Alan Ford u Alpima

Deveti tradicionalni susret predsednika srednjoevropskih država, koji je proteklog vikenda (31. maj – 1. jun) održan na Bledu i Brdu kod Kranja, protekao je kako je i očekivano – uz mnogo pompe i glamura, gotovo potpunu blokadu puteva i saobraćajni kolaps u severozapadnoj Sloveniji, nešto međudržavnih čarki i skandala na najvišem nivou, jednu neuspelu predsedničku izjavu, pregršt prigodnih izjava o zajedničkoj pripadnosti Evropskoj uniji i „evroatlantskim integracijama“, a sumoran prosek izvukli su predsednici Mesić i Koštunica potpisivanjem bilateralnog sporazuma između Hrvatske i SRJ. Ovim je Slovenija zaokružila deceniju ispunjenu raznim diplomatskim ceremonijama (dve posete pape, gostovanje Bila Klintona 1999. godine, susret Buš-Putin lane), čime je zvanična Ljubljana potvrdila ambiciju da u međunarodnom okruženju igra veću ulogu od one koja bi joj sledila u odnosu na geografske i ekonomske potencijale.

Činjenica je da je slovenačka administracija u prestižnim priredbama već stekla željenu reputaciju u regionu, mada susret 16 predsednika ni izdaleka nije požnjeo očekivani uspeh. Najviše ogorčenja u domaćoj javnosti izazvalo je to što je susret protekao kao megadogađaj samo unutar slovenačkih granica, ali to nije bio slučaj čak ni u medijima država iz kojih su predsednici došli, da se ne pominje potpuno ignorisanje od strane najvećih svetskih medija, od CNN-a, preko BBC-ja i brojnih drugih. S druge strane, ovdašnji komentatori ne mogu da se ljute na strane tv stanice, kad su i privatni elektronski mediji kod kuće u udarnom terminu vesti prvo najavili otvaranje Svetskog prvenstva u fudbalu, a potom minutažu posvetili Slovenija samitu.

GLAMUR, KIČ, LEKARI: Iako je slovenačke poreske platiše želja za veličinom ovoga puta koštala oko dva i po miliona eura (500 miliona tolara), zgodno je došlo da je predsednički vikend održan tik uoči 12. godišnjice osamostaljenja, tako da trošak s tog aspekta izgleda manji, a značaj događaja veći. Pazilo se na sve – nekoliko dana uoči dolaska visokih gostiju održana je generalna proba, prvo na aerodromu Brnik, gde su hostese u ulozi visokih gostiju izlazile iz kobajagi aviona, a počasna straža i protokol vežbali tepih, držanje i pozdrave. Išlo se do u tančine, pa je na platou ispred dvorca Brdo kod Kranja u predsedničkoj pozi zamišljeno fotografisanje na kiši izdržalo 16 regruta, posle čega je zaključeno da u slučaju lošeg vremena predsednicima treba obezbediti kišobrane… Za posebnu priliku iznajmljeno je i 16 blindiranih mercedesa (direktno iz fabrike Mercedes-Benz), a sam susret je pratilo oko 300 novinara, koji su zbog neverovatno jakih mera obezbeđenja stalno bili na mukama da izaberu koji od dva „predsednička događaja“ žele da vide iz neposredne daljine, pošto je oko 2000 policajaca budno pratilo da sedma sila ne stigne nigde gde bi mogla nešto posebno da vidi i zabeleži. Bled i okolina su u ta dva dana opusteli opasani metrima i metrima metalnih ograda koje se obično upotrebljavaju prilikom demonstracija.

Od trenutka kada je sleteo prvi specijalni avion (u kome je bio predsednik Bugarske Georgij Parvanov) pa dok u subotu popodne nije odleteo poslednji, satnica je za organizatore i vojsku kelnera i radnika bila više nego naporna. U razmaku od po deset minuta sletelo je 12 predsedničkih aviona; Koštuničin je bio četvrti po redu. Uprkos priličnoj gužvi na pisti, nebo nad Slovenijom je bilo izuzetno mirno, pošto je vazdušni prostor većim delom bio zatvoren. Poređane letelice bile su dobra prilika i za međusobno rangiranje prilika u 12 država. Bilo je tu letelica koje dostižu dimenzije osrednjeg putničkog aviona, preko privatnih, intimnijih „mašina“ sa po šest prozorčića na svakoj strani, do aviona prvog čoveka Makedonije koji jedini leti na propelere. Dva predsednika (Hrvatske i Bosne) stigla su predsedničkim limuzinama i smestila se u Grand hotelu Toplice dan ranije, samo je predsednik Nemačke Rau smešten van hotela, u vili „Bled“, pošto je, kako su objasnili organizatori, „zvaničnu posetu Sloveniji obavio dva dana ranije“. Sva gospoda je došla u pratnji različitog broja savetnika i osoblja, a samo je predsednik Moldavije došao u društvu supruge.

