Početkom nove godine u Mađarskoj je stupio na snagu novi ustav. Dok su vladajuće partije proslavljale „istorijski“ čin, pred Parlamentom je nekoliko desetina hiljada ljudi protestovalo zbog „uvođenja diktature“, partijske kontrole medija i sudstva. Novo uređenje zemlje po zamisli premijera Viktora Orbana izazvalo je ozbiljnu brigu vlada mnogih zapadnih zemalja. Vladajući FIDES sa dvotrećinskom većinom u Parlamentu za sada se ne obazire previše na upozorenja iz Brisela i Vašingtona. Pored ograničavanja prava Ustavnog suda i slobode medije, novi ustav smanjio je i broj priznatih verskih zajednica sa preko 300 na 14 i ujedinio centralnu banku i službu za kontrolu tržišta.
Ove korenite ustavne promene koje odskaču od demokratskih standarda Evropske unije, ipak su naišle na otpor samo manjeg dela mađarskog stanovništva. „Dokle god vlada blagostanje, Mađare baš briga da li se krešu demokratska prava“, objašnjava politolog Zoltan Kiselj. Ako bi, međutim, Mađarska zbog neuobičajene centralizacije i koncentracije moći u zemlji došla u neku vrstu izolacije unutar EU, ako bi vrednost forinte nastavila da pada, a Budimpešti delimično bila uskraćena finansijska pomoć Evropske centralne banke i Međunarodnog monetarnog fonda, FIDES bi, smatra Kiselj, naišao na daleko veći otpor građana.
VEŠAJTE JEVREJE I KOMUNISTE: Za sada to nije slučaj. Evropski mediji mahom su ogorčeni i iznenađeni dešavanjima u Mađarskoj, uzurpacijom vlasti populističkog FIDES-a, Orbanovim nacionalizmom. Dovoljan je, međutim, samo osvrt na savremenu istoriju Mađarske da bi se uvidelo da današnja politika FIDES-a nije pala iz vedrog neba. Oktobra 1956. godine imao sam 27 godina i kao dopisnik nedeljnika „Mladost“ bio sam u Budimpešti i doživeo sve što se na Zapadu zvalo „revolucijom“, na Istoku „kontrarevolucijom“, o čemu se u Jugoslaviji oprezno pisalo kao o „događajima“. O Mađarskoj revoluciji protiv Sovjetskog Saveza napisao sam dve knjige i sa dovoljno velikog istorijskog odstojanja došao do zaključaka dijametralno različitih od gotovo svih drugih autora. Na osnovu toga danas tvrdim da Viktor Orban i njegova politika nisu nikakvo iznenađenje, nego logična posledice i samih „događaja“ i njihovog tretmana u politici, kako u velikoj većini medija na Zapadu tako i kod nas.
Iznosim samo jedan primer: Dobrica Ćosić, koji je u to vreme takođe kratko bio prisutan u Budimpešti, pisao je o „najlepšim stranicama u istoriji čovečanstva“, a ja sam upozoravao na parole „Vešajte Jevreje i komuniste“ i na javni linč na ulicama glavnog grada tada revolucionarne Mađarske.
IMRE NAĐ I ORBAN HRABRI: Nije nimalo slučajno što se početak političkog uspona današnjeg predsednika mađarske vlade Viktora Orbana, rođenog 1963. godine, vezuje za njegov govor održan 16. juna 1989. godine nad posmrtnim ostacima Imrea Nađa. Nađ je bio zlosrećni demokratsko-komunistički predsednik vlade za vreme „događaja“ koga na kraju više niko nije slušao, koji će pobeći u jugoslovensku ambasadu, napustiti je, sovjetski vojnici će ga uhapsiti i na kraju će biti obešen, ali to je druga, podugačka priča.
Orban je tada „hrabro i radikalno“ – kako se njegovo istupanje opisivalo u većini zapadnih medija i u samoj Mađarskoj – zahtevao da sovjetske trupe smesta napuste Mađarsku i da se održe slobodni izbori. Hrabro i radikalno? U to vreme je u SSSR već vladao Gorbačov, koji se distancirao od takozvane Brežnjevljeve doktrine, a pet meseci docnije će pad Berlinskog zida označiti veliku cenzuru, koju je daroviti, mladi Orban predosetio.
