada piše: „Putin će morati da učini ono što je učinio i Petar I. Nedavno je već počeo probijati prozor u toaletu prema Zapadu – sugerisao je da bi se Rusija mogla pridružiti NATO-u (iako se odmah distancirao da je previše bukvalno shvaćen).“
U Državnoj dumi, u kojoj su provladini poslanici tada zauzimali jedva šestinu mandata, za izbor Putina su 16. avgusta 1999. glasala 233 poslanika, a bilo je potrebno 226. Većina nije želela da destabilizuje situaciju, posebno u kontekstu početka antiterorističke operacije na Severnom Kavkazu i uoči jesenjih izbora za državnu Dumu te godine. Pre glasanja o njegovoj kandidaturi Putin je uveravao poslanike da teritorijalna celovitost Rusije ne može biti predmet razmatranja, a naročito ne trgovine ili ucene. Kad su federalne snage uz pomoć lokalnih milicija počele da isteruju pobunjenike iz pograničnih područja Dagestana, što je bio prolog Druge čečenske kampanje i cementiranja utiska da je država povratila svoj teritorijalni integritet u slučaju Čečenije.
Do kraja avgusta 1999. rejting novog premijera Putina premašio je 30 odsto. Podrška je nastavila da raste i od kraja 1999. godine u Rusiji nije bilo popularnijeg političara od njega. Pobedio je na svojim prvim predsedničkim izborima sa gotovo 52 odsto glasova.
RUSKIH „JEDAN ODSTO“
Čelnik moskovske tink-tenk organizacije „Političke ekspertske grupe“ Konstantin Kalačev napominje da je Putin bio u stanju da obavi glavne zadatke koje su u to vreme birači očekivali od predsednika, a to su bili borba protiv separatističkih tendencija, održavanje jedinstva zemlje i osiguravanje privrednog rasta, a zatim odvajanje politike i biznisa i otklanjanje oligarha od vlasti.
„Ljudi su počeli da žive bolje, a sve do krize 2008. zemlja je doživela uspon i ekonomski rast“, smatra Kalačev. Prvi mandat predsednika Putina, slažu se stručnjaci koje je anketirala agencija RIAN, bio je najuspješniji.
Rusija je održala uspešnu Olimpijadu u Sočiju i Svetsko fudbalsko prvenstvo. Poslednjih pet godina Rusija živi pod sankcijama, ali u tom periodu je inflacija dostigla najniže stope u istoriji, a ekonomija, iako sporim tempom, raste. Prema izveštaju Svetske banke, realan rast BDP-a u Rusiji nadmašio je očekivanja u 2018. godini i dostigao 2,3 procenta (u odnosu na 1,6 procenata u 2017), najviše zbog jednokratnih efekata izgradnje energetskih postrojenja, većom cenom nafte i organizovanjem Svetskog fudbalskog prvenstva. Svetska banka prognozira skromniji rast ruske privrede od 1,2 odsto u 2019. godini i 1,8 odsto u 2020. i 2021. godini. Ruski makrofiskalni fondovi ostaju snažni, s fiskalnim suficitom po svim nivoima vlasti i niskim nivoom javnog duga.
Ključni rizici za srednjoročni rast uključuju širenje ekonomskih sankcija, obnovljena finansijska previranja, dramatičan pad cena nafte ili pogoršanje globalnog trgovinskog okruženja, kao i nedavno dvocifreno povećanje kredita domaćinstvima.
Po nekim pitanjima u Rusiji se dešavaju slične makrosocijalne tendencije kao na Zapadu – raste broj najbogatijih jedan odsto. Nakon što je malo popustila, stopa siromaštva ostaje dvocifrena. U mnogim domaćinstvima koja su blizu granice siromaštva i nema formalno zaposlenih. Neformalna zaposlenost se povećava. Razlike u zaradama se uvećavaju. Mada je u zvaničnom diskursu reč „oligarh“ nestala iz političkog života u skladu s Putinovim sloganima o jačanju države i uklanjanju „oligarha“ sa vlasti, o zaštiti državnih interesa od onih koji su ilegalno stekli imovinu ili utajili poreze, ili o borbi protiv korupcije.
