Kad se sve sabere i oduzme, čini se da bi bilans jednog od najjačih zemljotresa u istoriji bio mnogo manji da su nadležni u Pacifičkom centru za praćenje cunamija u Honoluluu imali bolji adresar. Naime, nekoliko sati pre nego što će u nedelju 26. decembra 2004. zemljotres magnitude 8,9 stepeni po Rihteru potresti dno Indijskog okeana, eksperti ovog centra opazili su znake koji obično prethode ovakvim potresima. Iako je posle toga trebalo da usledi i hitno upozorenje ugroženim područjima, to se ipak nije dogodilo. „U našem adresaru nemamo nikoga ko bi nam bio kontakt u tom delu sveta“, objasnio je direktor centra Čarls Mek Kriri, upisujući se tako u antologiju ljudske gluposti i nemara.
Zahvaljujući svemu tome, umesto priča o masovnoj evakuaciji i spasavanju onoga što se spasti može, od 26. decembra 2004. svetski mediji bave se isključivo prebrojavanjem mrtvih, nestalih i povređenih. U trenutku zaključenja ovog broja „Vremena“ (utorak, 28. decembar), broj mrtvih procenjuje se na 44.000, s tim što se pretpostavlja da ih ima još približno 20.000: najviše poginulih ima u Sri Lanki, ali nisu pošteđeni ni Indonezija, Tajland, Bangladeš, Malezija, Maldivi, Mjanmar i još nekoliko udaljenijih zemalja. Stradala je i Somalija, udaljena čak 4000 kilometara od epicentra.
MILION BOMBI: Epicentar zemljotresa, koji su uzrokovala tektonska kretanja na dnu Indijskog okeana, lociran je u blizini zapadne obale indonežanskog ostrva Sumatra, a o njegovoj pravoj snazi i dalje se raspravlja. Jedan svetski seizmolog, možda malo preterujući, ocenio je da je jačina ovog zemljotresa identična snazi milion atomskih bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki, kao i da je potres izazvao poremećaj Zemljine rotacije.
Međutim, pravu katastrofu predstavljale su praktično nuspojave potresa: pomeranje morskog dna izazvalo je nastanak „vodenog zida“, odnosno ogromnog talasa, cunamija, čija je visina procenjena na deset metara, ukupna širina na hiljadu kilometara, a brzina na neverovatnih 800 kilometara na sat. Kako na otvorenom moru nije bilo ničega što je moglo sprečiti njihovo širenje, snaga ovog cunamija i njegovih nešto slabijih „sledbenika“ bila je na kraju takva da su stradala područja udaljena hiljadama kilometara od epicentra zemljotresa, kao i oblasti kilometrima daleko od obale okeana. „Voda se povlačila, povlačila, povlačila, tako daleko da smo pomislili da je reč o fenomenu punog meseca ili nečemu sličnom. A onda smo ugledali ogroman talas kako nam se približava“, ispričala je Katri Sepanen koja se kao turista zatekla na Tajlandu, dok je lokalno stanovništvo u svojim izjavama naglašavalo kako je talasu prethodila neprirodna tišina i da je zatim „smrt došla iz mora“.
Nekoliko sati posle zemljotresa, slike koje su poslali svetski mediji iz sedam azijskih i jedne afričke zemlje bile su neuporedive sa slikom bilo koje skorije prirodne katastrofe: kuće sravnjene sa zemljom, opisi brodova koji su završili na autoputevima i automobila koji su završili u lobijima hotela, opis voza čiji su vagoni bukvalno samleveni, detalj o ajkuli koju je talas ubacio direktno u hotelski bazen i, kao najjeziviji deo, priče o tome gde su i kako završili poginuli. „Ovde tako strašno smrdi. Ljudska tela pomešana su sa telima mrtvih životinja, pasa, riba, mačaka i koza“, rekla je za Rojters Marina Kolonel Lelana, šef tima za evakuaciju u najteže postradaloj sumatranskoj provinciji Aceh. Na tom mestu, kako se navodi, leševi su izvlačeni iz ruševina, iz reka i s vrhova drveća, a zatim skupljani na gomile na seoskim trgovima kako bi se izbeglo zagađenje vode zbog raspadanja tela. Opasnost od zaraze je inače i najveći problem u cunamijem zahvaćenim područjima: broj stradalih je toliki da nema dovoljno mrtvačkih sanduka, bolnički hodnici i verski objekti postali su praktično mrtvačnice koje je teško isprazniti na vreme, a leševi se dovoze u traktorskim prikolicama. Zvaničnici u Sri Lanki upozorili su čak da više nema nikoga ko bi poginule mogao da sahrani pošto preživelo stanovništvo ili traga za svojom rodbinom ili prevozi poginule. Osim novčane pomoći, Ujedinjene nacije su zbog toga apelovale da se u jugoistočnu Aziju pod hitno upute zalihe pijaće vode i stručnjaci koji bi mogli sprečiti još veću katastrofu. Pomoć za sada stiže sa svih strana, ali i tu postoje problemi pošto su u regionu prekinute sve komunikacije i putni pravci – sve što je upućeno u jugoistočnu Aziju prevozi se vojnim avionima i helikopterima, pa pomoć ne dospeva baš do svih.
