Specijalno za „Vreme„iz Praga
Da li Nemačka i Austrija zaista imaju čak i teritorijalne pretenzije prema Češkoj, kako je to uspaničeno izjavio predsednik parlamenta Češke Vaclav Klaus u jednoj od mnogih ovdašnjih užarenih rasprava o Benešovim dekretima? Da li je, pak, premijer Miloš Zeman odista siguran u svoj iskaz da su sudetski Nemci, listom bili izdajnici i petokolonaši nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu? Da li je premijer Mađarske Viktor Orban u pravu kada kaže da Češka Republika s Benešovim dekretima ne može u Evropsku uniju? Najzad, da li je posle takvih i mnogih drugih oštrih reči ovog proleća i trebalo očekivati išta drugo od, recimo, odlaganja zvanične posete Gerharda Šredera Pragu, pa sve do otkazivanja redovnog susreta Višegradske grupe zemalja kandidata iz prvog talasa proširenja EU.
Zaista, šta se to odjednom dešava u srednjoj Evropi, koja se, u poređenju s jugoistokom kontinenta, doima kao veoma dosadno područje u poslednjih desetak godina?
POGLED UNAZAD: Na kraju Drugog svetskog rata, u proleće 1945. godine, vrativši se iz višegodišnjeg egzila u Londonu, vlada tadašnje Čehoslovačke i njen predsednik Edvard Beneš, u nedostatku zakona napaćene i ojađene poratne države, dekretima su uvodili kakav-takav red u zemlji – među 143 dekreta kojima su, na primer, nacionalizovali velika preduzeća, ili organizovali organe uprave i nove lokalne vlasti, doneli su i pet dekreta „o Nemcima, Mađarima i izdajnicima“, kojima je – bez izuzetka – oduzeto državljanstvo, a imovina konfiskovana. Potom je, mimo onoga što je zapisano u dekretima, usledilo proterivanje oko 3.000.000 sudetskih Nemaca i nekoliko desetina hiljada Mađara. Istoričari su zabeležili da je tada ubijeno najmanje 20.000 Nemaca.
Oni koji su stigli do Nemačke smestili su se uglavnom u Bavarskoj, u tadašnjoj američkoj zoni, manji deo je otišao u Austriju. Pedesetih godina prošlog veka, vlada Nemačke finansijski je obeštetila proterane, pomogla im da izgrade nove kuće i oni su se bez većih problema privikli na novu domovinu. Ali, nisu zaboravili staru. Naprotiv, ne samo ta prva već i sve sledeće generacije sudetskih Nemaca smatraju sebe Nemcima iz Češke. Posebno ih je bolelo to što su isterani kao nacistički petokolonaši, mada su ne mali broj tih Nemaca upravo nacisti proganjali zato što su se odupirali fašizmu.
Za razliku od njih, tvrda komunistička vlast poratne Čehoslovačke učinila je sve što je mogla kako bi među građanima podgrevala sećanja na ratne grozote Hitlerove Nemačke, uz stalno sejanje straha za imovinu Nemaca koju sada koriste Česi. Decenijama su Česi u školama učili kako su sudetski Nemci, nekadašnji njihovi susedi, u stvari „banda revanšista koja pokušava da nam ukrade imovinu i svet dovede do nove katastrofe“.
KORENI STRAHA: Upravo u tom nasilnom činu proterivanja mnogi analitičari danas prepoznaju fatalnu grešku koja je nešto kasnije u najvećoj meri naškodila upravo samim Česima – tako su širom otvorena vrata za državu bez vladavine prava jer nijedan sudetski Nemac nije proteran, niti je ostao bez državljanstva i imovine bilo kakvom sudskom presudom. Umesto toga, na velika propagandna zvona promovisana je kolektivna krivica „onih koji su drugačiji“. Jedan češki istoričar je napisao: „Pošto smo 1945. tako uspešno maturirali kod kuće, mogli smo 1948. onako lako da diplomiramo u Kremlju“.
