(Specijalno za „Vreme“ iz Londona)
Neke britanske novine osvanule su dan posle američkih izbora sa vrlo kratkim naslovima: „Oh, Bože, Bušova era“, „Buš bluz“, „Uh, još četiri godine“, „Noćna mora“, „Podeljene američke države“…
I dok su gotovo svi svetski državnici pohitali da po protokolu čestitaju Džordžu Bušu i ukažu na neophodnost transatlantske saradnje, većina evropskih medija nije krila ogromno iznenađenje ishodom izbora, razočaranost, težak mamurluk i depresiju posle pred televizorima provedene noći.
Kao da je sada svima jasno da Dabaju, Buš junior, nije „slučajni predsednik“ koji je 2000. doplivao do Bele kuće na izbornom skandalu u Floridi. Čovek koji je globalno smatran nekompetentnom ličnošću za lidera najmoćnije sile na svetu, pokazao je da njegov izbor 2004. predstavlja ne samo izborni trijumf, dobio je 3,5 miliona glasova više nego Džon Keri, nego i ključnu prekretnicu u američkoj politici, pa i samoj Americi. Sada se već govori o Bušovoj eri.
BUŠOVA ERA: Na izbore je izašao rekordan broj birača – 120 miliona, a Džordž Buš je dobio više od 51 odsto glasova, što je doprinelo da se upiše u onaj mali krug predsednikâ kojima je pošlo za rukom da osvoje dva mandata, pa se prva decenija XXI veka već može nazvati Bušovom erom, kao što su osamdesete bile Reganova, a devedesete Klintonova era.
Sva postizborna istraživanja potvrdila su da je u Americi zapravo došlo do radikalne promene ne samo političkog pejzaža već i stanja duha. Na sve strane zastave, crkve, bilbordi sa religijskim porukama, na televiziji evangelisti, na radiju propovedi, molitve, versko učenje… Ništa se nije desilo preko noći, pa ni za poslednje četiri godine, fundamentalne promene su decenijama trajale: Amerika se okretala udesno. Upitani šta je danas u Americi za njih najvažniji problem, većina američkih birača je odgovorila: moralne vrednosti. Ovaj prilično komplikovani idiom mogao bi se jednostavno prevesti kao Bog, patriotizam i tradicionalna porodica. Amerikanci kažu „tri F“: Flag, Faith and Family. Malo nijansiraniji prevod bio bi zapravo Bog, puška, zabrana prekida trudnoće i homofobija. Izbori su pokazali da su ova socijalna i kulturna pitanja za milione Amerikanaca bila daleko važnija nego rat protiv terorizma, rat u Iraku, nezaposlenost ili zdravstvena zaštita! Većina je reporterima kratko odgovorila: „Džordž Buš ima iste moralne vrednosti kao ja, Keri je liberal…“
Džon Keri po mišljenju američke većine ne zastupa njihove tradicionalne vrednosti, on pripada drugoj kulturi: svašta se tu napakovalo, i njegovo školovanje u Švajcarskoj, i znanje stranih jezika, i intelektualizam, i pozivanje na čvršće veze sa ostatkom sveta, i svojevremeno oštra kritika rata u Vijetnamu, i ta superbogata žena, poliglota oštrog jezika… Smešno je da su Kerijevi stručnjaci za marketing priznali posle poraza da je jedan od njihovih glavnih grešaka bilo lansiranje snimka kako Keri upražnjava windsurfing – novi sport džet-seta. Obični američki Džo i njegova Džejn lakše se identifikuju sa Džonom Bušom koji, istina, pripada superbogatoj političkoj dinastiji sa istočne obale, ali nosi farmerke i kaubojski šesir, voli istu ženu dvadeset i kusur godina, pa čak svuda na putovanja nosi svoj – jastuk! Sa narodski jednostavnim, nesofisticiranim Bušom, njegovom manihejskom, crno-belom retorikom, identifikuju se i oni obični Amerikanci, za koje bismo mogli reći da predstavljaju siroviju, „neotesanu“ stranu nacionalnog karaktera.
