Berluskoni ponovo na sceni

Berluskonijeva Kuća slobode osvojila je apsolutnu većinu u oba doma italijanskog parlamenta, čime su se obistinile sve prognoze. Smena vlasti, nakon sedam godina manje-više uspešne vladavine levičara, bila je očekivana, jer su glasači najavljivali želju za promenama naročito u vidu smanjenja državnih nameta, suzbijanja kriminala i nelegalne imigracije. Sve to obećao im je harizmatični lider desnice Silvio Berluskoni koji je, nakon kratkotrajne vladavine 1994, u međuvremenu ispekao politički zanat: napravio je čudnovat savez s neofašistima Nacionalne alijanse i secesionistima iz Severne lige (koji inače imaju dijametralno suprotne stavove) potpisavši na kraju „ugovor s Italijanima“. Radi se o dokumentu koji je teatralno parafirao u direktnom televizijskom prenosu gde je definisao svoje ciljeve i obavezu da ih ispuni tokom petogodišnjeg mandata. U protivnom, piše u ugovoru, povući će se definitivno iz politike.

Berluskonijeva pobeda na parlamentarnim izborima je ubedljiva. To mu omogućava da raspolaže većinom koja garantuje političku stabilnost: njegova Forca Italija, koja je nastala tako što su se poslovne filijale preko noći pretvorile u sedišta stranke, sa tri miliona novih glasača, postala je najjača partija. Štaviše, Berluskoni može da vlada i bez poslanika Lige za Sever kojima ne bi bio prvi put da iskoče iz koalicije i obore njegovu vladu (to se i desilo 1994). Ipak, trijumf desnog centra ne sastoji se toliko u broju osvojenih glasova, tj. u procentima (42,5 odsto prema 39,2 u Senatu, i 45,4 odsto prema 43,7 u donjem domu), koliko u broju mandata (ukupno 459, prema 320). Razlog je u izbornom sistemu koji su Italijani silno želeli a čiji je krajnji rezultat stvaranje dva velika bloka kao u SAD-u i Velikoj Britaniji. Takođe, cenzus od 4 odsto odneo je brojne žrtve: nestale su „nesvrstane“, ali ne i beznačajne, partije sa svojih ukupno 12 odsto glasova.

PRO I CONTRA: Italijansko izborno telo, umorno od osmomesečne prljave kampanje, dalo je svoje poverenje medijskom magnatu i svom najbogatijem sugrađaninu (neki su na glasačkom mestu tražili kopiju Ugovora s Berluskonijem, uz pitanje gde treba da potpišu) zbog toga što se dokazao kroz biznis. Većina smatra da je sposoban da „prevrne“ Italiju i donese lidersku poziciju u porodici zemalja Evropske unije. Tako su ostala bez odjeka sva upozorenja na kriminalno poreklo Berluskonijevog bogatstva, kao i očajnički tekstovi Umberta Eka u listu „La Republika“. U njima čuveni pisac tvrdi da Italija, izborom megalomana koji kontroliše većinu medija, ulazi u „de facto diktaturu“. Zapadni mediji poput „Ekonomista“ i „Fajnenšal tajmsa“ išli su čak i dalje i ovaj oblik vladavine, koji podrazumeva zatupljivanje stanovništva parama i propagandom, nazvali „telekratija“.

Sama kampanja, greškom vladajuće levice, nije se vodila oko programa i ekonomskih termina, već je bila smišljena priprema za plebiscit pro i contra Berluskonija. Istovremeno, glasačima su dosadile male partije čija su imena više za botaničku baštu (Margerita – ivančica, Maslina, Suncokret, Detelina s četiri lista, Ruža, Beli cvet), ili zoološki vrt (Magarčić, Slončić itd.) nego za ozbiljnu politiku kakva je potrebna Italiji na početku novog veka.

