Bauk neuhvatljivog nezadovoljstva

U subotu 9. februara više hiljada „žutih prsluka“ je trinaestu nedelju zaredom protestovalo u Francuskoj. Demonstracije su bile nasilne, izvestio je britanski „Gardijan“. Istog dana je više desetina hiljada ljudi nenasilno protestovalo u Srbiji, a prema navodima italijanskih medija, dve stotine hiljada u Italiji. Subotom i drugim danima u nedelji masovni protesti se održavaju i u Poljskoj, Mađarskoj, Austriji, Grčkoj, Albaniji, Belgiji, Holandiji, Kataloniji, Velikoj Britaniji. Ulične demonstracije obeležile su proteklu godinu u Rumuniji, Češkoj, Slovačkoj, Severnoj Makedoniji.

Svi ti protesti su ideološki šaroliki, delimično nespojivi, često neuhvatljivi. Nezadovoljni ljudi širom Evrope iz najrazličitijih razloga, vođeni različitim strahovima i razočaranjima izlaze na ulice da javno ispolje svoje frustracije. Građani protestuju protiv povećanja cene goriva ili autokratskih režima (Francuska i Srbija), zbog povećanja školarine ili povrede nacionalnog osećanja (Albanija i Grčka), zbog robovlasničkog zakona o radu ili korumpirane vlasti (Mađarska i Rumunija), za slobodu medija ili protiv Evropske unije ili protiv produžavanja radnog vremena (Mađarska/Srbija, Nemačka/Francuska i Austrija), za secesiju i nezavisnost ili protiv prihvatanja tamnoputih migranata (Katalonija i Nemačka), negde provincija protestuje protiv glavnog grada (Francuska), negde se priključila pobuni započetoj u gradovima (Srbija i Mađarska); negde su, kao u Nemačkoj od Berlina do Kelna, mladi ljudi zahtevali da vlada učini više u borbi protiv klimatskih promena; negde sve to zajedno, isprepleteno do neprepoznatljivosti.

Nemački „Tagescajtung“ o demonstracijama diljem Evrope piše pod naslovom „Protest? Protest!“, „Da li će uskoro protestovati pola Evrope“, pita se „Dojče vele“, a austrijski

„Standard“ izveštava o evropskim protestima koji brišu tradicionalnu podelu na „levicu“ i „desnicu“.

Na mapi evropskih protesta našla se i Srbija.

NEZADOVOLJSTVO ELITAMA: Pitanje koje se nametnulo je zašto je Evropa dospela u stanje nalik prevratu, zašto su se problemi i nezadovoljstvo iz političkih institucija preselili na ulice?

Kada su tokom grčke dužničke krize zbog mera štednje u Atini izbile demonstracije (koje su imale i antinemački karakter), pripadnici evropskih političkih elita su govorili o opasnosti populizma, antiliberalnih i antidemokratskih tendencija, koje su često pripisivane „ruskom mešanju“.

Neka sociološka istraživanja, međutim, skreću pažnju na trajno i rastuće nezadovoljstvo elitama i političkim sistemom. U istraživanju o socijalnoj situaciji mladih u Evropi, Lin Kislom i Silka Kovačeva su još 2000. godine uočile da samo jedan od desetoro ispitanika smatra da demokratski politički sistemi nisu dobra forma vlasti za njihovu zemlju.

Međutim, mladi ljudi širom Evrope sve više kritikuju način na koji demokratija funkcioniše u praksi. Tako u novijem istraživanju o stavovima mladih agencije RUI European youth iz 2018. gotovo polovina ispitanika (45 odsto) kaže da misli kako politički sistem treba menjati, a 28 odsto veruje da samo radikalne promene mogu da poprave politički sistem. Procenat onih koji misle da sistem ne radi kako valja najviši je u Grčkoj (52 odsto), Italiji (43 odsto) i Španiji (35 odsto), a najmanji je u Nemačkoj (39 odsto).

Iz istraživanja sprovedenog 2018. vidljiva je veza između stanja u zemlji i želje mladih da demonstriraju.

Tri puta je više onih koji smatraju da treba da uzmu učešća u demonstracijama u Španiji nego u Nemačkoj (41:14), a dva puta više u Grčkoj nego u Nemačkoj (28:14).

PODELA VIŠKA VREDNOSTI: Pošto je evidentno jačanje ekstremne ili prikriveno ekstremne desnice širom kontinenta, biće da jedan od odgovora na pitanje zašto se, ponekad neobjašnjivo, nezadovoljstvo širi Evropom, pre svega leži u posrtanju levice i tek posledično u razvodnjavanju kontura tradicionalnih konzervativnih partija. „Bauk kruži Evropom – bauk komunizma“, pisao je u

Komunističkom manifestu Karl Marks u kudikamo preglednijem svetu. Zajedno sa Fridrihom Engelsom pozivao je na revoluciju ugnjetavanih proletera protiv kapitalista, zalagao se za ravnopravnu podelu viška vrednosti.

