fotografije: reuters
Šef posmatrača izbora iz Saveza nezavisnih država (grupa država nastalih iz bivšeg SSSR), Sergej Lebedev, izjavio je da su u nedelju održani predsednički izbori bili "transparentni i demokratski". Jedan austrijski komentator je ironično zabeležio: "Transparentni jesu bili utoliko što su se brutalne akcije policije odvijale pred televizijskim kamerama." Predsednik Rusije Dmitrij Medvedev samo je rekao da je reč "o unutrašnjim pitanjima Belorusije"
Kada je Napoleon naredio da se pogubi mladi protivnik revolucije vojvoda od Angijena, inače zloglasni, ali mudri francuski ministar policije Žozef Fuše rekao mu je prekorno: „To je bilo gore od greha, veličanstvo, to je bila greška!“ Objasnio je caru da će taj postupak naškoditi dobrom glasu njihove ideje, ali Napoleon je odbrusio: „Revolucija, to sam ja!“
Beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko će na sve kritičke primedbe upućene iz zapadnih zemalja posle reizbora verovatno reći: „Belorusija, to sam ja!“ Što se njegovog okruženja tiče, nije naročito verovatno da on ima saradnika koji bi mu posle pobede na predsedničkim izborima održanim u ponedeljak došapnuo da je napravio grešku kada je dopustio upotrebu prekomerne sile protiv svojih političkih protivnika.
Jer, svetska javnost bi Lukašenku po svoj prilici oprostila što je promenio ustav da bi uopšte mogao ponovo da se kandiduje posle šesnaest godina vladanja čvrstom rukom. Nije prvi koji je to uradio, verovatno ni poslednji. Nije se ugledao na Vladimira Putina, koji se striktno pridržavajući zakona svoje zemlje nije ponovno kandidovao za šefa države, nego se povukao na mesto predsednika vlade sa mogućnošću da sa svojim prijateljem Dmitrijem Medvedevom jednog dana po potrebi ponovo izvrši rokadu. Možda bi se beloruskom bivšem i novom predsedniku progledalo kroz prste čak i što su izbori protekli, u najmanju ruku, pod sumnjivim okolnostima. Sve bi se to nekako progutalo, samo da se njegova zemlja bar donekle odvoji od uticaja susedne Rusije i malo se približi predstavi Amerike i Evropske unije o tom delu sveta. Ali niko na Zapadu ne može da pređe preko toga što je odobrio da policija uhapsi sedmoricu od devetorice svojih protivkandidata, pri čemu su dvojica gotovo na smrt prebijena, a uhapšeno je i preko 600 protivnika režima. Beloruskom predsedniku tako će definitivno ostati prilepljen nadimak „poslednji diktator u Evropi“.
Demonstrantima je određen pritvor od pet do petnaest dana, zato što su „nedozvoljeno demonstrirali“ protiv pobede predsednika Lukašenka, saopštio je šef policije u Minsku general-major Leonid Farmagej. Jedan portparol policije je agenciji AFP rekao da ne postoji nikakva garancija de će demonstranti biti pušteni posle petnaest dana, jer treba preispitati umešanost svakog pojedinca u nedozvoljene proteste, a postoji dovoljno „fotografija i video zapisa“ koji dokazuju njihovu krivicu. Agencija RIA Novosti javlja da bi demonstranti mogli da budu osuđeni i do petnaest godina robije. Ministar pravde Belorusije Viktor Golovanov nije isključio raspuštanje partija koje su bile umešane u nerede u Minsku. Evropska unija zahteva puštanje na slobodu svih opozicionara.
BATINE: Ruska radio-stanica Eho Moskve prenela je izveštaj svoje dopisnice iz Minska Irine Halipove, koja je uživo javljala telefonom: „Pokušavaju da me odvuku. Šta to zaboga rade? Policija me bije…“ Halipova je supruga jednog od Lukašenkovih protivkandidata, Andreja Sanikova, koji je do besvesti prebijen smešten u bolnicu. Prema zvaničnim podacima Sanikov je na izborima osvojio 2,41 odsto glasova. Lukašenko je dobio 79,76 procenata, što je samo za nijansu manje nego 82,6 odsto, koliko je osvojio 2006. godine.
Još pre izbora održanih u nedelju opozicija je kritikovala odluku da se može birati i pre zvaničnog otvaranja birališta. To je, opet prema zvaničnim podacima, iskoristilo svega 23 odsto Belorusa s pravom glasa, ali u toku noći pred same izbore niko u ime opozicije nije mogao da kontroliše urne. Kaže se da su pravo ranijeg davanja glasa koristili pre svega studenti, državni činovnici i pripadnici oružanih snaga koji se smatraju bliskim aktuelnoj vlasti.