Da bismo stvari postavili na pravo mestu valja reći da Imre Nađ spas u jugoslovenskoj ambasadi nije tražio toliko zbog straha od Rusa, koji su umarširali u Mađarsku i brutalnom silom ugušili ustanak, koliko, kako je napisao u svom zahtevu za azil, „od kontrarevolucionarnih, terorističkih grupa“, od onih desnih snaga, koje su ovladale ulicama, a na čije se ideje o „velikoj Mađarskoj“ sada vraćaju Orban i njegovi istomišljenici, pa su ih svojom dvotrećinskom većinom zacementirale u novom, na Zapadu osporavanom, ustavu. Veoma sažeto i simplificirano reći ću da se Nađ zalagao za neku vrstu demokratskog socijalizma i nije krio da mu je jugoslovenski sistem simpatičan – karakteristično je da bezbednost nije potražio u nekoj zapadnoj, na primer, američkoj ambasadi, nego u jugoslovenskoj – dok je desno krilo ustanika ostvarenje onoga za šta su se borili nazvalo „svetostefanskom Mađarskom“.
USTAV I ISTORIJA: Na tu ideju se, kao što ćemo videti, oslanja preambula novog ustava Mađarske. Pod „svetostefanskom Mađarskom“ se podrazumeva država koja je praktično ukinuta posle Prvog svetskog rata Mirovnim ugovorom sklopljenim u francuskom dvorcu Trijanon 1920. godine, država u čijim su granicama, pored ostalih, bile „kraljevine Hrvatska, Slavonija i Dalmacija“, Baranja, Vojvodina, značajne teritorije današnje Rumunije i Slovačke, pa i deo Slovenije. Mađarsko pozivanje na prošlost u najmanju ruku izaziva nelagodu, a moglo bi da se protumači i kao pretnja.
Baš u Srbiji bi se takav stav nacionalno, bolje rečeno nacionalistički opredeljenog dela Mađara donekle mogao razumeti. Ideja te „svetostefanske Mađarske“ donekle liči na odnos Srbije prema Kosovu. U takvom načinu razmišljanja, osećanja i pogleda na svet ne igra nikakvu ulogu nacionalna pripadnost ljudi koji su danas većinski nastanjeni na prostorima koji se osećaju „svojim“ i „nepravedno otetim“. Dodatni problem je što se takvi nacionalistički snovi preklapaju na teritorijama, koje svojataju razne nacionalno osvešćene grupe.
Nisam naišao ni na jedan jedini tekst uticajnih medija Nemačke i Austrije, Engleske, Francuske, Belgije, Italije, a kamoli Amerike, koji bi ukazivao na povezanost ideja novog, na Zapadu toliko kritikovanog ustava Mađarske sa onim mađarskim revolucionarima oktobra i novembra 1956. godine, koji su na ulicama i trgovima vešali za bagremove i bandere ili žive čerečili svoje stvarne ili nabeđene protivnike. To nije bajka, o tome postoje fotografije, ja sam nekim takvim „akcijama“ lično prisustvovao. Te slike su politički potisnute, jer Zapadu, pa ni Mađarskoj po završetku Hladnog rata, nije odgovaralo što se antikomunizam delimično preplitao sa fašistoidnim idejama.
Novi mađarski ustav je nesumnjivo izglasan na demokratski način. Na parlamentarnim izborima partija „mladih demokrata“, skraćeno FIDES, dobila je dvotrećinsku većinu i time mogućnost da promeni osnovni zakon. Njen predsednik, a sadašnji predsednik vlade, Viktor Orban, legalno i zakonito je mogao i može da sprovede sve svoje ideje, iako ih u predizbornoj borbi nije baš detaljno objasnio. Neka mi je dozvoljena digresija: Adolf Hitler je 1933. godine na vlast došao legalno, demokratski izraženom voljom svojih sugrađana na izborima, iako je svoje ideje unapred detaljno objasnio u svojoj zloglasnoj knjizi Moja borba (Mein Kampf).
DUHOVNO JEDINSTVO NACIJE: Pažljivo sam pročitao ceo novi mađarski ustav. Veći deo se meni, pravnom laiku, čini sasvim normalnim, zanimljivosti se nalaze u preambuli, koja počinje rečima: „Bože, blagoslovi Mađare!“ To jeste početak stare mađarske himne, ali je ipak neobično što stoji na početku ustava jedne moderne države.