BOŽIĆ I TALASI: Ono što je u čitavoj priči posebno tragično jesu dve činjenice koje su na kraju i doprinele broju žrtava koji daleko prevazilazi prve procene. Prvo i najvažnije jeste to što se zemljotres dogodio baš na drugi dan Božića i baš pet dana pred doček Nove godine – i inače omiljena turistička destinacija, ovaj deo Azije je zahvaljujući praznicima bio prebukiraniji nego obično. Zbog „turističke sezone“, osim turista s raznih strana sveta, u cunamijem zahvaćenim područjima bilo je i više lokalnog stanovništva nego što to obično biva. Druga, mnogo apsurdnija stvar tiče se obaveštenosti istog tog lokalnog stanovništva. Iako za sada nema preciznih podataka, procenjuje se da su više od polovine žrtava deca – koja su se, uglavnom sama, pojavila na plažama Sri Lanke neposredno pre glavnog udara cunamija, a malo pošto se proneo glas o neobičnim, velikim talasima koje bi vredelo videti. Naravno, svemu tome prilično su doprinela i gospoda iz Honolulua koja su zaboravila da svoje adresare popune neophodnim telefonskim brojevima. S druge strane, vrlo je verovatno da će u danima koji slede biti otkriveno bar još nekoliko krivaca iz nehata. Poznato je, naime, da ovako snažne zemljotrese pravi stručnjaci mogu na neki način predvideti – serije manjih potresa, promene u nivou podzemnih voda i čudno ponašanje životinja odavno se smatraju signalima koji najavljuju opasnost, a na inače trusnom azijskom prostoru sasvim sigurno postoje centri i eksperti koji su mogli zapaziti bar nekakve naznake onoga što će se dogoditi. Takav slučaj zbio se 1975, kada su kineske vlasti, upozorene upravo na pomenute signale, evakuisale milion stanovnika oblasti Haičeng i tako sprečile stradanje ljudi u snažnom zemljotresu zabeleženom nekoliko dana posle evakuacije. Zbog svega toga, vlasti pogođenih zemalja apelovale su dva dana posle katastrofe da se sistemi praćenja zemljotresa i cunamija pod hitno poboljšaju.
Kako bilo, 26. decembra 2004. nikakva upozorenja nisu stigla do onih koji su se zatekli tu gde su se zatekli. Stradale su hiljade ljudi, među njima nekoliko stotina turista, pa čak i unuk tajlandskog kralja koji je poginuo tokom skijanja na vodi. Nekoliko beba poginulo je tako što ih je cunami bukvalno iščupao iz ruku roditelja, devetoro japanskih turista stradalo je dok je u prirodnom rezervatu posmatralo slonove, a na spisku nestalih u Indiji nalazi se i 200 hindu hodočasnika koji su neposredno pre udara cunamija otišli na ritualno kupanje u moru. Zbog broja stradalih, bolnice su već 27. decembra počele da izdaju nezvanične, rukom pisane umrlice na kojima često nema ni imena poginule osobe. Zabeleženo je nekoliko slučajeva vrlo male dece koja su ostala bez roditelja, a ne umeju da kažu ni svoje ime ni iz koje zemlje potiču – za jednog dvogodišnjaka kaže se kako se „pretpostavlja da je dete stradalih turista, pošto je plavook i plavokos“. U međuvremenu, rodbina nestalih, poštujući stare azijske običaje, u more baca latice cveća i mrtve piliće, prinoseći žrtvu bogovima i moleći ih za povratak svojih bližnjih.
