Sukob koji ne prestaje
Ruska invazija na Ukrajinu: Hiljadu dana besmislenog ubijanja
Za hiljadu dana rata u Ukrajini ubijeno je desetine hiljada civila, među kojima i najmanje 659 dece. Političarima i generalima ne fali ni dlaka s glave
Prvo je bio srpski, sad bosanski, a na vidiku je i slovenački. Jedno je bar konstantno – reč je o slovenačkoj robi. Uvek kao objekt – ovdašnji analitičari bi rekli – sužanj, raznih loših politika
„Slovenija nije kolonijalna sila i nema nikakve ambicije da postane imperijalna država koja bi Bosnu pretvorila u svoju koloniju“, rekao je slovenački predsednik Milan Kučan tokom poslednje zvanične posete Sarajevu. Izjava je delovala više nego šokantno na slovenačke komentatore i dopisnike, navikle inače na stalne međudržavne afere. Kučan je javno ograničio slovenačke ambicije ne samo u prisustvu predsedavajućeg predsedništva BiH Beriza Belkića već i pred očima domaćeg i bosanskog javnog mnjenja. Ispalo je da je izrečeno kazao u pravom trenutku, pošto je u poslednjih mesec dana (nekako tik uoči Kučanovog dolaska) niz događaja bezmalo upropastilo generalno solidne odnose između zvanične Ljubljane i Sarajeva.
Najnovija kriza je kulminirala u trenutku kada je vlada Federacije BiH podržala zahtev štediša nekadašnje Ljubljanske banke da im što pre budu vraćena sredstva u visini od oko 200 miliona eura; u to ime je bosanska vlada dala „saglasnost“ za bojkot slovenačkih proizvoda koji su preplavili BiH. Tako bi prema predlogu vlade Federacije BiH upućenom Savetu ministara uskoro trebalo ograničiti uvoz slovenačke robe, pre svega sokova, mesa i mineralne vode. Ovim činom vlada bosanske federacije htela je da istakne uverenje da Slovenija „nema razloga“ da ne vrati ono što duguje štedišama bivše Ljubljanske banke, koja je u nekadašnjoj SFRJ imala filijale i poslovala i u Sarajevu. Vlada BiH je povukla još jedan potez, sve kako bi privukla pažnju slovenačke strane i svoje pretnje učinila opipljivijim – poništila je odluku iz ratne 1993. godine kada je sarajevska poslovnica Ljubljanske banke proglasila samostalnost u odnosu na maticu, što je do sada bio jedan od glavnih slovenačkih argumenata za uskraćivanje zahteva da se štedišama vrati njihova „stara devizna štednja“.
KAO SLOBA: Pretnja „bojkotom“ slovenačke robe prisutna je u bosanskoj javnosti već nekoliko godina, ali nikada do sada nije dobila težinu državnog akta. Još koliko u aprilu ove godine predstavnik deviznih štediša Ljubljanske banke u Bosni Ale Lizalović pozvao je 165.000 operušanih štediša da bojkotuju slovenačke proizvode, ali je masovniji odziv izostao. To, međutim, nije sprečilo predstavnike štediša da apel ponove, a kada su novi pozivi izazvali i pozitivnu reakciju vlasti u Sarajevu – usledila je ljutita reakcija slovenačkih zvaničnika. Najdalje je stigao slovenački ambasador u Sarajevu Tadej Labernik (na funkciju je stigao iz novinarstva – pre imenovanja je bio direktor slovenačke državne novinske agencije STA). Labernik je u razgovoru za sarajevsko „Oslobođenje“ uoči Kučanove posete komentarisao i poziv vlade Federacije BiH o bojkotu slovenačkih proizvoda, ocenivši ga nečim nalik „stanovištima optuženog za ratne zločine Slobodana Miloševića“. Labernik se nije zadržao na Miloševiću, već je otišao dalje, najavom da će problematiku stare devizne štednje službena Ljubljana rešavati sa „novom vladom Federacije“, što su zvaničnici Federacije BiH shvatili kao „mešanje u unutrašnje prilike u BiH“. Detalj koji je Kučana umalo koštao uskraćivanja gostoprimstva.
