Tenkovski obruč oko sedišta palestinskog lidera Jasera Arafata u Ramali i direktni sukob sa „poslednjom odbranom“ njegovih telohranitelja, praćen sveopštim napadom na Vitlejem – u utorak ujutro u zaglušujućoj pucnjavi na ovaj grad učestvovali su i borbeni helikopteri – doveli su poslednjih dana bliskoistočnu krizu do tačke usijanja. Da li je reč tek o krvavoj uvertiri (novog) ratnog haosa u regionu ili će ga grozničava diplomatska akcija zaustaviti na samoj opasnoj ivici videće se tek u narednih nekoliko dana. Izvesno je da neće nedostajati dramatike koja je u slučaju Bliskog istoka uvek praćena ljudskim žrtvama, uglavnom nedužnih civila, i velikim materijalnim razaranjima.
Najnovija izraelska vojna operacija, koja je počela prošlog vikenda i koja nema „granice u žestini i vremenu“ (premijer Arijel Šaron), vratila je tenkove u Ramalu i u ostale palestinske gradove. Cilj joj je, kako se takođe tvrdi, „potpuna izolacija palestinskog predsednika Jasera Arafata i zaustavljanje terorizma protiv građana Izraela“. Usledila je kao odgovor na zastrašujuće poduhvate palestinskih ekstremista samoubica koji su samo u protekloj sedmici izveli šest takvih napada; samo u samoubilačkom atentatu pripadnika Hamasa u hotelu u Nataniji, gradiću na morskoj obali u blizini Tel Aviva, na dan jevrejskog praznika Pesah, poginulo je dvadesetoro ljudi, a ranjeno ih je više od stotinu.
OBNOVA NASILJA: Uprkos brojnim diplomatskim naporima poslednjih meseci, začarani krug nasilja na Bliskom istoku ponovo je obnovljen. Apel Saveta bezbednosti o trenutnom prekidu vatre i povlačenju izraleskih trupa sa palestinskih teritorija (u ponedeljak) nije urodio plodom. Prema procenama analitičara, ključnu ulogu u mirovnim naporima u ovom trenutku imaju Sjedinjene Američke Države. U prvom redu zbog toga što se njihova podrška izraelskoj „borbi protiv terorizma“ smatra presudnom za ohrabrivanje Izraela na jednostrane akcije odmazde. S druge strane, Vašingtonu koji, isto tako, globalnu borbu protiv terorizma od 11. septembra prošle godine smatra prioritetom sopstvene politike neophodna je u tom cilju istovremeno i čvršća podrška arapskih država u regionu Bliskog istoka. U takvom tesnacu protivrečnih interesa američka administracija nastoji da pronađe izlaz koji bi u krajnjem ishodu vodio trajnom gašenju višedecenijskog kriznog žarišta.
Reagujući prošle subote na samoubilački napad u Tel Avivu, američki predsednik Džordž Buš je na konferenciji za novinare sa svog ranča u Teksasu uputio dve snažne poruke. Prva se odnosi na Palestince i Jasera Arafata od kojih se traži da prekinu terorističke akcije. Po mišljenju američkog predsednika, Arafat može učiniti više i „treba govoriti jasno i odlučno osuditi terorističke akcije protiv nedužnih civila“. Druga poruka upućena je Izraelcima. Naglašavajući razumevanje za pravo izraelske države da se brani, zatražio je od Šaronove vlade da „pronađe put ka miru, jer on postoji“.
Toj Bušovoj pitijskoj izjavi (obraćajući se Šaronu, nije spomenuo Jasera Arafata i opsadu njegovog sedišta) prigovorili su i trezveni američki analitičari. Od Arafata se traži da se obrati Palestincima, a u ovom trenutku mu ni mobilni telefon ne radi (u opkoljenoj zgradi gde se Arafat nalazi nema više ni struje ni vode), kažu oni.
PRITISAK NA ADMINISTRACIJU: Eskalacija izraelskih vojnih operacija, prema signalima koji stižu s druge strane Atlantika dok ovaj tekst odlazi u štampu (utorak), ipak predstavlja pritisak na američku administraciju da se i ona opredeli „jasnije“ i „odlučnije“. Prema tvrdnjama američkih medija, u administraciji je u odnosu na najnoviju krizu već postavljeno i nekoliko ključnih principa. Osim hitne obustave vatre, na prvom mestu je „opstanak Jasera Arafata“ kao palestinskog lidera, za šta mu je, u ovom trenutku usamljenom i fizički izolovanom, preko potrebna podrška. Takođe, Amerikanci traže da njihov izaslanik, penzionisani general Antoni Zini, ostane u svojoj misiji na licu mesta, u regionu.
Njegova misija koja, takođe traje već nekoliko meseci, usmerena je na uspostavljanje primirja, operaciju koju je izraelski ministar odbrane opisao kao jednomesečni „delikatni dezangažman na terenu“. Reč je o prekidu vatre, razoružanju palestinskih militanata, povlačenju izraelske vojske iz palestinskih oblasti, nakon čega bi usledila primena mera izgradnje poverenja kao poslednja stepenica ka pregovorima o finalnom statusu.
NEPOMIRLJIVE RAZLIKE: Zini je do sada bezuspešno pokušavao da pomiri ogromne razlike između dve sukobljene strane. Dok Izraelci traže od palestinske samouprave da pokrene energičnu akciju protiv naoružanih ekstremista u zamenu za popuštanje blokade pojasa Gaze i Zapadne obale, Palestinci traže da se izraelska vojska odmah povuče na položaje koje je zauzimala pre izbijanja intifade (u septembru 2000. godine). Zatim bi sledila primena mera izgradnje poverenja predviđenih planom bivšeg američkog senatora Roberta Mičela. Palestinci prvenstveno misle na zamrzavanje izgradnje naselja za izraelske doseljenike na okupiranim teritorijama, kao i na početak pregovora o pitanju „konačnog statusa u skladu sa Saudijskim mirovnim planom“ (sve arapske zemlje normalizovale bi odnose sa Izraelom u zamenu za njegovo povlačenje sa teritorija okupiranih 1967 – pojas Gaze, Zapadna obala i sirijska Golanska visoravan; Izrael bi, takođe, morao prihvatiti nastajanje suverene palestinske države s glavnim gradom Jerusalimom, u njegovom istočnom delu). Po mišljenju palestinskih analitičara, bez uspešne primene Mičelovih mera Arafat neće biti u stanju da ideju primirja nametne svom narodu.
Najnovija eskalacija sukoba potisnula je mirotvorne ideje i projekte u drugi plan. Tako bar misle pesimisti. Na optimistima je da se nadaju da će žestina sadašnje izraelske vojne akcije – kojoj Arafat, svemu uprkos, za sada odoleva – zamajac bliskoitočne krize možda ipak okrenuti u drugom pravcu.