„Navikli smo da pomažemo u slučaju tragedije u jednoj zemlji. Ali, ovakav slučaj, kada su u pitanju brojne države i bezbrojna ostrva, jeste slučaj bez presedana. Ovako nešto nikada nismo videli“, objasnila je Ivet Stivens, predstavnica UN-a. Pomoć, kao što je već rečeno, za sada ipak stiže do najugroženijih područja. Red bi, međutim, bio da ta situacija potraje nešto duže. U suprotnom, jugoistočnoj Aziji, praktično potpuno sravnjenoj sa zemljom, mogli bi da preostanu samo oni pilići, cveće i drevni bogovi.
Najpogubniji do sada zabeležen zemljotres dogodio se 1556, kada je u kineskoj provinciji Šenši poginulo oko 800.000 ljudi, dok je na prostoru Evrope to bio zemljotres koji je 1775. uništio Lisabon: za samo 12 minuta srušeno je 17.000 zgrada i poginulo je 75.000 ljudi.
Prvi veliki zemljotres čija je razornost tačno izmerena dogodio se 1923. u Japanu: s magnitudom od 8,3 stepena po Rihteru i s približno 140.000 poginulih, bio je to jedan od najjačih ikada zabeleženih zemljotresa. Šesnaest godina kasnije, u januaru i decembru 1939, jaki zemljotresi potresli su Čile i Tursku: magnituda jednog bila je 8,3, a drugog 7,9 stepeni po Rihteru. Međutim, definitivni rekorder je čileanski zemljotres iz 1960: 9,5 stepeni po Rihteru i 60.000 poginulih, pre svega od razornih cunamija. Četiri godine kasnije, nešto slabiji zemljotres pogodio je i Aljasku – njegova magnituda bila je 9,2 stepena po Rihteru. Što se tiče broja poginulih, kao najtragičniji se ipak pokazao zemljotres koji je 1976. potresao kinesku oblast Tangšan, kada je poginulo oko 250.000 ljudi.
Nemoguće je upoređivati tragedije, ali njihovo istraživanje može da pomogne živima
Eksplozija se čula na velikom delu globusa, od Sri Lanke do Australije. Poremećaji vazdušnog pritiska zabeleženi su na suprotnoj strani sveta, u Berlinu. Svet je godinama uživao u veličanstvenim izlascima i zalascima sunca: Vilijem Askroft prikazao je jedan na slici Obala Temze 26. novembra 1883. Tačno tri meseca pre toga eksplodirao je vulkan Krakatau u Sundskom moreuzu.
Početak ozbiljne aktivnosti malog vulkanskog arhipelaga – u obliku oko 11 km visokog stuba dima i prašine – zabeležen je maja 1883; kataklizmični ishod počeo je 26. u podne a okončao se eksplozijom 27. avgusta 1883. Crni oblak je najpre dostigao visinu od 25, dramatično se šireći prema severoistoku i penjući uvis do 36 kilometara. Plimski talasi (cunami) izazvani eksplozijom dostizali su visinu od 40 metara. Devet desetina od zvanično procenjenih 36.417 žrtava nastradalo je u cunamiju, oko 4500 se ugušilo ili je zatrpano u vulkanskom pepelu a najmanje dve hiljade je živo sprženo talasima vrelog vazduha. Uništeno je na stotine sela i gradova; neka od okolnih nižih ostrva doslovno su ogoljena do čvrste stene. Sa ostrva Sebesi cunami je, zajedno s 3000 stanovnika, zbrisao svaki trag života. Niski arhipelag Hiljadu ostrva, koji se nalazi 80 kilometara istočno od Krakataua, preplavio je plimski talas visok dva metra – retki srećnici spasli su se penjanjem na drveće. Parni brod „Berouv“ cunami je bacio dva kilometra u kopno i deset metara iznad nivoa mora.
Mesecima posle erupcije Sundskim prolazom plovile su „sante“ vulkanskog pepela, često noseći na desetine ljudskih tela. Zbog plovećih naslaga pepela spasilački brodovi nisu mogli nedeljama da stignu do obalskih naselja. Poslednja od tih „santi“ prešla je 8200 kilometara do obala južne Afrike, gde je primećena više od godinu dana posle katastrofe. Najfinije čestice vulkanskog pepela dospele su u stratosferu iznad ekvatorijalnog pojasa za samo dve nedelje, da se potom rašire po celoj atmosferi, izazivajući pomenute optičke pojave i višegodišnje globalno smanjenje temperature.
