Bilo i ostalo na Divljem zapadu

Za „Vreme“ iz Njujorka

Ni dva spuštanja zastave na pola koplja u Beloj kući za samo sedam dana nisu promenila navike mnogih Amerikanaca. Nedaleko od supermarketa King Supers u Bolderu, gde je nedavno ubijeno deset ljudi, trgovci su već sledećeg jutra otvorili vrata prodavnica oružja, baš kao što su to uradili u Atlanti nakon što je u salonima za masažu stradalo osam osoba.

Kao i uvek nakon sličnih tragedija, ponovo su pokrenute večne priče o kontroli naoružanja, predsednik je pozvao Kongres da zabrani prodaju automatskog oružja, psiholozi su pokušavali da objasne zašto neko ubija ljude koje pre toga nikada nije video, dok su oni koji gaje strast prema naoružavanju nastavili da razgledaju pištolje, automate i puške izložene na tezgama specijalizovanih radnji, odmeravajući njihovu težinu i izgled, kao što se biraju mobilni telefoni, kompjuteri ili stvari za domaćinstvo u bilo kom marketu.

RUGER AR–556

Mnogim Amerikancima su upravo nedeljne nabavke namirnica u tržnim lancima poput Volmarta, koje su istovremeno i neka vrsta porodičnih rituala srednje klase, prilika da se dopuni arsenal borbene opreme jer se tu, odmah pored meksičkih jagoda, borovnica iz Perua ili kostarikanskih lubenica, mogu videti nepregledni rafovi sa kamuflažnom odećom, opasačima, čizmama, optičkim nišanima, digitalnim snajperima, termovizorima, dvogledima za noćno osmatranje, infracrvenim iluminatorima, samostrelima, noževima i mačetama, a u nekim saveznim državama i puškama, što se sve zajedno ne koriste samo za lov na životinje, već i za obračune sa pripadnicima svoje vrste. Stoga nikoga nije preterano iznenadilo saznanje da je dvadesetjednogodišnji Ahmad Ali Alivi Alisa legalno kupio ruger AR-556 kojim je poubijao ljude u Koloradu.

Taj ruger, sa kojim je on izašao iz prodavnice u Arvardu, jeste borbeno poluautomatsko oružje koje ima vatrenu moć kao bilo koja jurišna vojna puška. To je slabija verzija automata AR-15 kalibra 5,56 milimetara sa kraćom cevi, svojevremeno standardnog naoružanja američkih marinaca, koje je poslednjih godina zamenjeno savremenijim verzijama M16 i M4, ali je suština ostala ista: što efikasnije ubijanje ljudi. Na nesreću onih na koje je prvo naleteo na parkingu King Supersa nedaleko od Denvera, a potom i u samoj prodavnici, Ahmad Alisa je, sledeći uputstva sa zvaničnog sajta Rugera, po svemu sudeći, dodao stabilizator koji se pričvršćuje na nadlanicu, što ovom oružju, koje može da ima šaržer od deset do trideset metaka, daje dodatnu preciznost.

Lokalne vlasti grada Boldera uvele su pre dve godine zabranu prodaje i posedovanja ovakvog naoružanja, ali je samo deset dana pre masakra Okružni sudija suspendovao ovu odluku tvrdeći da je ona u direktnoj suprotnosti sa propisima zemlje Amerike, zato što zabranjuje ono što federalni zakon dozvoljava, a što bi trebalo da bude u najboljem interesu svih stanovnika Kolorada. Sve debate o tome obično se završavaju pozivanjem na Drugi amandman američkog Ustava koji dozvoljava pravo građana da poseduje oružje radi sopstvene zaštite i da vlast ne postane „tiranska“, kako se tih davnih godina pisanja Povelje o pravima govorilo.