Ipak, nije sve bilo „ozbiljno“ u borbi za glasove: lider Severne lige, koji tvrdi da severnjaci imaju aristokratsku keltsku krv, morao je Berluskoniju-za-ljubav da, u jednoj napuljskoj piceriji, otpeva južnjačku himnu „O sole mio“ (pri čemu se kune da ne zna reči zvanične državne himne). Ministar za socijalna pitanja Katija Belilo (koja inače trenira boks i ćerka je jednog partizanskog komandanta) potukla se u televizijskom studiju sa kandidatom za gradonačelnika Napulja Aleksandrom Musolini, koja je sestričina Sofije Loren i unuka Dučea. Vlasnik fudbalskog kluba Fiorentina, kao kandidat levice u siromašnom sicilijanskom gradiću, ne bi li se dodvorio glasačima kupio je i finansijski preporodio lokalni drugoligaški tim Aćireale. Ipak, najviše posla (i ćara) imao je izvesni Mario Vitale kome je u nazivu zanimanja dodato „baksuz“: on donosi nesreću, odnosno „baca čini“ političkim protivnicima, a u Italiji je, tokom višemesečne kampanje, bio ubedljivo najtraženiji kadar.

GREŠKA U KORACIMA: U komentarima se ističe da izbore nije dobio Berluskoni, već ih je izgubila Koalicija Maslina. Istovremeno se postavlja pitanje zašto su izgubili vlast oni koji su Italiju uveli u Evropu, rešili većinu ekonomskih problema i usput osvojili više glasova nego na prethodnim izborima.

Greška u proceni je sigurno bilo opredeljivanje za fotogeničnog ali „tankog“ Rutelija na mesto lidera naspram briljantnih stručnjaka poput Amata ili Prodija. Levica je nesvesno prihvatila Berluskonijeva pravila igre i političku kampanju poverila komičarima, glumcima i satiričarima. Time jesu zabavili svoje glasače, ali su zasmetali neodlučnima izgubivši pri tom autoritet i kredibilitet. Svi političari levice su držali isključivo pravac personalizovanih napada (tzv. antiberluskonizam), nadajući se uzaludno da će ih neki sudija ili policajac osloboditi Napoleona iz Milana. Ukratko, političari Koalicije Maslina nisu rešili problem nedostatka pravog lidera, tokom poslednjih godina su se vezali za vlast skrenuvši s obećanog puta radikalnih institucionalnih i društvenih reformi. Njihov pokušaj da u Italiji stvore novu viziju evropske socijaldemokratije očigledno je propao a mnogo simbolike ima i mesto koje je Frančesko Ruteli izabrao za održavanje postizborne konferencije za štampu. Novinari i simpatizeri bili su primljeni u rimskom Ekscelzioru, hotelu koji je srce avenije Dolče vita, a tom prilikom Ruteli je izjavio: „Priznajemo legitimnu pobedu Kuće slobode, ali ćemo biti tvrda opozicija desnici u koju nemamo nikakvo poverenje“.

BERZA REAGUJE POZITIVNO: Mnogi komentatori tajnu uspeha Silvija Berluskonija na ovim izborima vide u dobroj organizaciji za koju je imao vremena tokom sedam godina opozicionog rada, u stvaranju široke koalicije i veštom izbegavanju frontalnog suočavanja na temu očiglednog konflikta interesa i zabrinjavajuće vladavine nad etrom.

Istovremeno, milanska berza, kao barometar kapitalističkog društva, pozitivno je reagovala na smenu vlasti, ali su najviše skočile upravo akcije Berluskonijeve imperije Medijaseta, što se takođe može objasniti ubeđenjem brokera da on namerava da je rasproda. Uostalom, budući premijer obećao je da će u prvih 100 dana rešiti problem konflikta političkih i ekonomskih interesa, ali će verovatnije „zamrznuti“ svoje poslovne aktivnosti predajom firmi na upravljanje formalno nezavisnim stručnjacima. Takođe, među prvim aktima nove vlade biće ukidanje poreza na nasledstvo, čistka urednika na državnoj televiziji i otpočinjanje velikih javnih radova (putevi, železnice, optički kablovi za internet druge generacije).

Za razliku od mnogih prethodnika koji su puno obećavali pa zaboravljali, Berluskoni je stavio na papir svoje ambiciozne obaveze. Čeka ga sigurno velik posao koga se italijanski Mojsije (kako sebe naziva) uopšte ne plaši. Uostalom, svaku konferenciju za štampu završava rečima: „A sad me pustite da radim…“