Onda se u konflikt umešala i Privredna komora Slovenije mišljenjem da bosanski poziv na bojkot slovenačkih proizvoda predstavlja „grubo kršenje sporazuma o slobodnoj trgovini između Slovenije i BiH“; a rečeni sporazum je posle neverovatnih porođajnih muka počeo da važi tek početkom ove godine. Nije tajna da Slovenija u Bosnu mnogo više izvozi nego što iz nje uvozi, priznaju glasnogovornici slovenačke privredne komore, ali smatraju da tu treba uzeti u obzir da slovenačke neposredne investicije u privredu BiH popravljaju debalans i otvaraju nova radna mesta. Slovenija je u samom vrhu stranih investitora u BiH – slovenačka preduzeća su do sada u bosansku privredu investirala oko 360 miliona američkih dolara i otvorila oko 3000 novih radnih mesta. Slovenija je pride prepustila BiH i svoju kvotu za zaposlenje 900 radnika u Nemačkoj, plus što su slovenačke firme tokom procesa privatizacije u BiH u razna preduzeća uložila sertifikate u vrednosti od preko 900 miliona nemačkih maraka, što je više od trećine ukupne svote. Samo u Republici Srpskoj tri fonda u pretežno slovenačkom vlasništvu drže oko 20 odsto svih prikupljenih sertifikata…
Kad se sve sabere, jasno je zašto je Milan Kučan tokom nedavne posete Sarajevu pokušao da smiri strasti, s obe strane. Pored izjave s izrazito antikolonijalnim stavom, Kučan je najavio i olakšice u pogledu viznog režima, posetio slovenačke vojnike u Sforu, fabriku Gorenja u Blažuju i osmotrio rad Međunarodnog fonda za razminiranje (ITF), čiji je pokrovitelj Slovenija.
Nema sumnje da je Kučan uspeo, bar na kratke staze – Savet ministara BiH za sada nije podržao predlog vlade Federacije BiH o uvođenju bojkota, pa je spor odložen preporukom da se obavi novi krug pregovora. Ukoliko se nešto radikalno ne promeni u stavovima sukobljenih strana, Kučanov manevar neće dugo zadržati status quo. Svaka strana i dalje zastupa dijametralno suprotna gledišta.
Predstavnici bosanskih štediša mašu dokazima da je prilikom transformacije Ljubljanske banke-Osnovne banke Sarajevo oko 252 miliona nemačkih maraka (sa kamatama sada već preko 400, odnosno 200 miliona eura) preneseno na račun Narodne banke Slovenije (NBS). Uprava Nove ljubljanske banke (atribut „nova“ je lukavstvo koje je trebalo da „počisti pod tepih“ širom bivše SFRJ posejane dugove „stare“ Ljubljanske banke) tvrdi da to nije istina i da je na NBS prenesena samo „evidencija“ o deponovanim sredstvima, dok su devize (tj. konkretan keš) ostale deponovane „u depou u Beogradu“.
Tzv. beogradski izgovor nailazio je na plodno tle sve dok odnosi između država u regionu nisu izglađeni a bosanske štediše otkrile da postoji sasvim konkretan trag o transferu sredstava – put Ljubljane. To slovenačku stranu nije omelo da i ovo sporno pitanje pokuša da ugura u pregovore o sukcesiji. Bosanska vlada ovakav plan odbija, a podržava je hrvatska zbog gotovo istovetnih problema koje u Hrvatskoj imaju štediše nekadašnje zagrebačke ispostave Ljubljanske banke. Konačno, zaprećeno je i tužbama pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, pošto uskraćivanje isplate stare devizne štednje, prema mišljenju bosanskih i hrvatskih štediša, predstavlja povredu najosnovnijeg ljudskog prava – prava na vlasništvo.