Iako su organizatori strogo pazili da ništa ne promakne mimo protokola, ponešto je ipak izmaklo kontroli. U nedostatku većih vesti, pikanterija je bila čak i saznanje da predsednika Havela prate dva lična lekara, a predsednika Nemačke lekar „rentiran“ u Sloveniji. A onda je procurilo da su policajci iz predsedničkog obezbeđenja, posebno pojačanje kolegama iz Kranja koje je stiglo iz Celja i Maribora, nezadovoljni smeštajem u kranjskoj kasarni Slovenačke vojske pokupili neraspakovane torbe i otišli kući. Predstavnici policijskog sindikata obavestili su javnost da „bi i životinje bile bolje zbrinute“ i da kolege nisu bile zadovoljne uslovima u hangaru, gde je na „370 policajaca bilo sedam hemijskih WC-a pa još masna fleka na patosu“.

Idilično otvaranje susreta propalo je još pre početka. U petak ujutro „uhvaćen“ je Stipe Mesić kako posmatra pano sa spiskom bilateralnih susreta koje će imati domaćin Milan Kučan. „A susedne države nema na spisku?“, upitao je Mesić svog ambasadora u Sloveniji. To je potom bila jedna od glavnih dilema dvodnevnog susreta – hrvatski mediji su izveštavali da je očekivani susret Mesić-Kučan otkazan u poslednji čas, govorilo se o incidentu te da su odnosi između dveju država na najnižem mogućem nivou. Kučan je putem slovenačkih medija odgovarao diplomatski da susret nije bio planiran, da ima „mnogo obaveza“ i da odnosi između Ljubljane i Zagreba nisu u krizi. Prepucavanja zvaničnika s obe strane Kupe trajalo je puna 24 sata, sve dok bitka pred mikrofonima nije okončana u subotu popodne, kada su se dvojica državnika pred kraj susreta ipak sastala za posebnim stolom, na travnjaku Brda. Rezultat? Kučan je izjavio da su „na sreću sva nerešena pitanja nasleđena iz života u prethodnoj državi“, ali da i „Zagreb i Ljubljana moraju da se zamisle nad činjenicom da nijedno od tih pitanja nije rešeno, naprotiv – stalno nastaju novi problemi“. Mesić je odgovorio da „ne treba svako opet da se ukopa na svojoj strani, već da treba sesti za sto“. Što je žalosna realnost u odnosima između dve države – pregovaraju i dogovaraju se već deset godina, a još ništa nije dogovoreno.

KREMPITE, PREDIN, GNJURCI: Društveni život predsednika odvijao se po najavljenom programu: malo razgovora na okruglom stolu (šengenski režim koji žulja države koje su još daleko od članstva u EU, opšte pristupanje NATO-u, približavanje Briselu), malo međusobnih odvojenih susreta, pa onda večera, na kojoj je ulogu dvorskog zabavljača sa dva songa dobio nekada poznati roker Zoran Predin. Uloga Predina i benda bila je da pre i posle zdravice „podignu“ raspoloženje kako bi probrana jela lepo legla, a veče je zaokruženo legendom o potopljenom zvonu. U tri skoka – gnjurci na studenom jezeru traže i izvlače zvono tj. njegovu maketu, dok devojke drže upaljene sveće, sveće potom plutaju na vodi, uzdisanje, kraj. Time je legenda o nesrećnoj gospi i zvonu na crkvici usred Bledskog jezera doživela svoju scensku premijeru. Visoki gosti su za uspomenu dobili zvonce.