Zastao sam nad paragrafima preambule Ustava kao što su: „Poštujemo svetu krunu, koja otelovljava ustavni, državni kontinuitet Mađarske i jedinstva nacije…“ Negde kasnije se ipak utvrđuje da je Mađarska republika, mada ime države nije kao ranije „Republika Mađarska“, nego samo „Mađarska“.
Podsećam da je ta kruna simbol već opisane „svetostefanske Mađarske“ čiji grb u svom levom polju štita ima četiri srebrne trake koje simbolizuju „četiri mađarske reke“, a to su Dunav, Tisa, Drava i Sava. U desnom polju se nalaze tri zelena brda, a na srednjem je krst. To je simbol „tri mađarska brda“, naime Tatre, Matre i Fatre. Matra je stvarno u Mađarskoj, Tatra većim delom u Slovačkoj, manjim u Poljskoj, Fatra u Slovačkoj.
Dalje stoji: „Priznajemo ulogu hrišćanstva za održavanje nacije.“ Za ponekog opasno, za nas svakako zanimljivo zvuči rečenica: „Mi, pripadnici mađarske nacije, na početku novog milenijuma, odgovorni smo za svakog Mađara.“ U istom duhu je član Ustava koji glasi: „Mađarska, imajući pred očima potrebu održavanja na okupu mađarske nacije, vodi brigu o sudbini Mađara koji žive van naših granica, potpomaže održavanje njihovih zajednica i njihovog razvoja, podržava njihov trud za održavanje mađarstva, ostvarivanje njihovih pojedinačnih i zajedničkih prava, ostvarivanje autonomije njihovih zajednica, njihov napredak na rodnoj zemlji i pokreće njihovu međusobnu saradnju i saradnju sa Mađarskom“.
Postoji i ovakav stav u Ustavu: „Obećavamo da ćemo sačuvati duhovno i duševno jedinstvo naše nacije, koja je kroz oluje prošlog stoleća rascepana…“ Ali se odmah, ipak, dodaje: „Narodnosti koje žive sa nama predstavljaju deo mađarske političke zajednice i predstavljaju činioce ostvarivanja države.“
Ne bih ni pokušao da dublje analiziram šta sve to može da znači. Konstatacija da je brak isključivo veza između muškarca i žene mene iznenađuje samo zato što postaje ustavna kategorija, umesto da se cela ta problematika po ukusu većine reguliše posebnim zakonom o braku.
Zapadna kritika pak ne zadire previše u elemente „svetostefanske Mađarske“. Vodeći predstavnici EU i nekih zapadnoevropskih zemalja Orbanu pre svega zameraju sprečavanje slobode štampe, na prvom mestu radio-televizije, prava ustavnog suda i mešanje politike u sudstvo, a najviše ukidanje samostalnosti narodne banke.
SA NAMA PLAŠE MALU DECU: U Mađarskoj oštre kritike sa Zapada uglavnom izazivaju prkosne reakcije. List „Mađar nemzet“ („Magyar Nemzet„, „Mađarska nacija„) koji važi kao građanski i relativno nezavisan od Orbanove vlade, u svom uvodniku 7. januara pisao je: „Čudno je da se od Njujorka do Španije, od Pariza do Frankfurta na Majni svako živ bavi mađarskim ustavom, zakonom o medijima ili Viktorom Orbanom. Nemačka štampa vladu FIDES-a bičuje kao zlog neprijatelja demokratije, nemačka televizija ZDF sa nama plaši decu… ‘Monde’ Orbana prikazuje u nacističkoj uniformi, ‘Tajms’ ne bi dao ni centa za tog podmuklog diktatora, ‘Gardijan“ proriče mračan završetak, a ministar inostranih poslova bezveznog Luksemburga pujda EU da udari po nama. Kako to da gospođa Klinton zna za naš Radio-klub ili Mark Palmer za naše najintimnije poslove? To zahvaljuju samo dobroti one naše liberalne inteligencije, koja, shvativši da gubi uticaj, inostrane medije snabdeva svojevrsnim informacijama…“