TRI SRCA NA KUŠNJI: Slovenački privrednici za sada ne izveštavaju o alarmantnom smanjenju izvoza domaćih roba. U grupi onih koje bi bojkot mogao najviše da pogodi jesu preduzeća sa jasnim „nacionalnim“ obeležjima, poput Fructala, Preventa, Krke, Leka, Pivovarne Laško i Ljubljanske mlekare. Rukovodioci Ljubljanskih mlekarn umiruju ovdašnju javnost oprobanom taktikom – tvrdnjom da su njihovo „alpsko mleko“ i jogurt toliko omiljeni na bosanskom tržištu da neće otrpeti naročitu štetu zbog poziva na bojkot, dok se drugi, poput Henkela iz Maribora, uzdaju da ih štiti međunarodni trade mark njihovih proizvoda.
Istraživanja javnog mnjenja su, međutim, pokazala da poklič na bojkot ipak pokazuje prve efekte. Još koliko u maju istraživanja bosanskog javnog mnjenja (koja su agencijama naručivala slovenačka preduzeća) podržavala su tezu da bojkot slovenačkih proizvoda praktikuje oko trećina ispitanika, dok je trećina anketiranih bila protiv takve politike a trećina uzdržana. A onda su početkom jula sarajevski „Dani“ objavili rezultate ankete prema kojoj čak 78 odsto ispitanih podržava bojkot slovenačkih proizvoda. Isti nedeljnik je obelodanio i storiju o trojici radnika koji su od 1986. pa do 1990. godine radili na pakovanju i prenosu 276 miliona nemačkih maraka u trezore Ljubljanske banke u Titovoj ulici 11!
Ono što je sigurno jeste da se intenzivno traga za konačnom istinom na temu „Di su novci?“. Ni dan-danas nije jasno gde su pare zaista prenesene, mada se prst još uvek (iz Ljubljane) najčešće upire u „Beograd“. Lov u mutnom ima priličan istorijat – još koliko 1998. godine guverner Centralne banke BiH Obrad Piljak izjavljivao je da se „odgovor o nestalim devizama krije u Beogradu“ i upozoravao da naduvavanje „spora ne koristi ni Sloveniji ni BiH“. Tek nedavno je Sarajevo intenziviralo mogućnost umešanosti Ljubljane u ovu nečednu transakciju, a nema sumnje da utvrđivanje činjenica nije u interesu samo unesrećenih ljudi i visoke politike već i Narodne banke Jugoslavije.
Za sada je rešenje spora u nadležnosti posebne bosansko-slovenačke komisije. A da je pretnja bojkotom postigla cilj dokazuje i činjenica da je Milan Kučan odmah po povratku iz Sarajeva napisao posebno pismo predsedniku slovenačke vlade (Drnovšeku) u kome ga je pozvao na „strateško razmišljanje o slovenačko-bosanskim odnosima“ i na „bilateralno rešavanje pitanja dugova“. Isplivale su i informacije da bi u kontekstu saniranja nezadovoljstva bosanske strane trebalo da posluži kupovina oko 40.000 tona gvožđa iz bosanskih gvožđara, čime bi slovenačko-bosanska trgovinska neravnoteža bila smanjena za trećinu…
ŠTETNI „PATRIOTIZAM„: Slovenački stručnjaci upozoravaju obe strane da pretnja bojkotom nije rizična samo zbog mogućnosti da se on „primi“ među bosanskim kupcima već i zato što su politički motivisani bojkoti prva stepenica na putu u trgovačke ratove koji, čak i ako ne završe pravim sukobima, imaju za posledicu zatvorenu privredu i nagrađivanje nerada i lošeg poslovanja „domaćih“ preduzeća. U trenutku kad je politika omanula a stručnjaci se gledaju preko barikada, svi se nekako uzdaju u logiku tržišta, koja je nepromenljiva i jasna – kupovati jeftinije i kvalitetnije a investirati tamo gde su uslovi bolji; to su premise koje na duži rok koriste i onima koji su na prvi pogled „iskorištavani“. Slovenija je tipičan primer – izvozom svojih roba i kapitala samo kompenzuje sve veći uvoz roba i kapitala iz svog okruženja.