NAORUŽANI NASTAVNICI

Pritom sudija nije previše mario za činjenicu da je pre nekoliko godina u Aurori, koja se nalazi svega pola sata vožnje od Boldera, Džejms Holms upravo oružjem tipa AR-15 na premijeri filma Uspon tamnog viteza ubio dvanaest ljudi i da je ovo isto oružje upotrebljeno tokom napada u školi „Stounmen Daglas“ u Parklandu kada je bivši učenik, devetnaestogodišnji Nikolas Kruz, koji je izbačen iz razreda zbog disciplinskih razloga, oduzeo 17 mahom mladih života. Kada ga je sudija pitao zašto je to uradio, Kruz je govorio o demonu koga ima u glavi, njegovoj zloj strani koja mu je naređivala da ubija. Holms je pravio skice ubistava razgovarajući sa nepostojećim osobama, dok je Alisa govorio bratu kako ga neko neprekidno prati.

Oni koji imaju malo strpljenja lako će otkriti i druge veze među počiniocima zločina. Organizacija Violence Project je uspela da prebroji kako je za poslednjih pet godina bilo najmanje tridesetak pucnjava u kojima je stradalo po četvoro ili više ljudi. Među njima crno mesto zauzima Kruzovo masovno ubistvo u Parklandu, što je bio jedan od ključnih argumenata lokalnih vlasti u Bolderu da zabrane prodaju automatskog oružja. To je, međutim, samo kratkotrajno pomoglo, takvo naoružanje je ubrzo moglo ponovo da se kupi. Sva trojica ubica, koje povezuje ruger koji su imali u rukama, došli su legalno do oružja kojim su počinili zločin. Stoga i nije teško razumeti što se u kućama Amerikanca koji čine 4,4 odsto svetske populacije nalazi 42 procenta svetskog ličnog naoružanja.

Ako na izlazu iz Parklanda, gde je pre nekoliko dana obeležena godišnjica masakra, krenete auto-putem I-95, koji se proteže hiljadama kilometara duž istočne obale od kanadske granice u Mejnu do Floride, za manje od sat vremena vožnje u „Majami gansu“ možete da nađete taj isti ruger AR-556 za oko 800 dolara.

Nakon tragedije u Parklandu pojedinim nastavnicima u školama na Floridi dozvoljeno je da nose oružje u učionicama, a jedan pastor je na vratima crkve u obližnjoj Tampi posle masovnog ubistva u Teksasu postavio upozorenje da su vernici naoružani, tako da će se na svaki napad odgovoriti „smrtonosnom silom“.

foto: tanjug ap photo

ORUŽJE UZ MAKARONE

Na samom početku pandemije Majami se našao na stranicama svetskih medija, ovaj put ne zbog beskrajnih peščanih plaža koje su bile sablasno puste ili žalopojki za ludim zabavama zbog kojih, inače, ne može da se živi u južnom delu Majami Biča, već zato što je preko noći udvostručena prodaja oružja. Prodaja je nadmašila čak i onu kada su stanovnici tog grada, prestravljeni prizorima napada na kule bliznakinje u Njujorku 11. septembra 2001, pohrlili da se naoružavaju; ili kada su oni koji nisu bežali prema Džordžiji pred uraganima koji su se valjali Atlantskim okeanom, odlučili da ostanu u svojim kućama iza metalnih poklopaca na vratima i prozorima, držeći pri ruci sve što su zajedno sa zalihama vode, testenina i konzervi usput kupili, na primer, u dobro znanom „Čarlijevom skladištu“, pa tako i poneki pištolj ili pušku.

Ova prodavnica na ulici Vest Flagler samo je jedna od desetina gun shops u Majamiju gde se moglo naći sve ono što neko misli da ga štiti od stvarnih i izmišljenih opasnosti. Kolebljive, neodlučne ili one koji bi tu svratili iz puke radoznalosti, ne verujući nakon dolaska u Ameriku da se oružje zaista prodaje u komšiluku, između stomatološke ordinacije i prodavnice mobilnih telefona, menadžer radnje bi već na vratima počeo da junači rečima kako niste ni za šta dobri ako ne možete da branite svoju kuću i porodicu.