Gabor Štir u svojoj analizi, koja se već danima ne skida sa onlajn izdanja istog lista, piše: „Đavo je odneo šalu. Možemo mi koliko hoćemo da se durimo da su mediji često površni, neobavešteni ili prema nama neprijateljski raspoloženi. Kritikuju stvari koje su prosto smešne, jer po čemu je opasno po slobodu ako u imenu države više ne stoji da je republika? Kod njih nema reči o tome da se dogodilo nešto što je za Evropu čudno, naime, da je jedna vlada stekla ovlašćenja demokratskom dvotrećinskom većinom…“ Posle objašnjavanja kakva prava Briselu daje Lisabonski ugovor i da zemlje-članice imaju pravo da vode svoju politiku, autor ipak strahuje da nema mnogo smisla diskutovati o svemu tome. „Situacija je za nas isuviše loša. Prostor za mađarsku spoljnu politiku sve je manji, jer su EU i SAD odlučile da Mađarskoj slome kičmu, a to bi moglo da nas košta veoma skupo…“ Na kraju se nalazi poruka koja nije sasvim u skladu sa početnim jadikovanjem: „Greška je pomisliti… da se ceo svet okrenuo protiv nas. Naime, ako greške tražimo samo u drugima, to nas sprečava da ispitamo sami sebe, ali nećemo moći to da izbegnemo. Međutim, u međuvremenu nekako treba da se izvučemo iz unakrsne vatre.“
List „Nepsabadsag“ („Narodna sloboda“), koji je blizak opozicionim socijalistima, ne napada, ali i ne pravda novi Ustav, nego u odnosu na zahteve koje postavlja MMF poručuje: „Treba da potpišemo gde nam se kaže“, i dodaje „…da hoće da nam pomognu saudijske, ruske ili kineske banke, sve bi bilo drugačije, ali neće…“
MMF uslovljava nastavak pregovora sa Mađarskom ponovnim uspostavljanjem nezavisnosti Narodne banke, što mediji bliski Orbanu smatraju objavljivanjem starateljstva nad vladom i parlamentom i ukazuju da bi to prouzrokovalo smanjivanje plata i penzija. Kaže se: „Znamo šta želi MMF, ali pitanje je šta želi mađarska nacija?“
Šef delegacije austrijskih socijaldemokrata u Evropskom parlamentu Jerg Lajhtfrid govorio je pre neki dan o „dramatičnom pogoršanju situacije u Mađarskoj“ i zahtevao da Orban podnese ostavku. To je, naravno, sa stanovišta prosečnog Mađara kontraproduktivno. Zapadni mediji oštro su kritikovali i to što je za direktora jednog budimpeštanskog pozorišta postavljen istaknuti desničar – ta je odluka, uostalom, povučena – ali nisu pokušali da uspostave vezu između današnje mađarske vlasti i 1956. godine.
KO SE BOJI JOBIK–a: U mađarskom parlamentu dvotrećinsku većinu ima FIDES Viktora Orbana sa 262 mandata. Ultradesna partija Jobik (Jobbik) ima 47 poslanika, Mađarska socijalistička partija, MSP, koja je doskora bila na vlasti, 59 poslanika, a partija LMP, bliska evropskim Zelenim, 16 mandata. Preostaju dva nezavisna poslanika, od kojih je jedan veoma blizak FIDES-u.
Pažnju treba obratiti na neofašističku partiju Jobik, koja bi u slučaju daljeg pogoršavanja materijalne situacije prosečnog Mađara mogla da ojača na račun FIDES-a. Reč jobb na mađarskom znači „bolji“, ali i „desno“. Ime partije je svesno izabrano dvosmisleno, kaže da su njeni članovi „više desno“, „desniji“, ali i „bolji“.
Partija Jobik imala je i paravojnu formaciju, Mađarsku gardu, koja je formalno zabranjena, ali njen šef Gabor Vona istovremeno je i predsednik partije, koja je po broju poslanika treća u Parlamentu, na koju bi FIDES po svoj prilici mogao da računa da sam nema apsolutnu većinu. Jobik javno i otvoreno zahteva sve što se u novom ustavu i u politici FIDES-a eventualno samo može nazreti: antisemitizam se opisuje kao „borba protiv jevrejskog kapitala“, neprijateljstvo prema Romima kao nacionalni interes, iskazuje se želja da se revidira ugovor iz Trijanona, odnosno da se uspostavi velika Mađarska u svojim granicama pre 1919. godine. U programu te partije takođe stoji da je potrebna jača armija, konkretno, da se njeno brojno stanje sa sadašnjih 30.000 poveća na 72.000 vojnika.