Osim toga, ekonomska činjenica je da bojkoti i ograničenja slobodne trgovine štete i onima kojima na prvi pogled „koriste“. Slovenački mediji su, na primer, pre nekoliko meseci preneli mišljenje jugoslovenskog ekonomiste Stojana Stamenkovića da je srpska privreda krenula put propasti još 1989. godine, baš zbog bojkota slovenačkih proizvoda, kao i da bi sada uz veoma brz rast društvenog proizvoda od osam odsto godišnje bilo potrebno još 29 godina da Srbija dostigne nekadašnji položaj na svetskoj skali. Slovenački analitičari izvlače pouku – ima raznih poziva na bojkot proizvoda, ali ih retko ko pametan shvata ozbiljno.
Da paradoks bude veći, isto važi i za Sloveniju. „Pozivam vas na bojkot austrijskih proizvoda! Bojkotujmo prodavnice Špara i Interšpara, kupujmo sve samo austrijsko NE, skijajmo svuda, samo ne u Austriji. Mi Slovenci dobri smo Austrijancima samo kada od nas očekuju neku korist. Zato se oduprimo i pokažimo im da nam je toga dosta!“ Ovo je samo jedan od sličnih pamfleta iz pera „osvešćenog i besnog građanina“ koji redovno kruže po slovenačkim stranicama interneta.
Činjenica je da je ovdašnje pučanstvo sve kivnije što zbog politike Beča prema Ljubljani, što zbog činjenice da je na policama dućana sve više austrijskih proizvoda. Sreća je da bojkot-parole nailaze na ležeran odziv. Odgovor jednog od čitalaca traktata o bojkotu bio je kratak. U dva poteza, posle objašnjenja da je Špar zapravo međunarodna i holandska kompanija a ne austrijska prćija, usledila je poenta: „Priznajte – jeftini su! I sve dok budu jeftini, kupovaću kod njih. Strašno mi je žao, ali sve dok slovenačke firme nabijaju cene do neba, dotle će stranci a s njima i Austrijanci – ubirati profit.“
To je pravi epilog priče o bojkotu u tri čina. Prvo je bio srpski, sad bosanski, a na vidiku je i slovenački. Jedno je bar konstantno – u epicentru svih bojkota jeste slovenačka roba. Uvek kao objekt – ovdašnji analitičari bi rekli – sužanj, raznih loših politika.
Za hiljadu dana rata u Ukrajini ubijeno je desetine hiljada civila, među kojima i najmanje 659 dece. Političarima i generalima ne fali ni dlaka s glave
Američki predsednik Džozef Bajden dozvolio je Ukrajini da gađa Rusiju američkim oružjem dugog dometa. Donald Tramp je najavljivao smanjenje pomoći Ukrajini, a sada mu sledi još teži težak zadatak, da spreči globalnu konfrontaciju
Kako su navijači Rumunije na utakmici sa Kosovom isprovocirali gostujuće fudbalere i izazvali međunarodni incident
Odluka još dva meseca aktuelnog predsednika SAD da dozvoli Ukrajini korišćenje američkih raketa u ratu sa Rusijom predstavlja značajnu promenu politike Vašingtona u ukrajinsko-ruskom sukobu
Navodno su hiljade vojnika iz izolovane Severne Koreje već u Rusiji. Tamo će, kažu sagovornici DW, videti relativno blagostanje i propitati zvaničnu propagandu Pjongjanga. Ali, šta kada se vrate?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve