Australijski limbo

Pitanje ljudskih prava teniskog asa Novaka Đokovića tokom pokušaja da uđe na teritoriju Australije i njegovo lišavanje slobode otvorili su brojna druga pitanja – pravna, politička, zdravstvena, etička… Nesporno je da je Đoković znao kakva je politika vlade u Kanberi kada je u pitanju vakcinacija, posebno što je svesno izabrao da se ne vakciniše. Bez spora je da on, ukoliko mu nije dozvoljen ulazak u Australiju kao strancu, mora da uživa jednak tretman kao i drugi u istoj situaciji, i u odnosu na druge tenisere u sličnoj situaciji, pa i u pogledu kolektivnog smeštaja.

Međutim, mnogi u javnosti navode kao nepravdu i diskriminaciju Đokovića to što je smešten u hotel sa drugim migrantima. Ali, zar takvi napisi i istupi u javnosti ne sadrže diskriminatorni ton? Zašto bi iko, pa i najbolji teniser sveta, bio bolji od bilo kog migranta kome nije dozvoljen pristup teritoriji ma koje države, a posebno zašto bi imao povlašćen status u pravnom postupku? Ima li, međutim, u ovom slučaju još nečije odgovornosti, ili ima li čak i mnogo težih slučajeva od ovog a da se tiču pitanja postupanja imigracionih vlasti?

POLITIČKE SMUTNJE

Sudeći po višegodišnjoj, pa i višedecenijskoj praksi i načinu postupanja prema izbeglicama i potencijalnim tražiocima azila, ni australijske vlasti nisu nevine u ovoj priči. Naročito je oštra politika prema onima koji pokušavaju neregularno da pristupe teritoriji Australije, iako nemali broj njih jeste u potrebi za međunarodnom zaštitom, upravo jer su izbeglice.

Ovoga bi se mogao prisetiti i premijer Australije Skot Morison, koji je i istupio u javnosti povodom slučaja Đoković, nimalo slučajno, imajući u vidu predstojeće savezne izbore u ovoj državi. Nakon što je Australijancima bilo gotovo zabranjeno da napuštaju zemlju ili da se u nju vrate skoro dve godine, te nakon velike kampanje koja je dovela do toga da se vakcinisalo preko devedeset procenata stanovništva, premijer na taj način valjda pokušava da pridobije naklonost frustriranog biračkog tela. Međutim, vredi se setiti izbeglica i potencijalnih tražilaca azila koji pokušavaju da stupe na teritoriju Australije i zatraže azil, iako nisu deo tog biračkog tela.

KO SVE DOLAZI U AUSTRALIJU

foto: ap photo

Australija je od svog nastanka zemlja imigracije. Isprva, doduše, engleskih osuđenika jer, kako nas istorija uči, prva doseljenička populacija u Australiji je bila upravo ona osuđenička, koja je potisnula starosedelačka, aboridžinska plemena. U 20. veku, stotine hiljada ljudi iz različitih krajeva sveta spas su tražile i pronalazile u Australiji. Međutim, bez obzira na potrebu za useljavanjem, imajući u vidu da ova zemlja ima svega oko 25 miliona stanovnika, a površinu koja je čini jednom od najvećih zemalja sveta, Australija “bira” kome će dozvoliti da pristupi njenoj teritoriji i nastani se na njoj. Od 1901. godine na snazi je bila politika “bele Australije”, koja je zabranjivala naseljavanje neevropljana. Poslednji elementi ove politike su ukinuti tek 1973. godine. U drugoj polovini 20. veka su već bile čuvene azijske izbeglice koje su dolazile na australijsko kopno čamcima, susrećući se sa različitim preprekama u tom poduhvatu.

Devedesetih godina prošlog veka prednjačile su izbeglice iz Jugoslavije, mahom iz ratom zahvaćenih Bosne i Hercegovine i Hrvatske, te ne čudi veliki broj Đokovićevih obožavalaca koji mu pružaju podršku pevajući na srpskom jeziku i pletući narodna kola ispred hotela u kom je smešten.

U najnovije vreme izbeglice dolaze iz Avganistana, Iraka, Sudana i drugih ratom zahvaćenih područja, sa nadom da će utočište i sigurnost dobiti u Australiji. Međutim, ni oni nisu pošteđeni pritvora i dugačkih imigracionih procedura.

