Braneći Sinišu Malog, kome će doktorat biti poništen kao plagijat, Aleksandar Vučić je rekao da su, eto, i velikog Danila Kiša isto tako neopravdano napadali da je plagirao doktorat, ali da se pisac odbranio. Obaška neukost, nesuvislost i neistinitost ove izjave, valja se podsetiti skandala nastalog nakon objavljivanja Grobnice za Borisa Davidoviča koji je potresao Jugoslaviju
"Vi možete da ucenjujete ljude, ali dokle? Imali ste slučaj gde su radnici fabrike ‘Milan Blagojević’ iz Lučana, gde je poginuo mladić, tapšali direktoru koji je išao na saslušanje. Ali zamislite da je poginulo 100 ljudi, da li bi i onda tapšali? Stvar je kumulativnog efekta... To političari znaju, oni se trude da do toga ne dođe, ali resursi su ograničeni... Kada iscrpite resurse da veći deo ljudi zadovoljite, došli ste do zenita svoje vladavine, što je slučaj i sa ovim sistemom"
Ovdašnja vlast je proglasila i Beogradski univerzitet političkim neprijateljem. Ponavljanje da je rešenje Odbora za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu politička odluka – jer nije u saglasju sa željama onih koji imaju skoro svu moći u državi – zvuči, u najmanju ruku, apsurdno. Ali, uz svesnost da je autonomija Univerziteta odbranjena, da li možemo da govorimo o razrešenju ako ni mentor ni članovi komisije ne budu snosili nikakvu odgovornost, a ministar finansija ostane tamo gde je i bio, sa još jednom aferom iza sebe, nimalo poljuljan činjenicom da je plagirao svoj rad, da je godinama tvrdio da nije, i da se i dalje ponaša kao da je u celoj priči on žrtva
Ključno naravoučenije čitanja Pinčona je kako je najmanje vidljivo ono što uopšte nije skriveno i da najveća opasnost preti od onoga što je toliko poznato da je nespoznato
"Nastavnici, bez obzira na nivo, učestvuju u nastavi jer imaju želju da dele znanje i žele da svi učenici imaju pristup obrazovanju. Dakle, nastavnici žele da pomognu drugim nastavnicima, učenicima, oni žele da budu deo obrazovanja kao javnog dobra"
"Nivo političke korupcije i korumpiranja je vrlo sofisticiran. Imate korumpiranog policajca koji nikada nije uzeo nijedan dinar. Ali mu je zato supruga primljena u firmu u kojoj ima platu 300.000 dinara, a mogla bi realno da radi negde za 30.000. I šta ćete vi sada, da rizikujete? Jel’ mi živimo u Norveškoj, kako se ovde posao dobija i zadržava? Onaj ko ima platu 300 ili 400 hiljada, on vrlo lako može da ostane bez te plate ako je neposlušan"
Ukoliko se, iz bilo kog razloga – lako ih, naravno, možemo naslutiti – donese odluka uz pomoć koje će, i pored silnih dokaza o plagijatu, Siniša Mali izaći kao pobednik, to će biti snažan, do danas verovatno najsnažniji udarac i akademskoj zajednici i Univerzitetu u Beogradu, i veliko je pitanje da li će se ova institucija nakon toga ikada oporaviti. U tom smislu, "presuda" koja će biti doneta 22. novembra biće ne samo "presuda" doktoratu Siniše Malog nego i celom društvu. Sa druge strane, ukoliko se donese odluka da je u pitanju plagijat, to će biti izuzetno snažan šamar naprednjačkoj vlasti i biće srazmeran ogromnoj energiji koju je ona uložila da se to ne desi
"Ukoliko se ne proglasi da je doktorat Malog plagijat, onda smo zaista priznali da obrazovanje nije važno. Mi smo onda sami sebe pogazili. Sami smo rekli, mi smo bezveze, nije ni važno da li postoji univerzitet ili ne postoji"
Pomalo izopačeno deluje čitava rasprava o slučaju doktorata Siniše Malog. Profesori su dovedeni u poziciju da moraju da pišu duge žalbe, tekstove u medijima, održavaju tribine kako bi javnost i kolege ubeđivali da plagijat ne može biti doktorat, da su dva teksta ista ili da se pamuk ne gaji u Srbiji. Sve to da bi opovrgli fraze o originalnom naučnom doprinosu ili o nečestitom neplagijatu ili dobrom bivšem studentu punom znanja, koji valjda po definiciji ne prepisuje od drugih
"Posle oslobođenja Užica, na samom kraju Drugog svetskog rata, na Žitnoj pijaci – sad je to Trg partizana – održavao se miting. Sećam se da je na krovu pijačne vage, na kojoj su nastupali učesnici i govornici, profesor muzike Dragoljub Jovašević pevao: ‘Granuo je, evo, već i Prvi maj / Rusi u Berlinu sada piju čaj.’ Ja sam na tom mitingu, kao učenik trećeg razreda osnovne, recitovao neku satiričnu pesmu o okupiranom Beogradu. Zaboravio sam, davno, i tu pesmu, i ko je njen autor. Ali, gledajući šta se u Beogradu dešava poslednjih godina – od Slavije i Savamale, preko Beograda na vodi, preko ukidanja Glavne železničke stanice, do raskopanih bulevara, do Trga republike, do premeštanja živog Starog savskog mosta sa reke na livadu, do jarbola, i do žičare i gondole na kalemegdanskoj tvrđavi, posle toliko godina, setio sam se početnih stihova te satire: ‘Beograde, slavni stari grade / šta od tebe u ludilu rade!’"
"Možete pisati šta god vam padne na pamet, svet je uglavnom ravnodušan. Kad nije takav, onda je zlurad. U stvari, čini mi se da bi pisac i dalje trebalo da bude glas razuma, i u pisanju i u javnom delovanju, ali ne bih mogao da potvrdim da je zaista tako"
