Balansiranje između Zapada i Rusije usred ukrajinskog rata

Za “Vreme” iz Tbilisija

Gruzijski parlament je prošlog petka doneo istorijsku odluku, kada je za samo 30 sekundi odbacio drugo čitanje zakona “O transparentnosti stranog uticaja”. To je ključna pobeda u desetogodišnjem sukobu prozapadnih i proruskih interesa u ovoj maloj zemlji na južnom Kavkazu.

Događaji koji su doveli do pobede počeli su usvajanjem prvog čitanja zakona – koji je u Gruziji nazivan “ruski” – prošlog utorka, 7. marta. To je pokrenulo velike proteste, pre svega među mladim ljudima, kojima su se uskoro pridružili aktivisti i parlamentarna opozicija.

Iako su protesti počeli mirno specijalne snage su raspoređene da ih razbiju, što je samo dodatno ojačalo odlučnost demonstranata. Oštre mere nisu uspele da uguše proteste, pa su im se 8. marta pridružile i žene i drugi simpatizeri. Društvene mreže odigrale su suštinsku ulogu u suprotstavljanju ovom zakonu, a haštag “Ne ruskom zakonu” dobijao je sve veći zamah, pošto su se novi postovi pojavljivali svakog dana. Te postove su delili veoma različiti ljudi, od običnih građana do uglednih ličnosti – pisaca, muzičara, fudbalera i rektora univerziteta.

Gruzijska predsednica Salome Zurabišvili podržala je demonstrante i zaklela se da će staviti veto na zakon. Međutim, analitičari su ukazali da bi parlament mogao da predupredi veto, pošto u gruzijskom Ustavu postoje mehanizmi za to.

Protesti su trajali tri dana, od 7. do 9. marta, a broj demonstranata se kretao od nekoliko desetina hiljada do sto hiljada u nekim trenucima. Uprkos obećanju vladajuće partije da će povući zakon, demonstranti su ostali sumnjičavi i tražili su da se poništavanje obavi u skladu sa odgovarajućom procedurom. Konačno, zakon je podvrgnut drugom čitanju i glasalo se protiv njega, što je dovelo do njegovog povlačenja sa dnevnog reda. To je bio prvi put da je vladajuća partija popustila pod pritiskom javnosti.

NASTANAK GENERACIJE BEZ LIDERA

Gruzija je zemlja sa bogatom tradicijom protestā, zbog čega je teško iznenaditi njen narod demonstracijama. Istoriju zemlje obeležilo je nekoliko ikoničnih protesta, od kojih su prve bile demonstracije 9. aprila 1989. godine. Taj protest je odigrao ključnu ulogu u gruzijskom sticanju nezavisnosti, uprkos tome što su ga sovjetske trupe surovo ugušile. Drugi protest vredan beleženja bio je “ružičasta revolucija” iz 2003. godine, kada su Gruzijci ustali protiv korupcije i razaranja koje je poprimilo ogromne razmere pod drugim predsednikom, Eduardom Ševarnadzeom, bivšim ministrom inostranih poslova SSSR-a. Taj zajednički napor doveo je na vlast mladog reformatora Mihaila Sakašvilija. Uprkos tome što je bila prva u Gruziji koja je vlast izgubila na izborima, a ne u revoluciji ili vojnom udaru, Sakašvilijeva administracija se 2012. godine suočila sa brojnim antivladinim demonstracijama. Ti protesti su doveli do poraza Sakašvilijeve partije, tako da je danas u Gruziji vladajuća partija Gruzijski san.

Tokom desetogodišnje vladavine Gruzijskog sna političari i aktivisti su koristili razne vidove protesta, uključujući demonstracije, štrajkove glađu i građansku neposlušnost. Uprkos različitim povodima ti protesti često nisu uspevali da ostvare svoje političke zahteve, što je dovelo do razočarenja i apatije u javnosti, i doprineli su osećanju beznadežnosti i nedostatku interesovanja za protestovanje.

Međutim, skorašnje demonstracije protiv gruzijske verzije zakona o stranim agentima dovele su do značajne promene u stavu društva. Po mišljenju novinarā i politikologā, taj protest je privukao mnoge mlade ljude, uključujući studente i srednjoškolce, koji su preplavili ulice i pokazali neustrašivost pred policijom. Viralni video-klipovi u kojima tinejdžeri izbegavaju vodene topove ili plešu uz zvuk sirena kružili su društvenim mrežama pokazujući njihov jedinstveni pristup protestovanju bez lidera.
Ta promena je znakovita, budući da je odsustvo harizmatične opozicione figure koja bi predvodila protestni pokret prepoznata kao ključni faktor u apatiji i inerciji koje su pre toga gušile gruzijsko društvo. Stoga je nastanak nove generacije demonstranata, onih koji se ne uzdaju u jednog lidera, pozitivan znak za budućnost protestnih pokreta u Gruziji.