Profesor Odseka za političke nauke Univerziteta prijateljstva naroda (bivši Univerzitet „Patris Lumumba“) Julij Anatolijevič Nisnevič ipak piše u jednoj studiji da se dolaskom na vlast tima predsednika Putina broj nomenklaturno-oligarhijskih grupa koje vladaju državom nije smanjivao, već da je znatno povećan.
Da oni postaju sve bogatiji svedoče i godišnji podaci u časopisu „Forbs“ o broju ruskih milijardera. Godine 1997. bila su je četvorica (B. Berezovski, M. Hodorkovski, V. Alekperov, R. Vahirev); 2001. godine bilo ih je sedam (M. Hodorkovski, V. Potanjin, V. Bogdanov, R. Vjahirev, R. Abramovič, V. Alekperov, M. Fridman).
U 2013. broj milijardera porastao je na 111. Među njima ima i novih lica: G. Timčenko, Kovalčuk, A. Rotenberg i drugi. Ima mnogo aktera poznatih iz devedesetih godina: A. Usmanov, M. Fridman, V. Vekselberg, V. Alekperov, V. Potanin, V. Lisin, A. Mordašev, R. Abramovič, O. Deripaska itd.
U osnovi Putinova ekonomska doktrina je zasnovana na podršci krupnim konglomeracijama. Kritičari tvrde da ti mastodonti zbog inercije i teškoće upravljanja predstavljaju kočnicu brzom inovacijskom razvoju. Putin je 1997. na ekonomskom fakultetu branio tezu „Strateško planiranje reprodukcije baze mineralnih sirovina u regionu Sankt Peterburg u kontekstu tržišnih odnosa“. Bilo je sumnji da neki delovi tog rada predstavljaju nenamerni plagijat, ali to je u Rusiji ignorisano.
STARA NOVA NOMENKLATURA
Julij Anatolijevič Nisnevič piše da u državno-birokratskom aparatu ima oko 77 odsto urođenika „stare“ nomenklature, a u ekonomskoj strukturi 41 procenat. Među 59 procenata preduzetnika koji nisu nomenklatura, značajan je procenat predstavnika bivših sovjetskih specijalnih službi (KGB, GRU itd.) i ljudi povezanih sa njima u svim strukturama državne vlasti na saveznom i na regionalnom nivou.
Tokom Putinove vladavine prisustvo stare nomenklature u biznisu je povećano. Pod Gorbačovom udeo ovih ljudi bio je 3,7 procenata; pod Jeljcinom je do 1999. godine porastao na 17,4 odsto; u prvim godinama vladavine sadašnjeg predsednika Putina ovaj pokazatelj dostigao je skoro 25 procenata. Uprkos svim Putinovim javnim izjavama o „neophodnosti odvajanja vlasti od biznisa“, udeo predstavnika finansijskih i industrijskih grupa u državnim telima povećan je sedam puta, piše Nisnevič. Zastupljenost zemljaka, saradnika i kolega šefa države u vlasti povećao se sa 1,6 procenata pod predsednikom Jeljcinom (1993) na 11,3 procenta pod predsednikom Putinom (2002).
Čelnici bivših sovjetskih specijalnih službi, koji su dobro poznavali pravila igre i posedovali mehanizme vitalnih funkcija nomenklature, ali koji nisu mogli da učestvuju u početnoj podeli vlasti i imovine, prirodno su doveli do intenziviranja borbe između nomenklaturno-oligarhijskih grupa. Najupečatljiviji i javno poznati primeri takve nomenklaturne preraspodele su afera „Gusinski“ i afera „Jukos“, a stotine u osnovi sličnih, ali manje ambicioznih i stoga manje poznatih procesa odvijalo se u celoj zemlji.
Politikolog Bespalov pak procenjuje da je u poslednjih 20 godina pretrpela promene i Putinova kadrovska politika. Putin se oslanja na ljude od poverenja, često na ljude iz bezbednosnih snaga, ali istovremeno vidimo da se oslanjao na mlade tehnokrate, procenjuje Bespalov za RIAN.
„Forbs“ u naslovu teksta piše da skoro 38 odsto Rusa ne želi da vidi Putina na vlasti nakon 2024. godine, a u samom tekstu da više od polovine (54 odsto) ispitanika želi da vidi Putina u Kremlju i posle 2024. godine.
JELJCINOVE GODINE
Direktor centra „Levada“ Lev Gutkov ocenjuje da su najkritičniji prema Putinu ljudi između 25. i 30. godine života, imućniji i obrazovaniji – grupa koja će posle nekog vremena određivati ton u društvu.