AUSTRALIJSKA IZBEGLIČKA GETA

Australijske vlasti su otvorile kampove zatvorenog tipa za tražioce azila na nekoliko mesta van svoje matične teritorije. Ovakvi centri su otvoreni u Papui Novoj Gvineji na ostrvu Manus (Manus Island) i Nauruu, kao svojevrsni zatvori u koje se smeštaju potencijalni tražioci azila i izbeglice. Na takav način smešteni, oni nisu dobili mogućnost da pristupe teritoriji Australije i apliciraju za azil, ograničeni su im sloboda kretanja i brojna druga prava. Australija ovo opravdava time da je traženje azila moguće isključivo u tzv. migracionoj zoni. Odlukom vlade čitava teritorija Australije isključena je iz migracione zone, a tražiocima azila koji se zateknu na kopnu ostala je jedino mogućnost da se obrate kancelariji UNHCR-a. Među izbeglicama i migrantima ima i dece, žena, osoba sa invaliditetom, starijih lica i pripadnika drugih ranjivih grupa.

Uslovi smeštaja dovoljni su da se i o ovoj temi polemiše, samim tim jer im je uskraćena sloboda kretanja, ali i usled prenatrpanosti smeštajnih objekata, neadekvatne medicinske nege i nehumanog tretmana. Tako u pritvoru u Nauruu, jednoj od najmanjih država sveta prečnika svega pet kilometara i sa oko deset hiljada stanovnika, nedostaju fer i efikasan postupak azila, pravna pomoć i pravo na žalbu u prvostepenom postupku, prisutan je restriktivan pristup socijalnim, obrazovnim i zdravstvenim ustanovama. Komitet za ukidanje diskriminacije žena 2018. godine takođe navodi da postoji izloženost silovanju, seksualnom nasilju i fizičkim napadima koji ostaju nekažnjeni, dok žene koje su žrtve ovog nasilja ostaju bez pristupa pravdi. Komitet za ljudska prava je 2017. godine naveo da se u pritvorskim centrima drže deca, te da u njima ne postoje adekvatne usluge mentalnog zdravlja, dešavaju se ozbiljni bezbednosni problemi, beleže se slučajevi napada, seksualnog zlostavljanja, samopovređivanja i sumnjivih smrti, a činjenica je da su teški uslovi navodno primorali neke tražioce azila da se vrate u svoju zemlju porekla, uprkos rizicima sa kojima se tamo suočavaju.

Postoje izveštaji o teškim uslovima koji preovladavaju u pritvorskim centrima u Papui Novoj Gvineji i Nauruu, kao što su obavezan pritvor, uključujući i pritvaranje dece, prenaseljenost, neadekvatna zdravstvena zaštita, pa čak i optužbe za seksualno zlostavljanje. Komitet protiv mučenja je još 2014. godine konstatovao da kombinacija teških uslova, produženih perioda boravka u kampovima zatvorenog tipa i neizvesnost o budućnosti stvara ozbiljan fizički i psihički bol i patnju.

Na lošu praksu australijskih vlasti godinama su ukazivala navedena međunarodna tela, koja vrše nadzor nad primenom međunarodnopravnih normi iz oblasti ljudskih prava, ali i najuglednije međunarodne nevladine organizacije, poput Amnesty International.

PRAVNI POLOŽAJ IZBEGLICA

Konvencija o statusu izbeglica (1951) pored definicije izbeglice, kao i prava izbeglica, propisuje i princip zabrane vraćanja (princip non–refoulement), kao i princip nekažnjavanja za nezakonit uzlazak na teritoriju države prijema. Australija je obavezana ovom konvencijom, kao i Njujorškim protokolom (1967), koji je izbegličku zaštitu proširio i na izbeglice koje dolaze izvan Evrope i nakon 1. januara 1951. godine, što je predstavljalo nedostatak Konvencije o statusu izbeglica.

Prilikom ocene položaja tražilaca azila i izbeglica u Australiji, mora se imati u vidu stepen poštovanja Konvencije o statusu izbeglica, te izlaganju ove ranjive populacije brojnim rizicima koji su u suprotnosti sa duhom i slovom Konvencije. Takođe, Australija je obavezana brojnim univerzalnim međunarodnim ugovorima iz oblasti ljudskih prava, kako i međunarodnim običajnim pravom iz te oblasti. Stoga ne treba zanemarivati izveštaje najuglednijih međunarodnih tela za nadzor ljudskih prava, kao i izveštaje nevladinih organizacija koje su u godinama za nama izveštavale javnost o položaju i uslovima boravka tražilaca azila i izbeglica u Australiji.

NADA ZA IZBEGLICE

Ako je neka korist od “patnji” Novaka Đokovića, onda neka to bude skretanje pažnje svetske javnosti na to kako se australijske vlasti, i vlasti bilo koje druge zemlje, odnose prema strancima – izbeglicama i migrantima, u situaciji kada pokušavaju da pređu granicu ma koje države u potrazi za zaštitom od progona ili sukoba, bilo da to čine vazdušnim, pomorskim ili kopnenim putem: nailaze na zid otpora, a zatim borave u limbu ukoliko imaju “sreće” da se domognu željene zemlje spasa. A sve vezano za validnost vize Novaka Đokovića neka utvrđuju nadležne pravne instance, pod budnim okom javnosti.