Bol nakon patnje

Za “Vreme” iz Njujorka

Na ogradi nadvožnjaka Zapadne 234. ulice u Bronksu, iznad nepregledne kolone automobila koja se proteže autoputem prema Konektikatu, na prolećnom vetru vijori se pohabana ukrajinska zastava, dok Amerika, u svom istorijskom zaokretu, sklapa nova prijateljstva sa zemljama koje ne liče na dosadašnje saveznike. Njihova mesta zauzimaju države poput El Salvadora, čiji predsednik prihvata imigrante koji se deportuju iz SAD mimo svih zakonskih procedura, zbog čega administracija Donalda Trampa sve više ulazi u otvoreni sukob s pravosuđem, mada to ne sprečava pripadnike Imigracione policije da, i u ovim prazničnim danima, tragaju po njujorškim ulicama za onima koji bi mogli da završe preko okeana, u zloglasnom Centru za suzbijanje terorizma. Pri tom, ova bitka nije izolovana, jer je Bela kuća u ratu s poznatim advokatskim kancelarijama, medijima i elitnim univerzitetima, dok se na berzama, zbog carinskog rata, tope ušteđevine građana koje su mukotrpno sakupljali godinama da bi imali od čega da žive kada više ne budu mogli da rade, uz nova upozorenja stručnjaka o neminovnom usporavanju ekonomskog rasta u zemlji.

Za razliku od dosadašnjih kriza, koje su uglavnom imale uzroke u spoljnim okolnostima, ovu je izazvao jedan čovek.

“Ako unajmite klovnove, imaćete cirkus”, napisao je u “Njujork tajmsu” Tomas Fridman.

foto: ap

BRANA KONZERVATIVNOG SUDA

Dok se stari poredak raspada, nešto i dalje čvrsto stoji, i to bez obzira na svoju konzervativnu većinu – Vrhovni sud. Uprkos oštrim unutrašnjim podelama, većina Amerikanaca smatra da predsednik mora da poštuje odluke ove najviše sudske instance. Upravo sa te adrese stigla je nova epizoda u sukobu izvršne i sudske vlasti koji zasipa građane Amerike sa televizijskih ekrana.

Vrhovni sud je blokirao najnoviji pokušaj deportacije grupe Venecuelaca koji su privedeni širom Amerike i prebačeni u pritvorski centar Blubonet na severu Teksasa. Njima se spremala sudbina poput one koja je zadesila 238 ilegalnih imigranata koji su završili u salvadorskom CECOT (The Terrorism Confinement Center), na osnovu prastarog američkog Zakona o stranim neprijateljima iz 1798. godine, primenjenom u svega tri navrata, a poslednji put tokom Drugog svetskog rata, kada su na osnovu njega hapšeni građani japanskog porekla. Ove deportacije posledica su dogovora SAD sa salvadorskim predsednikom Najibom Bukeleom – koji sebe često naziva “najkul diktatorom na svetu” – da za naknadu od šest miliona dolara prima imigrante iz SAD osumnjičene za kriminal.

O sudbinama tih ljudi ne zna se mnogo, ali je u prvi plan isplivala životna priča Kilmara Abrega Garsije, koji je otpremljen iz Amerike zajedno sa ostalima, uprkos tome što je, na osnovu sudske odluke iz 2019. godine, bio zaštićen od deportacije. Nema medija koji nije iskopao neki detalj iz njegove imigrantske istorije: od pretnji koje je dobijao od salvadorskih bandi dok je bio mladić, bekstva u Ameriku, borbe za preživljavanje, teških poslova po gradilištima, staranja o svojoj deci sa posebnim potrebama, do hapšenja na pustom parkingu “Hom dipoa”, sumnji da je član bande MS-13, prijave njegove supruge za porodično nasilje i njenih suza pred kamerama, uz molbu da joj vrate muža iz jednog od najgorih zatvora na svetu. Tragične priče uvek imaju svoje osobenosti, dok su one druge više ili manje slične.