BUŠOVE VREDNOSTI: Republikanci nisu istakli pobedničku zastavu samo na Beloj kući već i u Kongresu i u Senatu. Donedavno gotovo ravnomerno raspoređene snage okrenule su se u vrlo konzervativnom pravcu u oba predstavnička tela. Plima konzevativizma koja je zadržala Buša u Beloj kući prostire se zapravo mnogo šire i od Kongresa i od Senata: takozvane „moralne vrednosti“ su za većinu Amerikanaca najvažniji problem: izabrani su senatori i kongresmeni čija je jedina politička poruka bila: nema abortusa ni pod kojim uslovima, nema brakova homoseksualaca, nema neudatih trudnih žena za katedrom. Jedan senator je čak tražio smrtnu kaznu za prekid trudnoće. Kandidati koji su imali samo ovu političku poruku nasuprot njihovim demokratskim protivnicima, takozvanim liberalima, pobedili su od Luizijane i Teksasa do Oklahome.
Indikativno je da Kongres neće sada biti prevashodno republikanski, nego i prevashodno vrlo konzervativan, pobedili su i socijalni i ekonomski najtvrđi republikanci. Oni će sada imati većinu u Kongresu, pa su i umereni republikanci sada postali ugrožena vrsta. Samim tim Bušu više neće zadavati mnogo problema njegove partijske kolege sa istočne obale.
Oslabljene demokrate više neće biti u stanju da predsedniku „pokazuju mišiće“ i da uspešno sprečavaju njegov konzervativni politički program.
U govoru posle trijumfa na predsedničkim izborima Džordž Buš se direktno obratio Kerijevim pristalicama: „Potrebna mi je vaša podrška i ja ću se potruditi da je dobijem.“ Buš je ponovio da želi da ujedini naciju. Po mišljenju većine analitičara, bila je to tek ljubazna velikodušnost zadovoljnog pobednika koji zna da sada drži sve konce u svojim rukama, da je od naroda Amerike dobio mandat i da bez velikih napora i trgovanja sa demokratama može da donosi zakone i programe koje želi, uključujući i radikalnu promenu poreske politike, kao i promene u socijalnoj zaštiti.
Pored zakonodavne i izvršne vlasti, u Bušovim rukama je i sudstvo: predsednik SAD postavlja sudije Vrhovnog suda; izvesno je da će obolelog sudiju Viljema Rankvista zameniti neko od Bušovih konzervativnih istomišljenika. Sudije Vrhovnog suda se biraju doživotno, pa se sledećih meseci ili za godinu dana otvara još nekoliko mesta, tri ili četiri sudije najverovatnije odlaze u penziju, pa predsednik SAD dobija mogućnost da Sud popuni ideološkim konzervativcima. Bušu se pruža mogućnost da potisne umerene sudije, pa se postavlja pitanje da li će na snazi ostati poluvekovna ženska prava, Afro-Amerikanaca, a odnedavno i homoseksualaca. Do sada je većina sudija Vrhovnog suda bila za afirmativnu akciju ili pravo žena na prekid trudnoće, a i to sada može da se promeni.
BUŠ–BLUZ: Većina zapadnoevropskih komentatora sada izgleda shvata da Dordž Buš nije bio fusnota u istoriji, da je on zapravo vodeća persona dramatis nove istorije i da se valja prilagoditi novoj, izmenjenoj realnosti.
Buš je trijumfalno pobedio na izborima, uprkos haosu u Iraku, uprkos 1000 poginulih američkih vojnika, uprkos tome što nije nađeno oružje za masovno uništavanje, uprkos Abu Graibu… Malo je verovatno da će Buš sada radikalnije menjati svoju globalnu politiku.
Amerika se suočava sa velikim problemima u svom ratu protiv terorizma, Bin Laden još preti, američki vojnici i njihovi saveznici još ginu u iračkom živom pesku, Avganistan je daleko od normalne države… Ostaju naravno problemi oko nuklearnog oružja koju navodno poseduju Severna Koreja i Iran.