Nije poznato i nigde zabeleženo jesu li predsednici divanili o fudbalu ili imali vremena za gledanje istog. Sudeći po rasporedu za subotu, legli su rano. U subotu ujutro su se uz melos folklornih društava koja su tancovala uz jezero peške zaputili do zdanja opštine Bled. Oktet je zapevao pesmu Oj, Triglav moj dom, palo je nekoliko reči o rajskoj ptici, fontana, simbol Triglava, otvorena je u spomen na deveti susret predsednika srednjoevropskih država. Usledilo je malo alpinizma – uspon (peške) do Blejskog grada (čuveni zamak na hridi nad jezerom). Tu su ih dočekale flaute, medovina, potica (savijača s orasima, uglavnom prepuštena momcima iz obezbeđenja) i barokni plesovi. Konačno, zaključak sastanka na Brdu i skraćena pres-konferencija na travnjaku, dok su konjske čeze čekale da odvezu gospodu na zaključni ručak.

Pre godinu dana su na istom mestu – dvorac Brdo kod Kranja – jedan drugog tapšali po ramenu Buš i Putin, 11 godina ranije tuda su progalopirali predsednici entiteta bivše SFRJ, u predvečerje ratova i raspada, dok su još fingirali dogovore. Izveštači nisu propustili da podsete da je ovo prvi put posle deset godina da je isti nacionalni sastav eks-ju (s izuzetkom Mila tj. predstavnika Crne Gore) ponovo zastupljen svojim najvišim predstavnicima na Brdu (u to ime su petorica predsednika međusobno posebno nazdravila i ispila vino). Sve u svemu, bilo je zanimljivo u ta dva dana posmatrati 16 najviših državnika „koji vladaju nad više od 300 miliona stanovnika Starog kontinenta“ kako u koloni po četiri-pet kao neobavezno dolaze u susret fotoreporterima (Koštunica je uvek bio nekako pozadi, drugi red mu je bio suđen). Kako se nameštaju ispred dvorca Brdo kod Kranja za grupni portret (uz komentar slovenačkih kolega da Koštunica ima priliku da vidi šta Slovenija neće vratiti Karađorđevićima). Kako, kao svi smrtnici, poskoče kad vodoskok mimo protokola zakasni i pljusne u nevreme. Kako dahću u crnim i sivim odelima na jakom podnevnom suncu. Kako relacije Brdo–Bled prelaze u autobusu, kao đačka ekskurzija…

Ljubljanski dnevnik „Delo“ nije propustio priliku da naglasi kako se na „slovenačkom tlu nikada nije okupilo toliko vladara iz različitih država“ i da je ovaj susret predsednika iz 16 država prerastao granice meteorološkog pojma „Srednja Evropa“, kako je to političko određenje svojevremeno cinično nazvao Peter Handke, evropski pisac slovenačkih korena. Do pre nekoliko godina takva je srednja Evropa završavala na hrvatsko-srpskoj granici, a sad se proširila čak do Crnog mora i obuhvatila gotovo celo Balkansko poluostrvo. Što je ogroman napredak, donedavno nezamisliv u severoistočnoj Evropi, gde su mnoge države godinama bežale od bilo kakvog povezivanja s balkanskim državama.

TAKT O KLIN: Čini se da je Vojislav Koštunica otrpeo naročitu pažnju novinara, naročito slovenačkih koji prema njemu nisu blagonakloni a koji su sad dobili priliku da uživo vide čoveka o kome su najčešće pisali da je sukcesor Miloševićeve politike, malo mekši nacionalista i nosač kalašnjikova. Iako ne na posebno udarnom mestu, objavljen je i prigodan intervju u najvećem slovenačkom dnevniku iz koga je kao najkarakterističnija Koštuničina misao prenošena ona da je „saradnja s Hagom deveta briga“, iako neizbežna.

Ceo susret je od početka nakićen i praćen ceremonijalom koji je zvanicama trebalo da pruži carski ugođaj a domaćinima da smanji nelagodnost što mnogo šta nije ispalo kako su planirali. Izuzev šampanjca, lepih jela i dobrih vina (i oproštajni ručak na Pačjem ostrvu), vožnji kočijama, kulturnih seansi tipa preimenovanje Belog salona hotela Toplice u Predsednički salon, pravi domet sastanka – onaj po meri i nadama domaćina – nije ispunjen.

