Bog ne voli one koji lažu

Iako je Republika Turska od samog osnivanja bila okrenuta Zapadu, zapadna pop kultura i muzika došle su tek tri decenije kasnije, sa muzikom

Elvisa Prislija i Fets Domina. Turske radio-stanice počele su da puštaju muziku surf rok bendova, kao što su Tornados ili Venčurs. Muzika grupe Šedouz bila je velika inspiracija mnogim turskim bendovima. Na primer, grupi Siluete, ali je ona kroz surf rok na originalan način provukla zvuk turskih narodnih igara. U isto vreme, Erkin Koraj počeo je da obrađuje američke rokenrol hitove. Pesma Septembarsko veče sa njegovog prvog singla iz 1963. godine pomalo podseća na Paint It Black Rolingstonsa. Na sličnost u obrnutom pravcu ukazao je Mik Džeger u intervjuu za „Roling stoun“ 1995. godine: „Na albumu Aftermath se nalazi širok spektar muzičkih stilova. Paint It Black je bila pomalo kao turska pesma.“ Koraj se kasnije, kao i mnogi turski bendovi, okrenuo psihodeličnom roku, a usledile su i druge promene pod uticajem bendova poput Jes i Status kvo. Ali ono što je ostala trajna osobina anadolskog roka je spoj turskih i zapadnih ritmova, instrumenata i melodija.

MONGOLI I BAGLAMA

Važan zamah turskom roku dala su muzička takmičenja. List „Hurijet“ 1965. godine organizovao je „Zlatni mikrofon“. Za učešće bila je potrebna originalna pesma na turskom ili obrada neke stare turske pesme, ali obavezno u zapadnom stilu i na električnim instrumentima. Iako je održano samo četiri puta, takmičenje je bilo popularno. Ono je turskim rok grupama pomoglo da krenu dalje od imitiranja Bitlsa i Badija Holija, što je u početku bila norma i da razviju sopstveni izraz. Kroz „Zlatni mikrofon“ prošla su mnoga velika imena turskog roka, poput pevača Džema Karadže i kultne rok grupe Mongoli, koja koristi i narodne instrumente, na primer, davul (vrsta bubnja) i jajli tanbur (gudački instrument).

Frontmen i gitarista Mongola Džahit Berkaj o počecima i prvim uzorima svog benda kaže: „Grupe kao što su Bitlsi i Trafik tada su bile vrlo popularne i ceo svet je bio pod uticajem njihove muzike. U to vreme, gitara je bila u prvom planu, a udarci na bubnju bili su pravi udarci, bili su jači. I mi smo bili muzičari tog doba, i naša muzika je bila jaka.“ Berkaj je u turskoj rok muzici proslavio narodni instrument baglamu (liči na veliku tamburu). On često svira na baglami sa magnetima i elektronikom, što ima i svaka električna gitara. Takvu baglamu ranije je koristio i Erkin Koraj, ali Berkaju je ona praktično zaštitini znak. U Turskoj za njega kažu da je „čovek koji svira baglamu kao gitaru, a gitaru kao baglamu“. Prošle godine, na koncertu povodom 50 godina postojanja, Mongoli su svirali i jednu pesmu slepog turskog ašika (vrsta narodnog pevača) Vejsela Satiroglua (1894 – 1973). Istu pesmu su ranije obradili sa dvojicom možda najvećih pevača anadolskog roka, Barišom Mančom (bio je vrlo poznat u Japanu) i Džemom Karadžom. Mančo je umro 1999. a Karadža 2004. godine. O smrti obojice pisao je i „Njujork tajms“.

ROKERI I POLITIKA

Karadža nije bio poznat samo po svom glasu, dugim brkovima i filcanom šeširu. Zbog svojih pesama i političkih stavova etiketiran je kao marksista, separatista i izdajnik, pa je 1979. godine napustio zemlju. Napeto i haotično stanje u turskoj politici i društvu tada je trajalo već nekoliko godina. Sulejman Demirel je više puta formirao klimavu vladu, uz pomoć islamista i nacionalista, a na ulicama širom zemlje sukobljavali su se levičari i omladina Partije nacionalističkog pokreta (MHP), poznata pod imenom „Sivi vukovi“. Do Karadžinog odlaska iz Turske, desila su se tri velika incidenta sa nasiljem i žrtvama: na Trgu Taksim u Istanbulu, u Ankari i Kahramanmarašu (prerastao u masakr). Na kraju je državnim udarom 1980. godine vlast preuzela vojska. Za Karadžu se tada ništa nije promenilo: izdat je nalog za njegovo hapšenje. Država ga je više puta pozvala da se vrati. Karadža je odbio, a to je platio gubitkom državljanstva. U Tursku se vratio tek sedam godina kasnije, posle amnestije.