Procene Istraživačkog centra “Pju” govore da u Americi trenutno živi čak dvadeset četiri miliona ljudi bez državljanstva, od kojih polovina nema legalan status. Ali to nije ništa novo – svi su u ovoj zemlji, na ovaj ili onaj način, imigranti. Nemali broj ljudi sa Balkana dolazi u okviru programa rada i putovanja za studente, a neki od njih potom ostaju i tragaju za načinom da legalizuju svoj status. Društvene mreže koje ih okupljaju u Njujorku prepune su postova u kojima traže bilo kakav posao ili stanove po Astoriji, gde se spava kao u studentskim domovima po Beogradu.

Mnogi vremenom uspeju da dobiju potrebna dokumenta, ali Kilmar Garsija nije bio te sreće. Bez obzira na stroga pravila i procedure, imigracioni sistem je povremeno nepredvidiv, kao i mnoge druge stvari. Često mnogo toga zavisi od slučajnosti i sreće. Kao i u drugim prilikama, odluke donose ljudi, a oni su različiti, sve zavisi na koga se naleti, baš kao u njujorškom saobraćaju.

Povremeno će policajci okrenuti glavu na drugu stranu kada vide da neko u metežu prolazi na crveno svetlo, ali vam se zato može dogoditi da u haosu u Kvinsu, gde jedino gledate da ne udarite nekog drugog ili zakačite skuteriste koji brzinom kola jure na daskama sa jednim točkom, vidite iza sebe crveno-plavo rotaciono svetlo. Bez obzira na to što se zaustavite čim možete, policajac, nakon kontrole vozačke dozvole, izlazi iz kola sa hrpom papira, na čijem vrhu stoji kazna za “neizvršavanje zakonskog naređenja”, uz potpuno izmišljene prekršaje o zamrljanoj registarskoj tablici, korišćenju slušalica i mobilnog uređaja tokom vožnje, što sve zajedno može da dovede do oduzimanja vozačke dozvole.

Naravno, ukoliko se prihvati da se plati kazna, a ne pozove advokat koji će za šest stotina dolara naći trenutak kada se taj policajac neće pojaviti na sudskom saslušanju i osloboditi vas ovakve nepravde. Kada se požalite njujorškim prijateljima na takve stvari, oni obično odmahnu glavom uz jednu reč – assholes. Garsija je, na nesreću, možda naleteo negde na takve u Merilendu, ali na ovom mestu to prestaje da bude lična priča o jednom dvadeset devetogodišnjem imigrantu i njegova sudbina postaje globalna metafora onoga što se trenutno događa Americi.

Trampova administracija tvrdi da on više nikada neće živeti u ovoj zemlji jer je “član bande MS-13”, “terorista”, “nasilnik” i “trgovac ljudima”, dok Vrhovni sud traži od vlade da “olakša njegov povratak u SAD”. Džejms Bouzberg, okružni sudija za Distrikt Kolumbiju, otišao je korak dalje, zapretivši krivičnim gonjenjem državnih zvaničnika zbog oglušavanja o njegove odluke, što može dovesti do novčanih kazni ili čak zatvora. Na ovom mestu to više nije samo stvar sukoba između dve grane vlasti i dovođenja u pitanje principa checks and balances, koji služi da se spreči zloupotreba moći, već postaje tačka preloma koja će opredeliti sudbinu Amerike. Ili će predsednik, ko god to bio, poštovati zakone, ili će zakoni prestati da važe. Trećeg nema.

foto: ap

PREDSEDNIK ILI ZAKON

Od trenutka inauguracije, Donald Tramp je potpuno fokusiran na preuzimanje potpune kontrole nad službama reda i bezbednosti, poput policije, vojske, FBI, CIA i Ministarstva pravde. Kada su na ta rukovodeća mesta postavljeni oni koji su mu beskrajno odani – što je najčešće bila i njihova jedina kvalifikacija – usledile su njegove izjave da “postoje načini” koji bi mu omogućili treći mandat i da “se ne šali” kada to govori, bez obzira na to što Ustav izričito zabranjuje bilo kome da bude izabran na predsedničku funkciju više od dva puta. Ubrzo potom stigle su i Trampove tvrdnje da “nije bio potreban zakon”, već da “predsednik kaže ‘dosta je’”, uz stalno isticanje kako su mu glasači dali mandat za sve što radi.