Uspeh martovskih protesta može se pripisati i trećem važnom faktoru, a to je učešće državnih službenika, na koje se obično gleda kao na zavisne i lojalne vladajućoj partiji. Taj događaj je veoma značajan, pošto je to bilo prvi put da su se državni službenici pridružili protestnom pokretu. Pokazalo se da je žena koja drži zastavu EU, glavni simbol martovskih protesta, zaposlena u gradskoj administraciji Tbilisija, visoko politizovanoj strukturi koju predvodi Kaha Kaladze, gradonačelnik Tbilisija iz vladajuće partije.

U Gruziji je uobičajena praksa da političke partije zloupotrebljavaju vlast koristeći administrativne resurse koji su im na raspolaganju. Vladajuća partija Gruzijski san nije izuzetak u tom smislu. Međutim, učešće državnih službenika u martovskim demonstracijama poslalo je jasnu poruku da je postojeći sistem zakazao. Činjenica da su oni voljni da se pridruže protestima uprkos mogućim posledicama, kao što je gubitak posla, ukazuje na sve veće nezadovoljstvo i zahtev za promenom.

ZAŠTO JE “RUSKI” ZAKON TOLIKO LOŠ?

Nezadovoljstvo vlašću u Gruziji tinja već neko vreme, ali je veoma nepopularan “ruski” zakon za mnoge postao kap koja je prelila čašu. Taj zakon, pod zvaničnim nazivom “Zakon o transparentnosti stranog uticaja”, izazvao je gotovo sveopšte protivljenje zato što se veruje da će voditi žigosanju i diskriminaciji nevladinih organizacija. Po tom zakonu bi se NVO koje se sa više od 20 odsto finansiraju iz stranih izvora morale registrovati kao “strani agenti”, što bi ih, kako mnogi strahuju, izložilo dodatnoj kontroli i pritisku vlasti. Osim toga, protivnici kažu da su budžeti tih organizacija već transparentni i lako dostupni Ministarstvu finansija. I konačno, optužba za neprijateljski strani uticaj protivreči gruzijskoj posvećenosti uključivanju zemlje u evroatlantske strukture.

Iako partija Gruzijski san tvrdi da je zakon zasnovan na američkom zakonodavstvu iz vremena Velike depresije, njegovi protivnici kažu da liči na ruski zakon koji Kremlj koristi da obuzda protivnike u okviru vlastitih granica. Usvajanje zakona dočekano je kritikama gruzijskih saveznika sa Zapada, uključujući međunarodne organizacije, američke senatore i poslanike Evropskog parlamenta, koji su upozorili da je to suprotno zapadnim vrednostima. Ambasada SAD je dan kada je zakon prošao u prvom čitanju nazvala “crnim danom za gruzijsku demokratiju”.

TAKTIKA ZASTRAŠIVANJA I NASLEĐE RATA IZ 2008.

Pokret Snaga naroda, koji je predložio zakon, razišao se sa vladajućom partijom pre šest meseci kako bi izražavao antizapadna gledišta. Tokom kratkog postojanja promovisao je raznovrsne teorije zavere, a među njima i onu da Zapad finansira gruzijske NVO kako bi podstakle narod na revoluciju, kao i da je cilj EU i SAD da izazovu rat sa Rusijom. Iako većina racionalnih glasača nije ozbiljno shvatala takve tvrdnje, mogućnost još jednog sukoba sa Rusijom i dalje je bolna i zastrašujuća za mnoge u Gruziji, naročito nakon rata iz 2008. godine. Vlast u Gruziji često koristi strah od mogućeg rata sa Rusijom kao PR taktiku.

Gruzijska vlada, koja je s godinama izgubila većinu glasača, uspela je da se tokom prošle godine održi na vlasti tako što je ubedila stanovništvo da bi bez nje Rusija bombardovala ne samo ukrajnske, nego i gruzijske gradove. Rečenica “Ali mi nismo u ratu” postala je univerzalan odgovor na svaku kritiku upućenu vladi od februara prošle godine. Na optužbe za naklonost Kremlju, vlast je odgovarala tvrdeći da je njena politika fleksibilna i da sprečava Rusiju da okupira Gruziju. Ta tvrdnja je obično praćena porukom da bi, da su protivnici Gruzijskog sna na vlasti, Rusija potpuno uništila Gruziju.

Ujedinjeni narodni pokret je najveća opoziciona partija u Gruziji i glavni suparnik vladajuće partije Gruzijski san. Pre 2012. godine, Ujedinjeni narodni pokret je bio na vlasti i izvršio je nekoliko uspešnih reformi koje su dobile međunarodno priznanje. Međutim, partija je kritikovana i zbog zloupotrebe vlasti, gušenja medija i finansijskih malverzacija, što je dovelo do njihovog poraza na parlamentarnim izborima te godine.