Orbanova popularnost opada, ali je još uvek dovoljno velika da zadrži u rukama sve poluge vlasti. Po opštem mišljenju, veliku većinu Mađara ne zanimaju toliko nacionalni ponos, patriotska retorika i pozivanje na hrišćanske vrednosti, koliko jednostavno bolji život. „Današnji Mađar više ne ide u crkvu, nego u banku“, kaže Zoltan Kiselj.
MMF I CRVENA LINIJA: Orban je obećavao porast životnog standarda, ali mađarska valuta, forint, propada, za poslednjih pola godine izgubila je petinu svoje vrednosti; država je pred bankrotom, iako se o tome ne govori tako dramatičnim tonom kao u slučaju Grčke ili Španije, jer nije članica evrozone. Budžetski deficit za 2011. godinu bio je dva i po puta veći od predviđenog. Zbog gotovo katastrofalne situacije vrlo je verovatno da će Orban popustiti pred ultimatumom Međunarodnog monetarnog fonda i, kao što je deo mađarske štampe zahtevao, „potpisati sve što se od njega traži“, da bi ostao na vlasti.
Ustav se ne može promeniti bez dvotrećinske većine u Parlamentu. Lako je moguće da će na sledećim parlamentarnim izborima FIDES izgubiti apsolutnu većinu, a u tom slučaju su moguće dve varijante: ili stvaranje koalicije sa Jobikom, ili, ako pritisak Evrope i Amerike spreči takav razvoj, nekakva velika koalicija sa omrznutim socijalistima. Nezamislivo je da se nađe većina sposobna da iz Ustava ukloni sve što poziva na nacionalnu restituciju Mađarske.
Nemački nedeljnik „Cajt“ piše: „Orban je celokupan instrumentarij parlamenta, državnih organa i sudova odlučno promenio i iskrivio sve da bi održao svoju vlast… Viktor Orban je Mađarsku, koja je ipak po svemu evropska zemlja, doveo u fatalnu izolaciju u Evropi.“ Francuski ministar inostranih poslova Alen Žipe zahteva da EU ispita da li se novi mađarski ustav može smatrati saglasnim sa principima pravne države i demokratije. Predsednik Komisije EU Žoze Manuel Barozo ipak relativno pomirljivo poziva na „konstruktivnu saradnju“.
Ove srede, kada ovaj broj „Vremena“ već bude u štampi, formalno treba da započnu razgovori MMF-a i Mađarske o finansijskoj pomoći radi izlaska zemlje iz sadašnje situacije, iako je još pre neki dan rečeno da je Orban spajanjem narodne banke i nadzora finansijskog tržišta pod kontrolom svoje vlade „prešao crvenu liniju“. Lako može biti da će Orban popustiti bar toliko da se omogući nalaženje kompromisa, koji je za Mađarsku, kojoj je potreban novac, neophodan, a za Brisel veoma poželjan. To, međutim, neće rešiti probleme sa ovom zemljom u budućnosti. Baš kao i de fakto bankrot Grčke, i razvoj u Orbanovoj Mađarskoj je nešto novo za EU: pod pritiskom materijalnih nedaća, velike nezaposlenosti i neizvesnosti posle posve demokratskih, slobodnih izbora etablirala se vlada sa programom nespojivim sa idealima demokratije zapadne hemisfere. Takav razvoj situacije ne može da se isključi ni u drugim državama.
Zapadne sile, a naročito Amerika, 1956. godine verbalno su podržavale mađarske ustanike, među kojima je bilo i ultradesničara, ali im nisu pomogle faktički, jer je Suecka kriza, do koje je došlo u isto vreme, za svetska zbivanja bila daleko važnija. Današnja situacija donekle može da se poredi sa onom od pre 55 godina: posledice „arapskog proleća“, konflikt između Irana i zapadnog sveta, Irak i Avganistan mnogo su važniji od mađarskog ustava i nacionalističkih snova zacrtanih u njemu.
