Bauk štrajkova

Za „Vreme“ iz Soluna

U zemlji izmučenoj dugogodišnjom ekonomskom krizom, koja je u periodu od 2008. do 2013. dovela do pada BDP-a za oko 25 odsto i do porasta nezaposlenosti od 28 odsto, najdeblji kraj su izvukli zaposleni Grci koji su na svojim ramenima izneli teret oporavka zemlje. U godinama krize i stroge štednje minimalni dohodak u Grčkoj je sa 750 pao na 500 evra (za mlade do 25 godina minimalac je iznosio samo 390 evra).

Bila su dozvoljena bezrazložna otpuštanja radnika, suspendovani su kolektivni ugovori koji važe za čitave privredne grane, a ne samo za pojedina preduzeća, ukinut je i čitav niz radničkih prava. Situacija u kojoj je bilo sve manje poslova dovela je do iskorišćavanja radnika, primoranih da rade više i duže nego što je propisano, često neosigurani i loše plaćeni. Bila je to situacija koja je nazvana „radnom džunglom“ neprimerenom za državu koja je članica evrozone.

ZAPOSLENI SIROMASI

Iako su jaki grčki sindikati reagovali stalnim štrajkovima, ipak su vlasti u periodu od 2010. do 2015, verno prateći naredbe kreditora, naročito Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), uspele da sprovedu čitav niz mera, koje je trebalo da pomognu zemlji da se oporavi i preko smanjenja cene rada popravi konkurentnost na međunarodnom tržištu. Uspeli su jedino da povećaju stepen siromaštva i nezaposlenosti i da stvore novu klasu takozvanih „zaposlenih siromaha“, nešto slično onome što je Grčka preživela šezdesetih godina prošlog veka. Sa obaranjem cene rada grčki poslodavci, a naročito velika preduzeća, doživeli su svoje „zlatno doba“ otpuštajući stare i dobro plaćene radnike, a na njihovo mesto zapošljavajući mlađe i loše plaćene. Ko god je imao preko pedeset godina morao je voditi homerske bitke kako bi zadržao radno mesto.

Grčki sindikati su tada uspeli da sačuvaju snagu podsećajući nesavesne poslodavce na njihove obaveze stalnim štrajkovima i demonstracijama, tako da nije došlo do fenomena poznatog kao „društveni hanibalizam“, kada se jedna socijalna grupa okreće protiv druge, kada se, na primer, zaposleni u privatnom sektoru oko mrvica bore protiv zaposlenih u javnom sektoru. Samo u centru Atine je od 2010. do 2016. održano preko 11.000 okupljanja, a najveći broj su organizovali sindikati.

Nezadovoljni poslodavci su govorili o „zloupotrebi prava na štrajk“. Sindikati i pored svega nisu uspeli da spreče donošenje većine mera koje su prošle u skupštini pod izgovorom da je potrebna štednja i „povratak konkurentnosti“, ali su uspeli da postave crvene linije, na primer da se izbore da se ne ukinu trinaesta i četrnaesta plata u privatnom sektoru, koje zaposleni dobijaju za Božić, a po pola za Uskrs i u avgustu.

Uprkos štrajkovima i stalnim borbama sindikata, situacija zaposlenih na tržištu rada, koje je sve više ličilo na džunglu, dramatično je pogoršana u od 2010. do 2015, jer su radnička prava stečena posle višedecenijske borbe izgubljena za samo nekoliko godina. U istom periodu je primećen i egzodus od oko pola miliona grčkih emigranata u druge zemlje Evropske unije.

USPESI SIRIZE

Januarski prevremeni izbori 2015. doveli su na vlast levičarsku Sirizu (Koaliciju radikalne levice, na grčkom SYnaspizmos RIZospastikis Aristeras) i Aleksisa Ciprasa, koji je obećao da će prekinuti štednju, ukinuti memorandume i staviti tačku na radnu džunglu. Međutim, u julu 2015. Cipras je bio primoran da nađe kompromis sa grčkim kreditorima i da prihvati teži paket štednje, te da zamrzne obećanja o oporavku izgubljenih radničkih prava i kupovne moći Grka.