TATA, KUPI MI PIŠTOLJ

Dobro, sad, neće vam ni u prodavnicama oružja u Floridi, koja je poznata po liberalnim zakonima, dati baš odmah pištolj ako imate u džepu trista dolara. Tražiće vam Social Security Number i identifikacioni dokument što je potvrda da ste legalni građanin SAD. Za identifikaciju obično služi vozačka dozvola, pošto ovde lične karte praktično nisu u upotrebi. Poneko ih i ima, ali one izgledaju identično kao vozačke dozvole koje se izdaju tamo gde se polažu testovi i vozački ispit.

U prodavnici oružja vam uzimaju i otiske prstiju i rade proveru (background checks) koja obično traje dva minuta. Ne smete da imate istoriju nekog psihičkog oboljenja, zabeležene slučajeve problema sa drogama, da ste počinili nasilje, niti bilo kakvo krivično delo. Kao što apotekar u uglu supermarketa uzima vaše lične podatke, daje vam vakcinu i naplaćuje račun, tako prodavac oružja proverava u centralnoj bazi Federalnog istražnog biroa (FBI) da niste kriminalac, nasilnik, psihički poremećeni ili, daleko bilo, sve to zajedno.

Ukoliko je sve u redu, on će vas još malo odmeriti pogledom, nekad će biti potrebno da prođe nekoliko dana pre nego što dobijete ono što tražite, mada će vam neki dileri reći u poverenju da je to odlaganje samo mali psihološki trik, kako bi se osujetili oni koji dolaze usijane glave u prodavnicu oružja da bi smesta izmirili neraščišćene račune. Takvi će, doduše, lako naći gomilu sumnjivih oglasa u kojima se nudi sve što se može zamisliti.

Uprkos svemu tome, očigledno je da procene prodavaca, ali i centralni registar FBI umeju da zakažu što je, na primer, omogućilo belom suprematisti Dilanu Rufu da počini masakr u crkvi u Čarlstonu. On je kupio pištoljčinu glok kalibra 45 bez obzira što je prethodno imao kriminalni dosije zbog nekakvog petljanja sa drogom, a isto to se ponovilo i u Teksasu gde je Devin Keli nabavio oružje, jer je vojna jedinica u kojoj je prethodno služio propustila da pošalje informacije o porodičnom nasilju koje je počinio. Ruf je oružje dobio za 21. rođendan, mada njegova mladost ni pre toga ne bi bila neka veća prepreka, pošto se u Južnoj Karolini, gde je počinio masakr, oružje može kupiti već sa 18 godina, dok u Minesoti deca od četrnaest godina mogu uz nadzor starijih da poseduju oružje.

Neke savezne države ipak pokušavaju da uvedu malo reda. U Masačusetsu ili Njujorku morate da imate položen kurs o ličnom naoružanju ili neku vrstu dozvole za posedovanje i nošenje oružja. Kurs se, doduše, polaže kod kuće na kompjuteru, dozvola se lako dobija, ali i to je makar nešto. Nakon toga se ide u policiju gde se podnosi zahtev i daju otisci prstiju, posle čega sledi tronedeljna provera. Naravno, skoro svi prođu.

VAŠE PRAVO DA BUDETE NAORUŽANI

Ako razgovarate sa ljudima rođenim u gradu Njujorku o američkoj kulturi oružja, oni se obično prisećaju da je, kao i sa mnogim drugim stvarima, njihov prvi susret sa oružjem bio preko filmova i televizije, onih starih vesterna, crno-belih filmova iz četrdesetih i pedesetih godina, ili vesti. Kažu da je oružje nešto od čemu Amerikanci ne razmišljaju previše, osim ako se ne suoče sa njim. Jedna naša sagovornica odrasla na Long Ajlendu kaže da je to za nju prvi put dobilo neku ličniju notu kada je shvatila da se u njenom neposrednom susedstvu nalaze mesta koja mogu biti opasna. „To je za mene značilo, bilo da je to istina ili ne, da se tu nalaze gangsteri i oružje. Posle toga sam počela da shvatam da postoje delovi zemlje u kojima ljudi nose oružje kao deo svog identiteta i ponosa, poput Teksasa, na primer.“