Tako je slovenački Ured za informisanje snašla nevolja da u svečanim trenucima tumači neočekivano zaoštravanje odnosa između Hrvatske i Slovenije. Jeste spor tik pred kraj susreta saniran, ali to nije bio kraj čarki. Mesić je posle sastanka s Kučanom ipak zaključio da je „prerano parafiran“ tzv. Riječki sporazum o granici sa Slovenijom (jula prošle godine). Ni Kučan nije ostao dužan, pa je kao najveći problem u odnosima s Hrvatskom naveo isti sporazum, ali iz drugog ugla – „najveći problem je što je sporazum parafiran“, a posle se nije desilo „ništa“ i da „ne može to tako – jednom imamo sporazum, a onda ga više nema“. Slovenačka diplomatija je u zakulisju susreta pokušala da zakrpi problem međe – u vreme samita na Brdu u Ljubljani je boravio i nekadašnji američki ministar odbrane Vilijem Peri, koji već godinama (neuspešno) rešava granični spor između Slovenije i Hrvatske, te podržava „parafirani“ sporazum Drnovšek-Račan.

Milan Kučan nije bio sretne ruke ni prilikom pisanja zajedničke izjave kojom je trebalo krunisati susret. Izradu zajedničkog teksta preuzeli su „starosta“ među predsednicima – predsednik Austrije Tomaš Klestil, te predsednik Češke Vaclav Havel i domaćin Milan Kučan. Iz krugova predsedničkih pratnji ubrzo se saznalo da samo sedam od šesnaest predsednika podržava dokument koji su većim delom sročili Milan Kučan i njemu blizak Vaclav Havel. Oba predsednika su tokom susreta ionako imala poseban status pošto uskoro odlaze sa funkcija, ali su se preračunali u tome da oproštaj od cenjenog skupa mogu da iskoriste za slobodno tumačenje svojih ovlašćenja u odnosu na prisutne kolege. Od pripremljenog teksta ogradio se i sam Klestil (zbog rečenice u kojoj su pomenute neprihvatljive „istorijske reminiscencije“, tj. da je nedopustiva upotreba istorije u predizbornoj kampanji), pa su Havel i Kučan morali da odustanu od „deklaracije o integracionim procesima u Evropi“ i ponuđeni papir predstave kao lični stav. Sporna izjava odbila je među prvima kolege iz Austrije i Nemačke jer bi mogla da se tumači kao podrška Češkoj i Sloveniji koje brane valjanost tzv. Benešovih dekreta, odnosno „avnojskih zaključaka“. (Oba dokumenta su bila podloga da se posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, odnosno Češkoj kolektivno oduzme imovina pripadnicima nemačke manjine.) Predsednik Slovenije je u ulozi domaćina sličnom samovoljom interpretirao i zaključke skupa izjavom da su svi predsednici, između ostalog, „upozorili na ozbiljne posledice ukoliko procesi proširenja EU-a i NATO-a uspore“.

Što se tiče predsednika SRJ, skraćen vikend u nekadašnjoj Titovoj rezidenciji na Brdu kod Kranja i boravak na Bledu bio je „veoma naporan“, prema dobro obaveštenim krugovima iz njegove pratnje. Vojislav Koštunica je na većini krupnih kadrova u Mesićevom društvu, a probio se u prvi plan tek prilikom šetnje na Bledski zamak i potpisivanja zajedničke predsedničke izjave u osam tačaka između Jugoslavije i Hrvatske. Izjava pominje liberalizaciju viznog režima, vraćanje izbeglica i imovine, te srpsku manjinu u Hrvatskoj i hrvatsku manjinu u SRJ. Stipe Mesić je tim povodom novinare iznenadio ne samo formulom da će „Hrvatska učiniti sve što i Jugoslavija“ nego i informacijom da će uskoro zajedno s Koštunicom posetiti Sarajevo, na šta mu je upućeno pitanje – znači li to da će priznati upletenost u rat „obe države koje predvode u bosansko-hercegovačkoj tragediji“. Mesić je uzvratio da su to insinuacije, dok Vojislav Koštunica nije želeo da komentariše izjavu predsednika Hrvatske glede odlaska u Sarajevo. Koštunica je na provokativno pitanje urednice slovenačke televizije – nije li nova bilateralna izjava „slična onoj koja je potpisana prošle godine“ – odgovorio da je to tačno, ali da se položaj hrvatske manjine u Jugoslaviji i srpske u Hrvatskoj uvek mogu „doterati“ i „poboljšati“. Ako ništa drugo, bar zato je vredelo doći u Sloveniju. Sledeći susret, deseti po redu, održaće se gde i prvi – u Salcburgu, Austrija. Posle toga u Hrvatskoj, a jednog dana verovatno u Srbiji – i u Crnoj Gori.