Sindikati kao što je PA-ME (Panergatiko Metopo – Sveradnički front), koji potiče iz komunističke partije, reagovali su štrajkovima, premda ne toliko žestokim kao prethodnih godina. Uprkos neizdrživom pritisku kreditora, Sirizina vlada je od 2015. do 2018. pokušala da postigne neku ravnotežu između rada i kapitala, kako bi se obezbedio potreban „radni mir“. Zaustavili su dalje smanjivanje plata, kažnjavan je rad na crno, povećana je kontrola poslodavaca, uveden je čitav niz socijalnih pomoći i dodataka, počevši od 200 evra minimalnog zagarantovanog dohotka za svakog građanina, i za 2,5 miliona neosiguranih grčkih državljana obezbedio besplatno zdravstveno osiguranje.

Pošto je grčka ekonomija posle 2016. nakon duge recesije ponovo počela da raste, a nezaposlenost se umanjivala ritmom od tri odsto godišnje, sindikati su se nalazili u stanju čekanja, dok su sa druge strane biznismeni i industrijalci bili besni zbog visokih poreza i zbog činjenice da vlasti ne štite njihove interese. Nakon avgusta 2018. i konačnog izlaska Grčke iz dugogodišnjeg programa štednje i regulisanja grčkog duga, vlada Aleksisa Ciprasa je pokušala da vrati normalnost na tržište rada. Vraćeni su kolektivni ugovori o radu, povećane su plate, a od 1. januara 2019. osnovna plata u Grčkoj je skočila na 650 evra uz obećanje da će se 2020. vratiti na 750 evra. To bi automatski povlačilo za sobom čitav niz uvećanja dodataka i socijalnih pomoći za ugrožene slojeve stanovništva, kao što je dodatak za nezaposlene od 400 evra mesečno. Bio je to kratak „povratak u normalnost“, a Grci pričaju o periodu pre ekonomske krize kao o vremenu kada su „pse vezivali kobasicama“.

Radnici i sindikati su, premda suzdržano, pozdravili ove pozitivne mere, dok su poslodavci i preduzeća uglavnom bili nezadovoljni optužujući levičarsku vlast za antirazvojne mere. Moćni SEB (Udruženje grčkih industrijalaca) pribegao je sudskim merama protiv države kako bi poništio većinu donesenih mera, naročito po pitanju povratka tzv. „trogodišnjeg sistema“, prema kome je svaki radnik imao zagarantovano pravo da mu se posle tri godine rada u jednoj firmi automatski uvećava plata zbog prethodno stečenog iskustva. Istovremeno je zemlja ulazila u predizborni period i SEB je računao na izbornu pobedu konzervativnog ND-a i Kirijakosa Micotakisa, koji će imati prijateljsku politiku prema preduzetnicima i tako ograničiti prostor zaposlenih za potraživanje njihovih prava.

RAT PROTIV SINDIKATA

Služeći se u velikoj meri nacionalističkom i populističkom retorikom i koristeći ogorčenje mnogih grčkih nacionalista zbog Prespanskog sporazuma i imena „Severna Makedonija“ kojima je Cipras okončao decenijski spor sa susednom državom, desničarski ND je pobedio na parlamentarnim izborima 7. jula 2019. sa 39,8 odsto osvojenih glasova i samostalno formirao vladu.

Siriza je sa osvojenih 31,5 odsto posle četiri i po godine vlasti prešla u opoziciju, ostavljajući za sobom nezavršen pokušaj da dovede u normalnost položaj radnika, vrati zaposlenima izgubljena prava i povrati njihovu kupovnu moć.

Nova vlada Kirijakosa Micotakisa nije gubila vreme pa je odmah počela da izglasava zakonske mere koje je imala spremne u fioci, a koje su sve u neoliberalnom kontekstu. Prikazujući se kao vlada „prijateljska“ za preduzetnike i investitore, izglasala je odmah umanjenje poreza za preduzeća sa 28 na 25 odsto, sa perspektivom da spadne na 20 odsto do 2021.

Obećavajući u izbornoj kampanji da će privredni rast sa sadašnjih 2,4 (najviše u evrozoni) podići na 4 odsto godišnje, Micotakis je doneo u skupštinu „multizakonske“ mere za razvojnu politiku. Jedan deo tih zakona se bazira na promeni zakona o radu, otežavajući rad sindikatima i njihovim odlukama o eventualnoj mobilizaciji.