Istina je da se ponešto izmenilo posle pada komunizma – još i pre nego što je izabran za predsednika, u decembru 1989, Vaclav Havel je izrazio žaljenje zbog proterivanja sudetskih Nemaca, njegova prva poseta inostranstvu u funkciji predsednika 1990. vodila ga je u Berlin i Minhen, gde je ponovio žaljenje. Državni zvaničnici su prestali da govore o „revanšistima“, ali se pogled na nekadašnje sudržavljane nije mnogo promenio – javno mnjenje i politička elita, uključujući baš sve političke partije u današnjoj Češkoj, odbijaju i da razgovaraju sa sudetskom Nemcima, smatrajući da je sve to stvar prošlosti i da tu nema šta da se menja. Pozive na dijalog Česi ne prihvataju smatrajući ih provokacijom, Vaclav Klaus je jasno rekao da na razgovore sa sudetskim Nemcima „ne bi išao ni u snu“…
Tek 1997. godine stavljeni su potpisi na deklaraciju dveju zemalja koja je trebalo da „ispegla“ mnoge istorijske neravnine u odnosima suseda i u kojoj se konstatuje žaljenje Nemačke zbog svega što su Česi pretrpeli u ratu, ali i „žaljenje Češke zbog proterivanja sudetskih Nemaca, među kojima su stradali i mnogi nevini ljudi“. Ali, to više nije bilo dovoljno da objasni zašto se ne ukinu Beneševi dekreti koji su 3.000.000 ljudi učinili beskućnicima bez ikakvih prava i sa, u mnogim slučajevima, lažnom optužbom o izdaji domovine i saradnji s nacistima, što proteranima i najviše smeta. S druge strane, činjenica je da nema mesta ni latentnom strahu u Češkoj da bi se ukidanjem tih dekreta imovina morala vratiti nekadašnjim vlasnicima. Tačnije, imovina bi morala biti vraćena samo onima koji bi se odrekli sadašnjeg nemačkog državljanstva i koji bi uzeli češko, a osnovano se pretpostavlja da je takvih u Nemačkoj veoma malo.
Inače, Benešovi dekreti su, osim sudetskih Nemaca, ostavili bez državljanstva, a delom i bez imovine, još i oko 300.000 Mađara koji su u Slovačkoj, tim dekretom, preimenovani u Slovake, a oko 70.000 Mađara je iseljeno.
SPIRALA NESPORAZUMA: Ovogodišnja spirala nesporazuma oko Benešovih dekreta krenula je kada je premijer Zeman, bez ikakvog povoda, rekao u jednom intervjuu da su sudetski Nemci bili Hitlerova peta kolona, da su izdajnici i da su proterivanjem izbegli teške zatvorske kazne. Odgovor je bio brz – premijer Bavarske Edmund Štojber, čije se ozbiljne političke ambicije vrte oko fotelje sadašnjeg saveznog kancelara Gerharda Šredera, odmah je pozvao Zemana da povuče reči, što ovaj još nije učinio. Zatim je Šreder, protestno, otkazao dolazak u Prag, a predsednik češkog parlamenta Klaus, videći da gubi na tempu sa Zemanom, „dodaje gas“ i traži da EU garantuje važenje dekreta na području cele Unije. Tada se oglasio i Orban tvrdnjom da su dekreti „sramota za Evropu i da ih treba ukinuti“, a onda su Česi i Slovaci odbili da idu u Budimpeštu na redovno viđenje Višegradske grupe.
Poslednja ispitivanja javnog mnjenja kažu da tri četvrtine Čeha misle da je bilo ispravno proterati sudetske Nemce posle rata, a samo nekoliko procenata misli da to nije bilo u redu. Neka slična ranija ispitivanja dala su gotovo istovetne rezultate. U tim podacima se možda krije i glavni razlog za najnovije dizanje velike buke oko Benešovih dekreta. Naime, političke partije u Češkoj su usred kampanje uoči junskih parlamentarnih izbora, a toliko stabilno mišljenje građana o jednom pitanju pruža političarima retku priliku da im obećaju kako se, recimo, Benešovi dekreti neće ukidati, da će se u EU ići zajedno sa njima. Igraju na sigurno, predizborno obećanje će ispuniti.
Bez obzira na to što EU, a pogotovo Ginter Ferhojgen, komesar za širenje Unije, govore o Benešovim dekretima kao o dokumentu daleke prošlosti koji nije relevantan za budućnost ni Unije ni Češke, ovdašnji političari su rado pokucali na širom otvorena vrata i za sada, dajući autogol, učinili da se o dekretima ipak razgovara na međunarodnom nivou, makar i sa susedima. EU, pak, strahuje da bi se možda na sličan način moglo otvoriti pitanje proterivanja Nemaca i iz Poljske, Francuske, Jugoslavije, Danske, a ako se tako krene – ko može garantovati da, recimo, neće biti pokrenuto pitanje proterivanja Jevreja iz Španije daleke 1492. godine.
A što se tiče Benešovih dekreta, dodatna nevolja je u tome što se, osim u Češkoj, gotovo u isto vreme održavaju parlamentarni izbori i u Nemačkoj, Slovačkoj, Mađarskoj.