Opozicija je potom zbog „izborne prevare“ pozvala na protestni miting na centralnom trg u Minsku. Lukašenko je preko televizije ironično poručio: „Ništa ne brinite, nikog tamo neće biti, tamo je klizalište…“
I zaista, veliki trg je preliven vodom koja se smrzla. Demonstranti su zbog toga poneli vrećice sa solju i peskom, a ne kamenje i Molotovljeve koktele. Zapadni mediji tvrde da se sakupilo oko 40.000 demonstranata, ruski mediji govore o 25.000, beloruskih podataka o tome nema. Akcija Lukašenkovih protivnika donekle je podsetila na beogradski 5. oktobar, jer su krenuli da na juriš osvoje zgradu parlamenta, ali ih je bilo premalo, tako da policija čak nije morala da upotrebi vatreno oružje. Demonstracije su razbijene relativno lako, ali brutalno i to pred televizijskim kamerama.
Da je dozvolio redovne izbore, Lukašenko je zahvaljujući svađama unutar opozicije, koja se podelila na devet frakcija i izašla sa devet kandidata, mogao da pobedi na izborima čak i „relativno pošteno“. Da je „samo malo“ varao, bilo bi, doduše, dosta negativnih komentara u zapadnim medijima, ali sve bi na kraju prošlo prilično bezbolno. Ovakav postupak, koji teško da može da se obeleži drugim rečima nego da je bila nasilnička ludost, zadugo je zemlju stisnutu između Rusije i Poljske odvojio od zapadnog sveta i svega onog što se tamo naziva demokratijom.
ZADOVOLJNA RUSIJA: Nimalo ne čudi što zvaničnici Rusije deluju zadovoljno. Šef posmatrača izbora iz Saveza nezavisnih država (grupa država nastalih iz bivšeg SSSR), Sergej Lebedev, izjavio je da su izbori bili „transparentni i demokratski“. Jedan austrijski komentator je ironično zabeležio: „Transparentni jesu bili utoliko što su se brutalne akcije policije odvijale pred televizijskim kamerama.“ Predsednik Rusije Medvedev samo je rekao da je reč „o unutrašnjim pitanjima Belorusije“.
Lukašenko je rođen 1954. godine, završio je srednju poljoprivrednu školu i studirao istoriju, od 1975. do 1982. godine bio je instruktor, pa politruk, politički komesar graničnih jedinica Sovjetskog Saveza, a posle toga direktor jednog sovhoza i partijski sekretar. Za predsednika nezavisne Belorusije prvi put je izabran 1994. godine, a otada se neprekidno nalazi na čelu svoje države. Prema Srbiji je uvek isticao duboko prijateljske odnose, i to kako u doba Slobodana Miloševića, sa kojim su ga zapadni mediji svojevremeno rado upoređivali, tako i posle Miloševićevog pada, iz koga je, može se zaključiti, očigledno ponešto i naučio: na vreme je pozatvarao i dao isprebijati sve važnije političke protivnike i nedvosmisleno stavio do znanja da im, ako se „ne opamete“, preti dugogodišnja robija. Prošle godine Lukašenko je deo svog odmora proveo na Kopaoniku.
Poslednjih godina je nagoveštavao približavanje evroatlantskim integracijama, što je u Moskvi izazvalo priličnu nervozu, pa se čak govorilo da će se Rusija pobrinuti da više ne bude izabran, ali ispostavilo se da su to bili taktički potezi da bi zadržao ekonomske povlastice u odnosima sa Rusijom, naročito u pogledu isporuke nafte i gasa, ali i da bi obezbedio pomoć Evropske unije. U tom pogledu situacija je slična kao sa Ukrajinom. Čini se, međutim, da se upravo pokušaj hoda po žici između dve polovine današnjeg sveta ovim predsedničkim izborima za Lukašenka završio totalnim neuspehom: Belorusija će do daljnjeg ostati pod apsolutnom vojno-političkom dominacijom Rusije, Evropskoj uniji i Sjedinjenim Američkim Državama biće gotovo nemoguće da ubuduće Lukašenku pružaju bilo kakvu podršku. Snovi o važnom regionalnom igraču time su se za Lukašenka izjalovili. Svojevremeno se čak govorilo da bi posle ponovnog ujedinjenja Belorusije sa velikom Rusijom Lukašenko hteo da bude predsednik svekolike zemlje, pa bi Putinu milostivo prepustio mesto premijera. U Moskvi je sve to brižljivo zabeleženo.