Osim propisa kojima se smanjuju plate radnika, ukidaju se prava radnika na kolektivnu arbitražu, ukidaju se obaveze poslodavca da obrazloži razlog za otpuštanje radnika, a ukida se i izglasavanje najavljenog zakona o povećanju minimalca za 7,5 odsto u naredne dve godine. Micotakisov razvojni zakon ima za cilj da sindikatima potkreše krila i smanji im mogućnost za realizaciju legalnih štrajkova.

Po tom zakonu, da bi jedan štrajk bio legalan, neće kao do sada biti dovoljno samo da ga podrži većina članova jednog sindikata koji glasaju. Od sada štrajk mora da podrži apsolutna većina svih radnika jedne firme ili jedne ustanove, a ne samo sindikalaca. Pošto je u većini privrednih grana i preduzeća manje od polovine zaposlenih učlanjena u sindikat, to znači da će biti veoma teško realizovati neki štrajk. To je za sindikate bila crvena krpa zbog koje su objavili generalni štrajk.

BORBA JE POČELA

Prvi generalni štrajkovi protiv vladinog Zakona o razvoju realizovani su 24. i 26. septembra 2019, a najveći štrajk koji je paralizovao celu Grčku održan je 2. oktobra. Osim javnih službi, koje su skoro sve bile zatvorene, u štrajku su učestvovali i opštinski činovnici, bolnički radnici, prosvetni radnici, elektrodistribucija (DEI), novinari, zaposleni u privatnom sektoru, studenti itd.

Zaustaviljeni su vozovi i autobusi, brodovi nisu mogli da pristanu niti da otplove, jer su u štrajku učestvovali i lučki radnici. Bilo je to zapravo zagrevanje za još veću mobilizaciju, do koje će svakako doći u narednom periodu.

Dolivajući ulje na vatru, premijer Micotakis je optužio „sindikalne profesionalce“ zbog njihove „reakcije na transparentnost“ i u izjavi na nekoj od društvenih mreža rekao kako „još jednom štrajkuje malo njih, a mnogo ih zbog toga pati, jer su se Grci umorili od iskušenja kroz koja su prošli prethodnih decenija“. Ta nervozna reakcija grčkog premijera protiv ustavom zagarantovanog prava na štrajk, okrenula je sve sindikalne grupacije protiv njega, pa čak i one koje proizlaze iz ND-a.

Predsednik Sirize i bivši premijer Aleksis Cipras odgovorio je Micotakisu optužujući ga za „krajnje konzervativno shvatanje prava na štrajk“. Optužio ga je da je „netolerantan prema štrajkovima, kao i prema različitim stavovima, radnim pravima, da je netolerantan i za demokratiju“ i da funkcioniše sa „režimskim mentalitetom“ tipova kao što je Viktor Orban, smatrajući da svi treba da zaćute pošto je on dobio izbore.

Cipras je počeo da gradi nove mostove ka sindikatima koje kontrolišu uglavnom komunistička levica i leva frakcija bivšeg Pasoka, ne bi li formirale zajednički front protiv konzervativne vlade. Micotakis je sa svoje strane suštinski usvojio „agendu industrijalaca“, dok ga Siriza optužuje da je otvorio apetit ekonomskoj eliti zemlje koja želi vlast i urušavanje prava radnika.

Cipras ga optužuje da želi da sprovede neoliberalnu agendu, da sruši socijalnu državu koju je prethodna vlast tokom godina krize uspela da sačuva uz mnogo napora i tako pomogla hiljadama osiromašenih građana da sačuvaju posao, dostojanstvo i krov nad glavom.

Običaj je da se novoformiranoj vlasti ostavi nekoliko meseci zatišja. Ovoga puta je taj „period milosti“ za vlast prerano završen, radnici i sindikati su joj već objavili rat. Spremni su da ponovo izađu na ulice, da štrajkuju i da odbrane prava za koja su se decenijama borili. Uostalom, sindikalci često ponavljaju kako su „izgubljene samo one bitke koje nismo vodili“.