Do uspostavljanja „socijalne tržišne privrede“ na zapadu Evrope prohujala su dva svetska rata, svet se preokrenuo, kolonijalne sile kao Velika Britanija, Francuska ili Španija postale su u najboljem slučaju regionalne sile, pod okriljem Sovjetskog Saveza stvoren je Istočni blok na principima, ma koliko izopačenog, ali ipak po kapitalizam pretećeg, „komunizma“ . Pod tom pretnjom krupni kapital je pristao na ravnopravniju raspodelu „viška vrednosti“, što je dobilo ime „socijalna tržišna privreda“. Usledile su decenije prosperiteta, rastućeg blagostanja i srastanja Evrope. Partije u Zapadnoj Evropi podelile su se na „levicu“, koja zastupa interese zaposlenih i „desnicu“, koja zastupa interese onih koji zapošljavaju i njihovog kapitala i kasnije kapitala po sebi.

A onda je 1989. došlo do pada Berlinskog zida, Istočni blok se raspao, kapitalizam je odneo istorijsku pobedu. Potom su Gerhard Šreder i Toni Bler uništili socijaldemokratiju. Nekada moćna Nemačka

socijaldemokratska partija Vilija Branta i Helmuta Šmita srozala se, na primer, na petnaestak posto podrške.

Socijalističke i socijaldemokratske partije sve više su počele da liče na demohrišćanske, konzervativne partije. Po principu kuvane žabe ono „socijalno“ u tržišnoj privredi postepeno je bez otpora levice i sindikata počelo da bledi, strah i nezadovoljstvo su se mic po mic uvlačili u evropske domove. Na glavnoj političkoj sceni defakto je došlo do ideološkog jednoumlja.

NITI LEVO, NITI DESNO: Koordinatni sistem tradicionalne podele na „levicu“ i „desnicu“, prema kome desnica stoji za konzervativizam i održavanje statusa kvo, a levica za progres i promene, prestao je da važi, piše bečki „Standard“. Danas i jedni i drugi zapravo stoje iza održavanja statusa kvo koji je, pak, neodrživ u svetu kome je preko potrebna ideološka, politička i sociološka redefinicija, svetu interneta i društvenih mreža, Donalda Trampa i Bregzita, Bepea Grila, Makrona i Kurca, u kome propadaju ili se rastaču tradicionalne partije, rastu populistički pokreti, u Evropi koja se već podelila na tradicionalne

demokratije u kojima sve više jača ekstremna desnica i istočne, neoliberalne autokratije, koje poprimaju neku sopstvenu, instantdemokratsku formu.

Kod mnogih građana na Zapadu nastao je osećaj nedefinisanog nezadovoljstva i straha koje tradicionalne političke partije više ne umeju da artikulišu, bilo da se radi o svojatanju imena „Makedonija“ u Grčkoj, strahu od „najezde muslimana koji siluju bele hrišćanke, ugrožavaju nacionalni identitet i otimaju radna mesta“ u Italiji, Francuskoj, Nemačkoj, Austriji, Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj ili Mađarskoj, u kombinaciji sa socijalnim protestima ili protestima protiv EU.

U zemljama nekadašnjeg Istočnog bloka koje su propustile demokratski razvoj posle Drugog svetskog rata i inače se ne može govoriti o „tradicionalnim“ političkim partijama, jakim i nezavisnim državnim institucijama i „demokratskoj tradiciji“, pa grcaju u korupciji i poroznije su za autokratske lidere. U zemljama proizašlim iz Jugoslavije i na Zapadnom Balkanu na sve to se nadovezuju i specifični problemi koji korene vuku iz građanskog rata.

Sve u svemu, danas Evropom kruži bauk neuhvatljivog nezadovoljstva.

SVE NAOPAKO: Čak i kada jedan protest, kao onaj u Rimu 9. februara ove godine, na prvi pogled liči na stare, dobre sindikalne proteste, on to zapravo nije. Pod parolom „Budućnost za rad“ tako se u organizaciji triju najvećih italijanskih sindikata okupilo oko 200.000 ljudi da zbog preteće recesije protestuje protiv „isuviše bojažljivih“ reformi vlade. Protestima su se priključili i predstavnici preduzeća.