Za rat iz 2008. godine Gruzijski san često krivi neuspehe prethodne vlasti, koju je predvodio Sakašvili, sugerišući kako bi, da je lider bio neko drugi, sukob bio izbegnut. Nedavno su poslanici gruzijskog parlamenta izrazili nameru da osnuju komisiju koja bi istražila zločine počinjene tokom tog rata. Iako direktne optužbe nikada nisu upućene, široko je rasprostranjeno verovanje da komisija verovatno ne bi proglasila rusku stranu odgovornom. Takav potez deluje neobično s obzirom na nedavnu odluku Međunarodnog krivičnog suda u Hagu, koji je zaključio istragu o ratnim zločinima počinjenim tokom tog sukoba ne optuživši nijednog pripadnika gruzijske vojske.

DELIKATAN PLES GRUZIJE IZMEĐU ZAPADA I RUSIJE

Bidzina Ivanišvili, gruzijski milijarder koji se obogatio u Rusiji, osnovao je partiju Gruzijski san koja trenutno vlada Gruzijom. U politiku je ušao 2011. godine, osnovavši opozicionu koaliciju Gruzijski san, sa kojom je pobedio na parlamentarnim izborima 2012. godine i postao premijer. Iako zvanično odavno nije ni na kakvoj funkciji, i dalje je moćna figura i često ga vide kao onog ko donosi sve važne političke odluke, uključujući i izbor premijera i predsedničkog kandidata. Opozicija kritikuje Ivanišvilija da vlada iz senke i da izbegava odgovornost. Mnogi stručnjaci u Gruziji takođe veruju da on ima znatan uticaj, a da ne snosi odgovornost za svoje postupke.

Mihail Sakašvili, najveći i najopasniji protivnik milijardera Ivanišvilija, trenutno je u zatvoru zbog optužbi koje uključuju organizovanje napada, proneveru i prisvajanje jedne nezavisne televizijske kompanije. Od hapšenja u oktobru 2021. godine, Sakašvili tvrdi da je Putinov zarobljenik i da ga je gruzijska vlast zatvorila po naređenju Kremlja.

Sakašvili je bio jedan od prvih koji su optužili partiju Gruzijski san za naklonost Kremlju, ali vlast je odbacila sve te navode uveravajući glasače da se pravac spoljne politike zemlje nije promenio i da ostaju usredsređeni na evropske integracije. Ipak, neke stvari govore drugačije.

Jednim od dokaza saradnje Gruzijskog sna i Kremlja smatra se amnestija koju je Ivanišvilijeva vlada proglasila odmah po dolasku na vlast. Ta se amnestija odnosila na pojedince osuđene za špijunažu u korist Rusije. Kritičari ukazuju i na obustavljanje nekoliko strateških infrastrukturnih projekata, čiji je cilj bio stvaranje konkurencije ruskim logističkim i transportnim kompanijama. U to spada i povratak gruzijskog energetskog sektora zavisnosti od Rusije, protiv čega se Sakašvilijev tim dugo borio.

Ipak, vlast je uspela da održi krhko uverenje biračkog tela da Gruzija i dalje teži Zapadu, a ne Severu. Međutim, sve se promenilo nakon invazije Rusije na Ukrajinu u februaru prošle godine, čime je proruski stav gruzijske vlasti postao očigledan prosečnom glasaču Gruzijskog sna.

Gruzija Ukrajinu vidi kao strateškog partnera i snažno je povezana sa tom zemljom, budući da imaju isto iskustvo sa Rusijom. Kao nacija koja je pretrpela tri vojna sukoba i izgubila 20 odsto teritorije, Gruzijci saosećaju sa Ukrajincima i njihovom borbom. Rusija je devedesetih godina podržala otcepljenje Južne Osetije i Abhazije, što je dovelo do njihove nezavisnosti 2008. godine, nakon gruzijsko-ruskog rata. Posledično, mnogi Gruzijci su bili razočarani time što njihova vlast nije snažno osudila rusku agresiju na Ukrajinu. Uprkos zahtevu naroda, vladajuća partija je izbegavala da Rusiju nazove agresorom i nije se pridružila sankcijama Rusiji, niti je poslala vojnu pomoć Ukrajini. To je izazvalo sumnju da možda sarađuje sa Rusijom kako bi ova zaobišla sankcije, kao i sumnju da dozvoljava ruskim avionima da koriste gruzijski vazdušni prostor. Osim toga, utisak je da vlast nije pružila dovoljno veliku podršku gruzijskim dobrovoljcima koji se bore na strani Ukrajine, nego da čak predlaže da im se oduzme državljanstvo.

Gruzijci su 2022. i 2023. godine organizovali masovne proteste kako bi izrazili nezadovoljstvo i bes zbog toga što vlast ne podržava Ukrajinu. Kako bi dokazala svoj proevropski stav, vlast je podnela zahtev za članstvo u EU, ali je odbijena zbog toga što ne ispunjava standarde EU. Međutim, Unija je ponudila moguće rešenje kroz plan od 12 tačaka koji bi, ako se ostvari, mogao da obezbedi Gruziji status kandidata. Iako je neizvesno hoće li taj plan biti sproveden u delo, situacija sada deluje povoljnije.