U trenutku kada je Pentagon i zvanično najavio da su veće vojne operacije u Iraku okončane, a slike bezakonja, pljačke i haosa u iračkim gradovima obilaze svet, jasno je da je sa završetkom ratnih operacija obavljen tek lakši deo posla. Upitan ko trenutno vlada Irakom, portparol Bele kuće Ari Flajšer je odgovorio: „Ukus slobode“. Za mnoge Iračane, novoosvojena sloboda sastoji se u prvom redu u slobodi da demontiraju režim Sadama Huseina – ciglu po ciglu, stolicu po stolicu, luster po luster. Infrastrukturu koju su se, tokom ratnih operacija, koalicione snage trudile da poštede, sada pokušavaju da dokrajče razuzdane bande. Međutim, američki zvaničnici i dalje su blagonakloni prema bezakonju koje je zahvatilo iračke gradove. „Kao što silovanje nema veze sa seksom, već sa moći“, kaže Ričard Perl, savetnik u Pentagonu i jedan od najratobornijih zvaničnika američke administracije, „tako ni ovo nema veze sa pohlepom, već sa politikom. Oni upadaju u postrojenja koja povezuju sa Sadamovom vlašću.“
Njegove reči bile bi umesne kada bi se oslobođeni gnev Iračana zaustavio na statuama Sadama Huseina i ostalim velelepnim simbolima njegove vlasti. Međutim, okupacione snage, u prvom redu SAD, čeka težak posao u popunjavanju ogromnog političkog vakuuma koji je za sobom ostavio irački diktator i stvaranja uslova za dekontaminaciju posledica njegove tiranijske vlasti koja je trajala bezmalo četvrt veka.
PRELAZNA VLAST: U Nasiriji na jugu Iraka, u dobro obezbeđenoj američkoj bazi, u toku je prvi u nizu sastanaka američkog tima sa predstavnicima iračke opozicije na tragu prve administracije – Iračke prelazne uprave (I.I.A.). Ceremonijal-majstor čitave operacije je Džej Garner, američki general-pukovnik u penziji koji je u Nasiriji proslavio svoj 65. rođendan. General Garner je 1991, nakon prvog rata u Zalivu uspešno uspostavio poluautonomnu kurdsku oblast na severu Iraka, predvodi tim od oko 200 Amerikanaca koje je odredio Pentagon a čiji će posao biti nadgledanje svih aspekata civilne vlasti u Iraku, od upravljanja budžetom, proizvodnjom i trgovinom nafte, do snabdevanja vodom i uklanjanja smeća. Američki zvaničnici, naročito oni ratoborniji, nadaju se da će IIA biti uspostavljena pre nego što „sladak ukus slobode“ u ustima Iračana ustupi mesto gorkom „ukusu okupacije“. Garner je novinarima izjavio da se nada da će Amerikanci predati vlast prelaznoj upravi, koja će isprva imati samo savetodavni karakter, u roku od tri meseca, ali je već jasno da su njegove nade zasnovane na preteranom optimizmu.
Iračka opozicija, naime, nije ujedinjeni front, već je sastavljena od bezbroj međusobno suprotstavljenih frakcija različitih etničkih ili ideoloških obeležja. Uz sve to, za ceo proces bi bilo veoma opasno ukoliko bi izgledalo da su Amerikanci u Iraku uspostavili marionetsku vlast. Prva, brutalna opomena u tom smislu već je stigla prošle nedelje, kada je grupa pobesnelih sunita opkolila i na smrt prebila šiitskog sveštenika koga su Amerikanci prethodno uzeli pod svoje.
Zato će uspostavljanje iračkih civilnih i vojnih vlasti biti mnogo pipaviji posao nego što su Amerikanci pretpostavljali, a desetine lidera različitih etničkih ili verskih organizacija su u niskom startu pred odlučujuću trku. Lista trkača je podugačka, a među njima dominira miljenik američke administracije Ahmed Čalabi (58), kontroverzni lider Iračkog nacionalnog kongresa u egzilu. Čalabi potiče iz šiitske porodice, a doktorirao je matematiku na Univerzitetu u Čikagu. Proveo je veći deo svog života u egzilu, i neomiljena je figura kako u samom Iraku, tako i u ostatku arapskog sveta. Proteran je iz Jordana gde je bio vlasnik druge po veličini banke, nakon što su ga tamošnje vlasti optužile za proneveru ogromne sume novca. Iako je američki predsednik Buš, prema pisanju nedeljnika „Tajm“, obećao britanskom premijeru da Čalabi neće predvoditi IIA, opozicioni lider je u domovinu stigao avionom koji mu je na raspolaganje stavio Pentagon.
Konsultacijama sa Garnerovim timom prisustvuju i međusobno suprotstavljeni lideri Kurda, Masud Barzani i Džalal Talabani, ali je vođa moćne šiitske verske organizacije sa sedištem u Iranu – Vrhovni savet islamske revolucije Iraka – Muhamed Bakir al Hakim iz protesta zbog američke okupacije, odbio da učestvuje u pregovorima. Računa se dosta i na pomoć i ugled Adnana al Pačačija (80), bivšeg ministra u vladi pre Sadamove ere, koji je veoma uvažen u arapskom svetu i izvan Iraka.
BEZ OPTIMIZMA: Još jedna nepoznanica je i pitanje koliko će obnova Iraka koštati. Procene se kreću od 25 do 600 milijardi dolara. Prema proceni radne grupe koju je angažovao američki Savet za međunarodne odnose, obnova bi mogla koštati oko 20 milijardi dolara godišnje, a trajaće više godina. Prema Ženevskoj konvenciji iz 1949. (četvrta konvencija koja se odnosi na okupacione snage), o potrebama stanovništva dužne su da se brinu okupacione sile, u ovom slučaju u prvom redu SAD i Britanija. Uprkos naporima britanskog premijera Tonija Blera da u igru na velika vrata uvede Ujedinjene nacije, nakon debakla pre početka rata u Savetu bezbednosti, SAD ostaju duboko nepoverljive prema ulozi Svetske organizacije. Kongres je već odobrio blizu 2,5 milijardi dolara pomoći Iraku, a Britanija 350 miliona dolara, ne računajući pomoć koja će Iraku stizati preko EU. UN su zatražile pomoć u iznosu od preko 2 milijarde dolara, ali se u kasu namenjenu obnovi Iraka slilo samo 350 miliona dolara.
No, najveće pitanje koje muči i Iračane i američku administraciju ipak glasi: koliko dugo će okupacione snage ostati u Iraku. Zamenik sekretara za odbranu SAD Pol Volfovic odustao je od optimističnih prognoza i opredelio se za lakonski odgovor: „ostaćemo koliko bude neophodno, i otići ćemo što pre budemo mogli.“ Ser Frederik Stenli Mod, britanski general koji je osvojio Bagdad od Osmanlija 1917, obratio se građanima Bagdada rečima: „Naši vojnici u vaše gradove i na vaše posede nisu došli kao osvajači i neprijatelji, već kao oslobodioci.“ Britanci su decenijama nakon toga vladali Bagdadom i Irakom.