Bliski istok ostaje Ahilova peta: nema nikakvog mirovnog procesa. Kako će Buš pomoći Šaronu da reši povlačenje iz Gaze, ostaje velika nepoznanica.
Jedan od najkrupnijih zalogaja pred Bušom jeste da popravi prekinute transatlantske veze, prvenstveno sa Francuskom i Nemačkom, tačnije sa NATO-om. Ostaju sporovi oko Izraela i Palestine, Irana, Kjoto sporazuma, Međunarodnog krivičnog suda…
I kod kuće Buša očekuju krupni problemi: oporavak ekonomije, smanjenje deficita, smanjenje nezaposlenosti, energetska kriza, kriza u zdravstvu, socijalnim programima…
Istorijski gledano, Vol stritu ide bolje za vreme demokratskih nego za vreme republikanskih administracija. Da li će se ova zakonomernost ponoviti, ostaje da vidimo. Sigurno je da će porasti vrednost akcija kompanija za proizvodnju oružja i „odbrambenog“ sektora, ali i proizvođača nafte. Velikim korporacijama Buš je pre samih izbora poklonio još jedno galantno smanjenje poreza, sve u svemu 145 milijardi dolara.
Ima razloga što su velike korporacije vrlo zadovoljne pobedom Buša: on se zalaže za slabljenje zakonske regulative, pa će i mediji veoma osetiti čvrsti zagrljaj moćnih korporacija.
Buš nagoveštava radikalnu reformu socijalne zaštite, što vodi privatizaciji penzionih fondova. I u zdravstvenoj zaštiti težište se pomera u istom pravcu. Bušova namera je da Amerikance oslobodi plaćanja poreza za sopstvena ulaganja u zdravstveno osiguranje, pa će čovek sam odlučivati o tome koliko želi da uplaćuje u ovaj fond. Danas je oko 45 miliona Amerikanaca bez ikakve zdravstvene zaštite.
BUŠ I BOG: Ma kako to Evropljanima, a verovatno i ostatku sveta, izgledalo neverovatno, glavna tema drugog Bušovog mandata, može da bude sklapanje braka između ljudi istog pola. Takvi zakoni su upravo referendumom izglasani u 11 američkih država. Sva je prilika da će se ovim problemom u narednom periodu baviti i Vrhovni sud.
Posle izbornog trijumfa i parada počinje drugi mandat: pred Bušom su veći problemi nego kada je 2000. godine pobedio za šaku glasova svog rivala Ala Gora koji je dobio 500.000 glasova više. Amerika ostaje oštro podeljena zemlja. Ne treba izgubiti iz vida da je i Džon Keri osvojio rekoradan broj glasova, mnogo više od svih svojih demokratskih prethodnika, u novije vreme Bila Klintona ili Džimija Kartera: za njega je glasalo 55,3 miliona Amerikanaca, ili 48 odsto. U Americi danas ima više konzervativaca, ali ima i više demokrata. Ovi ljudi su ogorčeni, nezadovoljni, puni straha i beznađa. Čak i glumac Robert Redford poručuje da namerava da napusti Ameriku. Nacija je podeljena na liberalniju, demokratsku Ameriku, a na konzervativce, evangeliste, ponovo rođene hrišćane (kojima pripada i Buš) i ekstremnu religioznu desnicu koja će, sasvim je izvesno, tražiti nagradu za svoj doprinos Bušovoj izbornoj pobedi. Zar njihove parole nisu bile „Bog čuva Buša“ i „Bog i Buš“?
Ovi krugovi za sada govore o „više inicijativa vezanih za veru“. Dakle, nastavlja se dalje zamagljivanje ustavom utvrđenog člana koji naglašava odvojenost crkve i države. Ostaje i rat protiv terorizma, to je zamka u koju je Buš upao pod uslovima koje mu je nametnuo neprijatelj, kako to naglašava Džordž Soros.
Komentator Sidni Blumental čak kaže da je poraz umerenog krila republikanske partije veći i značajniji od poraza demokrata na izborima 2004.