Što se tiče ovih stvari, u pravu je – nedavno istraživanje “Vašington posta” otkriva da devedeset posto Amerikanaca podržava deportovanje ilegalnih imigranata koji su optuženi za nasilna krivična dela, a više od polovine slaže se s tim kako se predsednik nosi s ovim problemom. Uostalom, Donald Tramp je velikim delom i izabran jer je obećavao “najveću deportaciju u istoriji Amerike” i “ekonomski bum kakav još nije viđen”, mada se ne nazire skori dolazak nijedne od ove dve stvari. Bez obzira na to što je početak “zlatne ere” zvanično proglašen tokom “dana oslobođenja”, sam predsednik priznaje da se ušlo u doba “blagih poremećaja” zbog carinskog rata s Kinom. Ogromnom broju građana bilo je već dovoljno teško tokom vlasti demokrata da bi se lako podnela dodatna “kratkotrajna bol” u ime boljih dana koji će, možda, nekada doći. Tim pre što vodeći ekonomski stručnjaci, uključujući i one bliske republikancima, smatraju da će širina i dubina carina, na putu restrukturiranja američke ekonomije, izazvati poremećaje koji donose dugoročnu bol.

Simbol američke auto-industrije, detroitski “Ford”, već je obavestio prodavce o novim cenama.

STARIJI OD DRŽAVE

Suštinski, Tramp radi sve ono što je i najavljivao pre izbora. Više puta je ponavljao da će se “zatvoriti dotok novca školama koje podržavaju marksističke napade na američko nasleđe i samu zapadnu civilizaciju” i da će se ukinuti finansiranje bilo kojoj školi ili programu koji nameće “rodnu ideologiju ili bilo kakav neprimeren rasni, seksualni ili politički sadržaj deci”, tako da je bilo samo pitanje dana kada će se na udaru naći fakulteti. Kolumbija se prva slomila i prihvatila postavljene zahteve državne administracije, čime je pokazala da joj je važniji novac od akademskih sloboda, ali sa Harvardom je bilo drugačije.

Nakon zahteva za promene u upravljanju, zapošljavanju i nastavnim programima, s naglaskom na borbu protiv antisemitizma i opaske predsednika kako “svi znaju da je Harvard zalutao” i da podučava širenje “mržnje i gluposti”, zbog čega ne bi više trebalo da prima novčanu pomoć, iz Bostona je stigao jasan odgovor.

“Nijedna vlada – bez obzira koja je stranka na vlasti – ne bi trebalo da diktira šta privatni univerziteti mogu predavati”, bio je više nego jasan predsednik Harvarda Alan Garber, nakon čega je usledila tužba ovog univerziteta protiv vlade zbog zamrzavanja federalnih fondova.

Kao što su demokrate naletele na barijeru opšteg nezadovoljstva građana, administracija Donalda Trampa udarila je na zidove Harvarda. Nakon toga više ništa neće biti isto, jer su sa raznih strana krenuli pozivi na ujedinjenje u građanski otpor, koji neće biti stranački, jer ovo više nije pitanje demokrata i republikanaca, već stvar ograničenja širenja moći.

Ne traži se povratak na prethodno stanje, jer je ogromnoj većini građana to bilo nepodnošljivo, niti se dovode u pitanje predsednikove tvrdnje da je država imala problem s nelegalnim imigrantima koji su preplavili zemlju, deficitom, postavljanjem identitetskih tema iznad životnih pitanja ili slučajevima antisemitizma na koje fakulteti nisu uvek reagovali na pravi način. Radi se o strategiji vladanja koja čini te probleme još težim, složenijim i gorim.

Zbog toga onu pohabanu žuto-plavu zastavu, bez obzira što sve više liči na krpu, neće zameniti nova plavo-bela obeležja jedne druge države. Ako neko već nema unutrašnje kočnice, a ne postoji bilo ko u vladi ili Kongresu, kao tokom prvog mandata, da sprečava ono što je u suprotnosti sa osnovnim vrednostima američkog društva, onda će se naći drugi da postavlja granice. Lako se stiže do tog mesta čim se prođe ona nepodnošljiva gužva na I-78 prema Konektikatu, gde, malo dalje prema severu, čvrsto stoji zgrada elitne institucije koja je mnogo starija od same države u kojoj se nalazi – pa samim tim i svih njenih predsednika.