Ako pitate zašto Amerikanci uopšte toliko kupuju oružje, čućete da za to ima mnogo različitih razloga. „Imam inteligentnog prijatelja sa fakulteta koji je u suštini pacifista, ali koji je na početku pandemije kupio pištolj da bi se osećao sigurnije i na neki način imao veću kontrolu nad svime što se događa. Ne poznajem nikoga ko kupuje pištolj radi sporta, ali ima mnogo onih koji misle da je pucanje kao bilo koji drugi hobi, talenat ili veština. Ima i ljudi koji kupuju oružje iz čisto praktičnih razloga – lova ili suzbijanja štetočina. Naravno, kriminalci ga nabavljaju kao sredstvo za ono što su naumili da rade“, priča naša sagovornica.

I ona će vas, poput svih drugih Amerikanaca sa kojima razgovarate o tome, podsetiti na Drugi amandman i ustavno pravo na nošenje oružja, koje je nastalo iz želje da se stvori država u kojoj narod ne bi bio prepušten na milost i nemilost onih koji vladaju. Jer, naoružano građanstvo je bilo dobro sredstvo odvraćanja vlasti od ugnjetavanja. Neki ovu ideju shvataju veoma ozbiljno i čini se da smatraju ne samo svojim pravom već i dužnošću da poseduju pištolje. Sjedinjene Države su izgrađene na ideji da je sloboda zaštićena od haosa i tiranije sistemom „provera i ravnoteže“ (checks and balances), a pravo na nošenje oružja potpuno je u skladu s tom ideologijom.

MELATONINSKO BRATSTVO

Dok ne počnu suđenja za najnovija masovna ubistva, građani Amerike ponovo slušaju uobičajene teme o koroni, političkim sukobima zbog obnove infrastrukture i spornom zakonu o glasanju u Džordžiji, boreći se za opstanak u zemlji gde je čitavo društvo ustrojeno po modelu ekonomske konkurencije. Jednostavno, i ljudi i predmeti imaju isti status na tržištu.

Stvari nemo stoje na policama dok ih prekriva prašina zbog toga što nisu dovoljno privlačne, čekajući da ih neko kupi za dolar ili budu bačene. Amerikanci ćute i trpe, ne znajući ni sami šta ih čeka. Onda mnogi od njih ne mogu da spavaju. Uveče uzmu melatonin, stave čepove u uši, neprozirne navlake preko očiju, leže u mraku i ćute. Ako slučajno kažete nekome da ste prethodne noći spavali samo nekoliko sati, što može da ima i neki jednostavniji razlog od nesanice, odmah će vas nagovarati da se pridružite melatoninskom bratstvu.

Drugi su zbog svega toga povremeno tužni, ali se ne usuđuju da to pokažu. Ako biste na poslu, kada vas nasmejane kolege svakog jutra pitaju kako ste, umesto poželjnog odgovora „sjajno“, „nikad bolje“ ili „fantastično“ često govorili da ste neraspoloženi, brzo biste doživeli da vas ljudi izbegavaju. Oni malo osećajniji bi vam prijateljski prišli i ponudili telefon svog terapeuta koji često nisu edukovani za taj posao, ali zato misle da umeju da dele savete šta čovek treba da radi u životu.

Pojedinci, kojima ni ti životni savetodavci nisu pomogli, odlaze u neke čudne crkve u kojima u ekstremnim slučajevima mogu da zateknu i nekog pastora koji smatra da je vanzemaljac, a da ni vi niste ništa bolji slučaj.

A neki jednostavno izađu na ulicu i ubijaju bez razloga. Stvari nametnutu tržišnu utakmicu trpe, dok ljudima svođenje na zakone ponude i potražnje očigledno teško ide.