Zvanično ime zemlje, koju nazivamo Belorusijom, je Belarus. Tako se zove od srednjeg veka, ali „belij“ tada nije značilo „belo“, nego „zapadno“. Ne treba zaboraviti da se u to vreme govorilo i o „kijevskoj Rusiji“, znači, bila je „zapadna Rusija“. Još u Prosvetinoj Maloj enciklopediji iz 1959. godine govori se o „velikim Rusima“, to jest Rusima, kako ih danas nazivamo, i o „Belorusima“ i „malim Rusima“, kako su se nazivali i Ukrajinci.
Belorusija je u dalekoj prošlosti svakako naginjala baltičkim zemljama. Na dvoru litvanskih kneževa u Vilni postojao je službeni oblik „birokratskog jezika“ koji se nazivao „rusinskim“, a samo se malo razlikovao od „moskovitskog ruskog jezika“. Posle je ojačao uticaj Poljske, pa i poljskog jezika. Sigurno je da je tek od 1903. godine počeo da izlazi Jazik beloruskovo naroda Jauhima Karskog, koji je pokušao da kodificira jezik svog naroda. U carskoj Rusiji je beloruski jezik bio zabranjen, u SSSR je ponovo oživljavan. Međutim, od 1990. godine postoje pokušaji da se ponovo uvede tradicionalna beloruska ortografija poznata kao taraškevica (piše se i govori uglavnom u rasejanju), za razliku od današnjeg standarda, koji nazivaju narkomaukom. U Republici Belorusiji danas su ravnopravni zvanični jezici beloruski i ruski.
Postoje i malobrojni, ne baš sasvim ubedljivi naučnici koji tvrde da su Belorusi poreklom Vikinzi, a ne Sloveni.
Upoređivanje etnogeneze beloruskog naroda i problema njegovog jezika sa situacijom u Crnoj Gori nije zadatak ovog članka.
Beloruska Socijalistička Sovjetska Republika se odlukom svog Sovjeta (parlamenta) 25. avgusta 1991. godine sa jednim jedinim glasom protiv izdvojila iz SSSR i proglasila nezavisnom državom. Lukašenko je posle pričao da je taj glas bio njegov.
Belorusija je po površini dva i po puta veća od Srbije, ima 207.595 km² (Srbija 88.361), a nešto više stanovnika – 9.489.000 (Srbija 7.498.000). To je kopnena zemlja koja se graniči sa Rusijom, Ukrajinom, Poljskom, Letonijom i Litvanijom. Politički gledano, zajedno sa Ukrajinom stvara pojas koji Rusiju odvaja od zemalja članica NATO-a. Ukrajina je pre nekoliko godina pokušala da iskoči i da se sa svojom „narandžastom revolucijom“ približi Zapadu, ali to se izjalovilo. Na izborima, čiju ispravnost niko nije dovodio u pitanje, Ukrajinci su januara ove godine za predsednika izabrali Viktora Janukoviča. Time su se nekoliko koraka ponovo odmakli od zapadnoevropskih i atlantskih saveza i primakli se „majčici Rusiji“.
Grčka policija uručila je poziv Janisu Varufakisu da se javi jedinici za borbu protiv narkotika, nakon što je javno govorio o marihuani i jednokratnom korišćenju ekstazija pre više od tri decenije
Suspenzija zahteva za vize za stalni boravak iz 75 zemalja sveta samo je najnovija u nizu mera kojima administracija Donalda Trampa dodatno ograničava ulazak stranaca u Sjedinjene Američke Države
Geopolitički uticaj Rusije okupirane ratom u Ukrajini sve više slabi. To je posledica kombinacije unutrašnjih i spoljnih izazova i promena u međunarodnim odnosima
Evroposlanici ponovo glasaju o nepoverenju predsednici Evropske komisije Ursluli fon der Lajen
Brojne istrage povodom suđenja Nikolasu Maduru, koje sprovode američke vlasti, pominju i učešće nekih balkanskih kartela u švercu narkotika iz Venecuele. Koji putevi iz Južne Amerike vode u naše krajolike
Zašto Vučić iz Abu Dabija kaže da će „blokaderi“ ako dođu na vlast „silovati žene“ i „jahati popove“? Zato da sablazni i odvuče pažnju od koncerta Ane Bekute u Čačku teškog 40 000 evra dok Čačani plaćaju hodanje trotoarom
Teško je izračunati ko je koliko kriv za ponor u kojem je košarkaški klub Partizan. Ali predsednik Ostoja Mijailović volontira za najvećeg krivca time što ne razume da mora da ode i tako otvori šansu za novi početak
Pa šta ako je na trotoarima debeli sloj leda!? Nemojte da ste diletanti koji kukaju i kude vlast zbog više sile
Novi Trampov poredak (I)
Najpoželjnija nekretnina za američkog predsednika Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