Suprotno tradicionalnom shvatanju sindikalnih protesta, organizatori ovih protesta su od vlade tražili „oštrije“ reforme, kritikovali povećanje nadoknade za nezaposlene na 780 evra mesečno, ne kao isuviše malo, već kao preterano veliko, uz obrazloženje da primaoci tolike pomoći neće biti motivisani da traže posao. Demonstriralo se protiv ranijeg, a ne kasnijeg odlaska u penziju i za veće investicije. Sindikalni zahtevi nisu bili socijalni, već su ličili na zahteve racionalnih liberala.

Sa druge strane, koaliciona vlada populističkog Pokreta pet zvezdica i desno-populističke Lige podržala je još ranije proteste „žutih prsluka“ u Francuskoj, koji bi po prirodi stvari trebalo da predstavljaju horor za svaku vlast. Kao i drugim evropskim vladama i predsedniku Francuske Emanuelu Makronu jedino je stalo do toga da brani interese elita a ne interese naroda, stoji u obrazloženju italijanske vlade.

Tako ispada da su sindikalni protesti u Italiji na istoj liniji sa neoliberalnim PR političkim proizvodom Makronom, a populistička italijanska vlada na liniji sa uličnim protestima obojenim šarolikim nezadovoljstvom u Francuskoj.

TEMPIRANA BOMBA: Protest „žutih prsluka“ u Francuskoj može da se analizira i kao matrica za buduće masovne proteste koji prete Evropi: niko ga nije naslutio, piše berlinski „Tagescajtung“, jednostavno ga Makron nije predvideo, a ne može da mu doskoči jer nije centralno organizovan, iza njega ne stoje ni sindikati, ni partije, ni nevladine organizacije, već je spontano nastao na društvenim mrežama i preselio se na ulice.

Protest je difuzan, otvoren, anarhističan, besan, u njemu učestvuju desničari, levičari, ljudi načelno nezainteresovani za politiku, kao i aktivisti političkih partija, nije izrazito protiv EU, ali je sumnjičav prema Makronovom evropskom patosu. Protestujući i protiv povećanja poreza za Francuze sa manjim i srednjim prihodima, „žuti prsluci“ su za trenutak preuzeli i ulogu demoliranih sindikata.

Protesti u Francuskoj mogu da se posmatraju i kao tempirana bomba koja može svakog trenutka da eksplodira u bilo kojoj državi Evropske unije, sa ekstremno desnim, ekstremno levim, mešanim ili umerenim nabojem.

SOCIJALNA KOMPONENTA: Dok su protesti, na primer, u Austriji jasno socijalno motivisani (opozicija se protivi produžavanju radnog vremena), protesti u Francuskoj i Mađarskoj imaju izraženu socijalnu crtu na koju se, međutim, nakalemilo sve i svašta.

Mađarska je nabolji primer za mutirani demokratski sistem unutar EU, jer protesti protiv Orbana mogu da se uporede i sa protestima protiv vulgarne zloupotrebe vlasti, kontrole medija, brutalnog obračunavanja sa neistomišljenicima, sve u svemu, protiv autokratije Aleksandra Vučića u Srbiji, i sa protestom „Žutih

prsluka“ i demonstracijama u Austriji.

U netradicionalnim demokratijama kakve su Mađarska i Srbija diktatorska crta Orbana i Vučića jednako je iritantna za mnogobrojne građane Mađarske i Srbije, kao što sujeta i elitistička nadobudnost Makrona iritiraju mnoge Francuze u francuskoj tradicionalnoj demokratiji.

Nekontrolisani i neorganizovani protesti koji brzo rastu, mogu brzo i da se raspadnu. Mogu da budu miroljubivi, ili nasilni. Njihov efekat može da bude nikakav, privremen ili trajan, potencijalno i razarajuć. Ti fluidni protesti, ako ih iskoristi neka politička snaga, mogu da dovedu i do pada vlade, što je bio slučaj u Makedoniji, a što naročito pomno analizira Vučićev glavni štab.

U svojoj suštini, svi ti šaroliki protesti širom Evrope su pokreti koji se traže, ispipavaju prostor, lutaju, ponekad poprimaju ružne obrise, a uvek su krhki, piše „Tagescajtung“. Njihov bes nije suštinski usmeren, na primer, prema izbeglicama koje otelovljuju globalizam, već protiv svega onoga što predstavlja neoliberalizam. Levičarski dnevni list zaključuje da to „nije loša vest“.

Problem je, međutim, u tome, što do istog zaključka može da dođe i neki desničarski autor, koji svoju državicu hoće da brani od „korumpirane“ briselske administracije i „najezde migranata“ i uvede ponovo liru, franak ili marku.

Evropa se svakako nalazi na prekretnici koja se reflektuje u uličnim protestima, čiji je razvoj i krajnji ishod nepredvidiv.