Zapadni mediji su dugo u takozvanoj nesistemskoj šarenoj opoziciji pokušavali da vide rađanje novog opozicionog lidera (Navaljni, Gutkov, Sobčak, Kasparov), dok je ona postajala kolateralna žrtva možda i paranoičnog zaziranja Kremlja da Zapad namerava da organizuje obojenu revoluciju i u Moskvi. Putin ih hapsi tokom svakog mitinga prilično masovno, ali ih ne tuče onako kako Makronova policija tuče „žute prsluke“.
Zapadni mediji su Putina do sada optužili za više grehova nego što ih ima u Bokačovom Dekameronu. Okrivljavali su ga da je odgovoran za ubistvo novinarke Ane Politkovske, opozicionara Borisa Nemcova, advokata Sergeja Magnickog, za samoubistvo Borisa Berezovskog, za ubistvo polonijumom u čaju bivšeg agenta Litvinjenka i otrovom novičokom Sergeja Skripalja, pa na osnovu iscurelih Panamskih papira za enormno bogatstvo fiktivno upisano na imena njegovih prijatelja Genadija Timočenka, Arkadija Rotenberga ili muzičara Sergeja Rodulgina – koji je u odgovor kritičarima posle pozvan da diriguje ruskim vojnim orkestrom u od Islamske države oslobođenoj drevnoj Palmiri.
U poslednje dve godine na Zapadu kao da su poverovali u sopstvenu propagandu pa su od Putina napravili nešto više od globalnog čudotvorca, a od sebe zagrižene rusofobe – optuživali su ga da je režirao američke izbore, potpirio britanski Bregzit, pobunu „žutih prsluka“ u Francuskoj, separatizam Katalonaca, povampirenje desnice u Nemačkoj, da razjedinjuje Evropsku uniju, potkopava zapadno savezništvo, američke vrednosti i liberalni poredak, koji je on zaista i počeo da osporava. Sad kao da dižu ruke i od toga, mnogi čekajući Labudovo jezero kao Godoa analiziraju da li će Putin jednog dana otići s vlasti.
Ni Putin ne postaje mlađi, piše nemački nedeljnik „Špigel“ – iduće godine imaće 68 godina, kao Jeljcin kada je napustio dužnost, i iako živi daleko zdravije od svog prethodnika, moraće da odustane od predsedničke funkcije 2024. ako želi da poštuje ustav. Koga će izabrati za svog naslednika? Apolitičnog birokratu i vernog administratora, kao što je Jeljcin jednom učinio sa njim?
Na dvadesetu godišnjicu stupanja na vlast Putin je javio da je hvala bogu živ i zdrav, dovezao se u kožnoj jakni motorom „Ural“ s „Noćnim vukovima“ na bajkerski šou na Krimu, u jednoj od onih svojih predstava kao što su letenje na paraglajderu sa ždralovima, stavljanje ogrlice očito omamljenom belom medvedu za vrat, puštanje tigra u tajgu, hokejaški meč nakon intervjua s američkom TV novinarkom, džudo duel ili spuštanje bakistafom na dno Crnog mora.
Kada mu je 5. avgusta 1999. Jeljcin rekao da će ga 9. avgusta predložiti za premijersko mesto i najavio da će ga proglasiti za naslednika, Putin je navodno rekao da ne voli izborne kampanje. Ne voli kampanje, ali je tokom dvadeset godina „kontrolisane demokratije“ Vladimir Putin dokazao da zna kako da radi sa biračima, primećuje se u tekstu španskog lista „El mundo“.
Lev Gutkov nalazi da Putinov kredibilitet počiva na nedostatku alternative. „Niko od verovatnih naslednika ne može izaći na političku scenu, tako da je predsednikova vlast danas u velikoj meri inertna, nema novih dostignuća…“ Putin doduše nema protivnika, ali ima jedno ograničenje – ne može da pobedi sebe od pre dvadeset godina, glasi jedna utešna dijagnoza.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Od januara 2025. godine, Bugarska i Rumunija postaće deo zone Šengena, saopštio je mađarski ministar unutrašnjih poslova. Do sada je ulazak ove dve zemlje u šengenski prostor blokirala Austrija
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!