Strašni efekti eksplozije Krakataua poklapali su se s opisom erupcije Vezuva koju je zabeležio – i od gasova i prašine poginuo – Plinije Stariji 79. godine, kada su pod pepelom i lavom nestali rimski gradovi Pompeja i Herkulanum. Pažnju geologa, arheologa, geologa – i tragača za Atlantidom – odavno privlači grčko ostrvo Tera, turistički poznatije pod venecijanskim imenom Santorini, poslednje u nizu Kiklada. Oko 90 kilometara severno od Krita, prsten koji danas čine tri ostrvca zapravo je ostatak nekadašnjeg (i današnjeg, još aktivnog) vulkana koji je eksplodirao pre oko 3500 godina.
Procene vremena te preistorijske katastrofe – višestruko veće od eksplozije Krakataua – kreću se u rasponu od oko 1630. do oko 1470. godine stare ere. Geološki i klimatološki potvrđene su nalazima u slojevima leda s Grenlanda, sondiranjem dna Egejskog i Crnog mora, ispitivanjem tla egejskih ostrva i maloazijske obale, te ostacima drveća u tresetištima Irske. Spektakularno otkriće s kraja šezdesetih godina prošlog veka – otkopavanje celog jednog grada na južnom okrajku Tere, Akrotiriju – podstaklo je arheologe (i „atlantidologe“) na pitanje da li je eksplozija vulkana uticala na propast cele jedne kulture. Minojske, koja se ponekad naziva „prvom evropskom kulturom“ jer se najstarija starogrčka, mikenska, direktno na nju nadovezuje u mnogo čemu, počev od preuzimanja pisma pa do svakodnevnih higijenskih navika.
„Minojska erupcija“ Tere, po onom što se danas smatra pouzdano utvrđenim, bila je najmanje dva puta, a verovatno višestruko razornija od eksplozije Krakataua. Tragovi cunamija koje je izazvao kolaps ispražnjenog ležišta magme pronađeni su na visini od oko 250 metara na jednom od okolnih ostrva, a na visinama do 60 metara duž severne obale Krita, udaljene oko 90 kilometara od Tere. Gusto raspoređeni minojski gradovi i naselja mora da su razoreni ili teško stradali kritičnog dana, kao i tokom prethodne seizmičke aktivnosti. Visina vulkanskog oblaka tokom erupcije procenjena je na gotovo 40 kilometara, a po obimu i veličini ova katastrofa smatra se jednom od najvećih sedam za protekla četiri milenijuma. Ostrvo je bukvalno eksplodiralo, ostavljajući samo tri okrajka. Sudeći po tome što je tokom arheoloških iskopavanja pronađeno veoma malo ljudskih ostataka, eksploziji je prethodila vulkanska ili seizmička aktivnost koja je stanovništvo Tere navela da napuste ostrvo – najverovatnije prema matičnom ostrvu te bogate i razvijene kulture, kojoj mitski pripadaju kralj Minos, Minotaur, Lavirint, Dedal i Ikar, Vrhovna boginja i sam Zevs… A laički: toaleti s vodenim ispiranjem, raskošna kupatila, visok ugled žena, moda nošenja golih grudi, jedna od najstarijih pismenosti na svetu…
Naravno, nemoguće je proceniti koliko je žrtava u celom istočnom Mediteranu odnela eksplozija Tere, i to ne samo neposredno. Vulkanski pepeo uništava vegetaciju – i poljoprivredu, a neki moderni klimatološki modeli pokazuju da je globalna temperatura za narednih nekoliko godina u proseku mogla opasti dovoljno da utiče na smanjenje prinosa poljoprivrednih kultura. Cunami je mogao da uništi i pomorsku flotu Krita, na duži ili kraći rok onemogućavajući trgovinu. I zaista, u periodu posle eksplozije Tere u Egiptu se – kao trgovci, plaćenici i pljačkaši – pojavljuju kopneni Grci, čiji je jedan od centara bio u Mikeni. Ta promena je jasno uočljiva, dok su legendarne uspomene na veliku katastrofu kao njen mogući uzrok u Egiptu veoma retke i neodređene.
Što se Atlantide tiče, danas preovlađuje tumačenje po kom je Platon – u maniru vidljivom i iz drugih njegovih poučnih priča – nešto od legendi o velikoj propasti zaodenuo u literarno ruho i, možda namerno, ostavio dovoljno nedorečenim da inspiriše stotine i stotine generacija tragača za tim srećnim – i bogatim – ostrvom.
Ali to više nema veze s prirodnim nesrećama.
Aleksandar Ćirić