Po zvuku uglavnom bliži Zapadu nego Istoku, mlađi turski rokeri se po političkoj svesti ne razlikuju bitno od starijih. Svoj stav o referendumu 2017. godine o izmenama ustava i uvođenju „predsedničkog sistema“ rok pevač Hajko Džepkin objasnio je preko muzike.

„Jednog dana, odluče da se među muzičarima izabere šef za muziku. Kažu mi ‘održaćemo izbore, ti budi glavni za sve’. Ja sam od detinjstva roker i metalac. I godinama sam bio pod pritiskom pop muzike. Izabran sam i postao sam glavni. I zbog toga što sam bio pod pritiskom kažem da se od sada neće puštati pop muzika. Imam pravo na to, imam sva ovlašćenja. I cela Turska će slušati hevi metal, da li biste to prihvatili? Ne, ne biste“, rekao je Džepkin.

U poređenju sa nekim drugim rokerima, Džepkin je bio blag. Frontmen grupe Atena Gokhan Ozoguz oštro je reagovao na tvrdnje vladajuće Partije pravde i razvoja (AKP) o navodnim nepravilnostima na nedavnim izborima za gradonačelnika Istanbula. Dok je Vrhovno izborno veće razmatralo zahtev AKP-a da se izbori u Istanbulu ponište, zamenik predsednika te partije pojavio se na televiziji i rekao da se na izborima u Istanbulu „sigurno nešto desilo“. Ozoguz je bio direktan: „Znate, čovek ima jedan (poseban) izraz na licu kada laže, i vi to odmah shvatite. Pitam se: gde se to na svetu na partijskim plakatima pored kandidata za gradonačelnika nalazi i predsednik države? Bog ne voli one koji lažu, kažnjava ih.“

Kada su izbori poništeni i raspisani novi za 23. jun, mnoge javne ličnosti podržale su kandidata opozicione Republikanske narodne partije (CHP) Ekrema Imamoglua, koji je pobedio na prvim izborima. Uslovni refleks vlasti bio je spisak sa njihovim imenima, među kojima je bilo i turskih rokera. Sastavio ga je šef arhivskog odeljenja Predsedništva Muhamed Safi. Mediji su preneli i sliku spiska koju je sa naslovom „Zabeleška“ objavio Safi lično. Na njemu se našla i grupa Mor ve otesi (Ultra i ljubičasto). Njeni članovi uopšte se nisu potresli: „Baš je ljubazno što ste pazili da ‘mor ve otesi’ napišete malim slovima“ (oni ime grupe sami pišu bez velikih slova).

SVEST O DRUŠTVU

Anadolski rokeri se bave i društvenim pojavama koje prevazilaze okvire dnevne politike. Pevač Nijazi Kojundžu, koji spaja hard rok i tursku narodnu muziku, prošle godine nastupio je na protestnom koncertu protiv izgradnje brane i hidroelektrane na reci Munzur, na istoku Turske. Na istom koncertu nastupili su i Mongoli. Njihov frontmen Džahit Berkaj pred početak svirke rekao je da će oni uvek podržati borbu za prirodu i životnu sredinu. A to im nije bio prvi put. Na festivalu „Rok za mir“ 2007. godine, Mongoli su pre nastupa poručili da je veoma važno „sačuvati planetu na kojoj živimo“, da se treba boriti protiv „kapitalizma koji je planetu doveo u loše stanje“. Mnoge njihove pesme su u takvom duhu. „U pesmama smo hteli da govorimo o socijalnom nezadovoljstvu i lošim dešavanjima u društvu. Kako se o tome može govoriti mirnim jezikom“, rekao je jednom prilikom Berkaj. U aprilu ove godine, poznati turski rok muzičar Haluk Levent pokrenuo je akciju zbog otkazivanja muzičkog festivala na Tehničkom univerzitetu Bliski istok u Ankari. Uprava je to objasnila „nedostatkom sredstava“, mada je rektor pomenuo i „marksističke“ i „ekstremne leve“ grupe. Studenti, koji već godinama organizuju festival, odustali su od natezanja sa rektoratom i održali protest, a Levent je rekao da će nastupiti besplatno (lično je razgovarao sa upravom). Pozvao je i druge muzičare da učine isto. Odziv je bio više nego dobar, pa je festival održan. U završnici 26. aprila nastupili su Mongoli. Studenti koji su prepunili tribine univerzitetskog stadiona pevali su svaku njihovu pesmu, a neke od njih postoje već 50 godina.